Жарко Лаушевић

Жарко Лаушевић (Цетиње, 19. јануар 1960 — Београд, 15. новембар 2023) био је српски и југословенски глумац и писац.

Школовао се на Цетињу и у Титограду, где је почео да се бави глумом. Завршио је Факултет драмских уметности у Београду 1982. у класи професора Миње Дедића. На почетку каријере био је један од хваљенијих и талентованијих млађих глумаца у Југославији. Био је члан Југословенског драмског позоришта, где је остварио запажене улоге у представама — Хрватски Фауст, Муке по Живојину, Колубарска битка, Баал, Ваљевска болница, Позоришне илузије и др. Играо је и другим позориштима, где је остварио улоге у представама — Оригинал фалсификата, Мала, Кањош Мацедоновић, Свети Сава, Чекајући Годоа, Стаклена менажерија и др.

На филму је дебитовао улогом у партизанском филму Прогон, а до почетка 1990-их значајне улоге остварио је у филмовима — Јагоде у грлу, Шмекер, Догодило се на данашњи дан, Официр с ружом, Браћа по матери, Оригинал фалсификата, Боље од бекства и Кажи зашто ме остави. Популарност код шире публике стекао је улогама у ТВ серијама — Сиви дом, Вук Караџић, Заборављени и Црни бомбардер, као и улогом Милоша Обилића у ТВ филму Бој на Косову.

Јула 1993. у Подгорици је извршио двоструко убиство у прекорачењу нужне одбране, штитећи свог старијег брата. На суђењу је првобитно осуђен на 15, односно 13 година затвора, али му је на поновном суђењу фебруара 1998. казна смањена на четири године, након чега је пуштен из затвора. Након изласка на слободу накратко се вратио глуми и остварио запажену улогу у филму Нож, али је убрзо отишао у Сједињене Америчке Државе. Пошто је Врховни суд Црне Горе 2001. поништио пресуду којом је пуштен из затвора, за њим је расписана потерница, због чега је у САД живео илегално све до 2012. када је помилован одлуком председика Србије.

Године 2014. вратио се у Србију, где је поново почео да игра на филму. У последњој деценији живота, остварио је значајне улоге у филмовима Смрдљива бајка, Хероји Халијарда и Руски конзул, као и у ТВ серијама — Сенке над Балканом, Корени, Државни службеник, Александар од Југославије, Време зла, Калкански кругови и Време смрти. О својим затворским данима је 2011. објавио књигу Година прође, дан никад, која је добила три наставка — Књига друга (2013), Све прође, па и доживотна (2019) и Падре, идиоте! (2022).

О његовом животу снимљен је 2014. документарни филм Лауш, а по мотивима његове прве књиге снимљена је ТВ серија Пад у којој је главни лик тумачио Милан Марић. Добитник је више награда за своја глумачка остварења, међу којима се истичу — Златна арена, Награда Цар Константин, Награда Зоран Радмиловић, Стеријина награда, Гран при Наиса и др.

Биографија Рођен је 19. јануара 1960. на Цетињу, као најмлађе дете Душана (1916—1997) и Роксанде Лаушевић (1932—2016), рођене Никач. Имао је сестру Бранку (1952) и брата Бранимира (1955). Према породичном предању, Лаушевићи потичу са Косова, одакле су у 15. веку прешли у Црну Гору. Његов отац Душан, рођен је у селу Тепца на Жабљаку, за време Првог светског рата. Након рата, од епидемије шпанске грознице умрле су му три сестре и брат, па је остао једино преживело дете у породици. Током Другог светског рата био је у партизанима, а оца Тому су му 1942. убили Немци. По занимању је био професор историје. У међуратном периоду радио је као учитељ у родном селу, а након рата је прешао на Цетиње, где је радио као наставник у основној школи и гимназији, а потом је био директор Музеја краља Николе. Године 1966. Жарко је пошао у основну школу „Његош”, у којој је његова мајка радила као секретарица. Био је одличан ученик, а у седмом разреду, као најбољи ученик Цетиња добио је Тринаестоновембарску награду. Велики утицај на њега оставила је књига немачког писца Густава Шваба Приче из класичне старине, коју му је отац у детињству поклонио. Ова књига представља збирку грчких и римских прича о боговима и људима, а поред историјске спознаје, била му је јединствен наук о добру и злу и остала његова лектира за цео живот.

