Бијеле и Самарске стијене 280x280пПоглед на Бијеле и Самарске стијенеОпште информацијеОснован 1985.Површина 1.175 haНајвиши врховиСамарскe стијенe 1.302 м,Бијеле стијене 1.335 мПоложајВелика КапелаСпацифичност и мисијаПриродно и цивилизацијско подручје неизмењених природних одлика са репрезентативним природним екосистемима, намењено искључиво за очување изворне природе, генског фонда, еколошке равнотеже, праћење природних појава и процеса, научна истраживања којима се не нарушавају природна обележја, вредности, појаве и процеси.Управа парка Број посетилаца 50.000 Веб страница Бијеле и Самарске стијене су строгo заштићени резерват природе, проглашен 1985. године, на површини од 1.175 ха у средишњем делу Велике Капеле у Приморско-горанској и Карловачкој жупанији у Републици Хрватској. Карактерише се бројним бизарни кречњачким стенама, на чијим блоковима расту шума јеле, смреке и букве. Највиши врх Самарских стијена износи 1.302 м, а западно од њих налазе се врх Бијеле стијене висок 1.335 м.

У резервату се налазе најразноликије карактеристике краса. Од флоре могу се наћи примерци рунолист, срчаник, драгушац, а од фауне медведи, ласице, пухови и куне.

Бијеле стијене и Самарске стијене једине су строге резерве у Приморско-горанској жупанији. Ово је подручје са најстрожим режимом заштите. У Хрватској постоји још само једно подручје са таквим режимом заштите - Хајдучки и Рожански кукови на Велебиту. У строгом резервату све је подређено очувању првобитне природе. Чак и за групне посете у сврху образовања и истраживања неопходно је добити дозволу надлежног Министарства. Управо због своје дивљине и неприступачности, задржали су карактеристике нетакнуте природе.

Назив Бијела стана је добила назив по изразито белој боји стена и литица које се уздижу изнад шумског појаса (јела, смрека, буква, јавор, клеков бор), и тако стварају контраст између зеленила и кречњака.

Положај и пространство Бијеле и Самарске стијене се налазе у срцу Хрватске, на подручју Горског Котара, између Винодола, Фужина, Мркопља, Огулина, Јасенка и Жуте Локве, прекривене пространим шумским подручје у којем нема већих насеља. Ово подручје познато је и као Велика капела.

Бијела стена лежи 15 км југоисточно од Мркопља и 2 км источно од Самарских стијена, недалеко од Бјеласице.

Од укупне површине од 1.175 ха - мањи део површине, око 191 хектара налази се у Карловачкој жупанији, у граду Огулину).

Прилаз Главно полазиште за приступ на Велику Капелу су насеља Мркопаљ, до којег се стиже из Делница са северне стране, и Јасенак, до којег се стиже асфалтираним путем из Огулина. Одатле се наставља макадамски пут са кога почињу планинарске ознаке према Бијелим и Самарским стијенама, те према Бјеласици, и позната је под називом Бегова стаза, којом је најпогоднији прилаз Самарским стијенама из Мркопља и Тука. Мешутим прилаз је могућ и с јужне стране, из Јасенка.

Планинарски пут за успон у Самарске стијене почиње од 13. километра пута из села Тука. Главно упориште је Ратково склониште, дрвена брвнара скривена у полупећини испод окомите стене, која је надвисује као природни кров. Пут до Бијеле стијене је добро означеном и лако проходна, али стрм. Након хода планинарском стазом, и сат времена успињања кроз шуму, стиће се непосредно под врхове Бијелих стијена налазе се две планинарске куће.

Пут се даље пење кроз стене и иде према врху, са кога пуца импресиван поглед. Са самог врх Бијелих стијена високог 1.335 метара пружа се поглед на Бјелоласицу, Клек и на многобројне крашке торњеве најнеобичнијих облика.

Због дивље природе, неприступачан крашки терен са бројним вртачама, до стена и камених кула Бијеле и Самарске стијене тешко је доћи крећући се ван обележених путева, и зато није дозвољено напуштање и кретање ван обележених путева.

