Петар Николајевич Краснов (, 10. септембар 1869 – 7. јануар 1947) био је руски царски генерал и један од вођа контрареволуције. У Руском грађанском рату (1917–1920) био је атаман козачке Донске армије и један од вођа Беле гарде, док је у Другом светском рату (1941–1945) био вођа руских колаборационистичких јединица у служби Трећег рајха.
Војна служба Руски грађански рат У Првом светском рату командовао је козачком бригадом и дивизијом. После Фебруарске револуције, Краснов је постао командант 3. коњичког корпуса. У време Октобарске револуције командовао је трупама упућеним са фронта против револуционарног Петрограда. Његове јединице су код Пулкова разбијене, а он заробљен.
Пуштен је уз обећање да се више неће борити против револуције. Међутим, пребацио се на Дон, где је у мају 1918. изабран за атамана Донске војске. Уз помоћ Немаца образовао је контрареволуционарну козачку војску, с којом је без успеха покушао да изведе поход на Царицин (Волгоград). Због неслагања са генералом Дењикином фебруара 1919. поднео је оставку и емигрирао у Немачку.
Други светски рат У Другом светском рату сарађивао је са нацистичком Немачком на образовању белогардејских козачких јединица. Одлуком Врховног суда СССР осуђен је на смрт.
Писац Поред осталог Краснов је написао мемоарско дело На унутрашњем фронту (), објављено у Лењинграду 1927.
Референце
Категорија:Рођени 1869. Категорија:Умрли 1947. Категорија:Руски генерали