Географија Бијеле и Самарске стијене су средишњи део Велике Капеле планински ланац у Републици Хрватској, који се налази на истоку Горског котара, а протеже се од Горског котара на западу до Мале Капеле и Лике на истоку, од Огулинске долине на северу до Винодолског приморја на југу.

На овом простору се налази најужи планински праг између континенталне Паноније и приморског Медитерана.

Највиши врх Самарских стијена износи 1.302 м, а западно од њих налазе се врх Бијеле стијене висок 1.335 м.

Као и Хајдучки Рожански кукови, Бијеле и Самарске стијене настале су захваљујући игри природе, односно утицају атмосферских услова и геолошких сила, а резултати су запањујући. Важно је знати да је то подручје изузетно геолошки разнолико, а толико је посебно да многи зналци кажу да ову врсту дивљине виде само у филмовима.

НБијела стена се састоји се од два реда гребена одвојених превојем Боца. Гребени се пружају у динарском правцу (северозапад-југоисток). Беле стене су грађене углавном од густо слојевитих кречњака и бреча средње јуре, а у мањој мери су присутни и неслојени гребени кречњаци старијег дела горње јуре. Литице су обложене снежно белом кором формираном дуготрајним егзодинамичким процесима карактеристичним за крашке терене.

Клима Климатски типови измењују се од Огулинске долине на северу (континентална клима), преко централног планинског масива Бјелоласица (планинска клима), до Винодолског приморја на југу (медитеранска клима). Падавина има у великим количинама током целе године. Водотоци и извори Иако су Бијеле и Самарске стијене токо целе године изложене падавинама у великим количинама због специфичног геолошког састава стена вод се на овом подручју дуго не задржава већ кроз систем пукотина и пропусног кречњачког слоја одлази у подземље. Стога на подручју Бијелих и Самарских стијене не постоје стални површински водотоци или извори.

Флора и фауна 200px|мини|Рунолист 200px|мини|Стеновити шаш 200px|мини|Аустралијски дивокозјак Флора Разноврсност биљног света огледа се од приморског растиња на југу (Винодолско залеђе), преко Алпског или високопланинског растиња у централном делу (Бјелоласица) до континенталног растиња у северном делу (Огулинска долина).

Шумско подручје чине јела, смрека, буква, јавор и клека. Алпска флора има много представника:

Рунолист (Leontopodium alpinum), веома ретка и заштићена биљка у читавој Европи. Може се наћи само на веома неприступачним и високим деловима планина (од око 2000 до око 2900 метара надморске висине), каменитим, планинским литицама (отуда име - лат. alpinus = планински) па је њено брање често доводило до страдања планинара. Припада фамилији главочика (лат. Asteraceae) са врло уочљивом и карактеристичном цвасти која је главно обележје ове биљке. Цваст изгледом подсећа на лављу шапу па отуда и име биљке (грч. leon = лав и грч. podion = ножица). Стеновити шаш (Carex rupestris), врста је цветнице из рода Carex, пореклом из умерене и субарктичне Северне Америке, Гренланда, Исланда, Европе и Азије. Најрадије расте на стеновитим избочинама. Аустријски дивокозјак (Doronicum austriacum), трајна зељаста биљка из породице glavočika (Asteraceae). Алпска јоха (Adenostyles alllariae), Алпски маслачак (Cicerbita alpina) Алпски иринго (Eryngium alpinum), Алпски љиљан (lilium carniolicum) На овом простору расту и многе друге планинске и шумске биљке, папрати, маховине, гљиве.

Фауна 200px|мини|Велебитски гуштер (Lacerta horvathi) 200px|мини|Црни даждевњак Животињски свет је разнолик, и састоји се од:

Звери: вукови, медведи, рисови, лисице Птица: орлови, тетреби, алпси кос, алпска креја, алпски детлић Крупне дивљачи: јелена, срна, дивља свиња, Ситне дивљачи: зец, куна, јазавац, мишеви. Разних других дивљих животиња.

Од гмизаваца доминирају: Велебитски гуштер (Lacerta horvathi), ендемска врста за Европу. Донедавно је ова врста била сврстана у исти род као и морфолошки сличан пешчани гуштер. Природно станиште су му умерене шуме и грмље, и каменита подручја, као шо су Бијеле и Самарске стене.Andrea Villa, Massimo Delfino 2019. A comparative atlas of the skull osteology of European lizards (Reptilia: Squamata). Arnold, E.N.; Arribas, O. & Carranza, S. 2007. Systematics of the Palaearctic and Oriental lizard tribe Lacertini (Squamata: Lacertidae: Lacertinae), with descriptions of eight new genera. Zootaxa 1430: 1-86Arribas, O. J. 1997. Morfologia, filogenia y bibliografia de las lagartijas de alta montana de los Pirineos [Microforma]. Tesis doctoral - Universitat Autònoma de Barcelona. Publicaciones de la Universitat Autònoma de Barcelona, 08193 Bellaterra (Barcelona), 353 pp. Црни даждевњак (Salamandra atra), водоземац који припада породици даждевњака и мрмољака. Црни даждевњак је животиња која је стављена под заштиту као критично угоржена врста у Хрватској и Србији.Џукић, Г. : Фауна, зоогеографија и заштита репатих водоземаца (Caudataа) Србије. Докторска дисертација. Београд: Биолошки факултет Универзитета у Београду, 1993.Kризманић, И. (1997). Нова открића врсте Salamandra atra на простору Проклетија. Приштина: Институт за заштиту природе Србије Змије (црница и риђовка), као и друге врсте гмизаваца.

Историја Беле стене истраживали су и популаризовали природњаци Драгутин Хирц и Мирослав Хирц почетком 2. века. Склониште испод стене изграђено је 1928. године (обновљено 2020. године), а планинарска кућа („Хирчева кућа“) 1968. године.

Опште информације У парк природе Бијеле и Самарске стијене природа се у правом смислу играла стварајући необичне облике кречњачких стена На многим местима у Бијелим и Самарским стијенама штрче оштри и вертикални облици, каткад и до 50 метара у висину изнад терена. мини|250п|Шума на каменим блоковима својим тамним тоновима одскачу од белих кречњачких стена Стеновити су врхови међусобно одвојени безбројним раседима, жљебовима, пукотинама и провалијама. Управо због таква рељефа Бијеле и Самарске стијене изразито су неприступачно и тешко проходно подручје.

Осим врхова који су голи и стеновити, остало подручје на простору Бијеле и Самарске стијене, а и недалеко изван њега, прекривају непрегледне шуме, које су својим тамним тоновима одскачу од белих кречњачких стена у позадини овог пејзажа.

Најславнији симбол Бијелих стијена су камени Прсти - низ од пет природних камених скулптура у вршној стени, уздигнутих попут прстију шаке према небу. Тај призор, илуструје колико снага природе може бити стваралачка и маштовита, и трајано остаје у сећању сваког посетиоца Бијелих стијена.

Заштита Према дефиницији коју је прихватио међународно удржење IUCN (International Union for Conservation of Nature) као највећа мрежа сарадника и међународно најуваженији ауторитет на подручју заштите природе, заштићено подручје је копнено и/или морско подручје посебно намењено заштити и одржавању биолошке разноликости као и подручје природних и сродних културних богатстава, којима се управља законским или каквим другим неоходним средствима

Ова дефиниција заштићеног подручја пренесена је и у Закон о заштити природе Републике Хрватске (НН 80/2013) према коме је заштићено подручје географски јасно одређен простор који је намењен заштити природе и којим се управља ради дугорочног очувања природе и пратећих услуга еколошког система.MARTINIĆ, I. (2010): Upravljanje zaštićenim podruĉjima prirode. Sveuĉilište u Zagrebu, Šumarski fakultet, str: 40. – 44.

Како би се јединствено планинско подручје Бијеле и Самарске стијене што боље трајно заштитило, Бијеле и Самарске стијене проглашене су строгим природним резерватом, што је у суштини најстрожи облик заштите природе, строжији и од националног парка.

Подсетимо, строги резервати су копнена или морска подручја са непромењеном или минимално измењеном природом, а њихова сврха је само очување природе која се тамо налази.

У строгим резерви у Хрватској забрањен је било који облик економске активности или било која друга врста активности која може пореметити природни развој подручја, па је врло важно знати да ако тамо одете, морате бити посебно пажљиви.