Јануара 1974. породица Лаушевић се преселила у Титоград, где је завршио гимназију „Слободан Шкеровић”. Током школовања у гимназији, на предлог професора српскохрватског језика Баћа Крушчића укључио се у рецитаторску секцију. Био је победник на општинском и републичком такмичењу рецитатора, а потом на савезном такмичењу у Загребу. Као средњошколац активно се бавио шахом и био члан Шаховског клуба „Титоград”. Године 1976. постао је члан аматерске дружине „Додест” у којој је направио прве глумачке кораке, а 1978. остварио прву улогу у ТВ филму М. В. редитеља Мила Ђукановића. Исте године отишао је у Београд, где је уписао глуму на Факултету драмских уметности, у класи професора Миње Дедића. Дипломирао је 1982. са монодрамом Луча микрокозма. Исте године постао је стални члан Југословенског драмског позоришта, дебитовао на филму улогом у партизанском филму Прогон и 11. септембра се венчао са својом дугогодишњом девојком Мајом Минић.

Велику популарност публике стекао је 1986. улогом у ТВ серији Сиви дом и главном улогом у филму Шмекер, а наредне године у филму Официр с ружом, за коју је добио Златну арену на Фестивалу у Пули и награду Цар Константин на Фестивалу у Нишу. Године 1988. и 1989. играо је значајне улоге у филмовима Браћа по матери и Бој на Косову, где је играо Милоша Обилића. Крајем исте године снимио је филм Боље од бекства, који је из одређених разлога премијерно приказан тек у јулу 1993. године. Овај филм „пророчки” је приказао многе догађаје, који су му се касније догодили — убиство, боравак у затвору, одлазак у Америку и др. Током 1991. и 1992. остварио је значајне улоге у филмовима Оригинал фалсификата и Црни бомбардер и ТВ серији Заборављени.

Године 1990. играо је Растка Немањића у представи Свети Сава, сценаристе Синише Ковачевића, али је њено извођење на сцени ЈДП 30. маја 1990. прекинула група екстремних српских националиста. Након овога, добијао је претње, због којих је након инцидента у Клубу Бојан Ступица, у коме је претучен глумац Ирфан Менсур одлучио да набави пиштољ, који је носио са собом за потребе самоодбране.

Суђења за убиство Дана 31. јула 1993. године, Лаушевић и његов пет година старији брат Бранимир, звани Мили, нападнути су од групе хулигана у близини подгоричког локала Епл. Том приликом је Жарко из свог пиштоља ЦЗ-99 усмртио нападаче Драгора Пејовића и Радована Вучинића, а тешко ранио Андрију Кажића, док је овај прилазио да се придружи нападачима. Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Та је пресуда, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након укидања пресуде од стране Савезног суда, по поновном претресу фебруара 1998. године, којим је председавала судија Светлана Вујановић, изречена му је казна од 4 године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао 4,5 године, пуштен је на слободу.

Убрзо након тога је напустио земљу и настанио се у Њујорку, у САД.

Врховни суд Црне Горе је, по жалби тужиоца 30. марта 2001. године, ту одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора.

Дана 3. јула 2009. године, саопштено је да је Лаушевић ухапшен у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и да се разматра његова екстрадиција Србији по међународној потерници која је расписана 2002. године на захтев Трећег општинског суда у Београду. Дана 14. септембра 2009. године, суд у Њујорку донео је одлуку о укидању притвора Лаушевићу.

Дана 29. децембра 2011, помиловао га је председник Републике Србије Борис Тадић. Српски пасош уручио му је 1. фебруара 2012. министар унутрашњих послова Ивица Дачић у Њујорку.

О његовом животу направљен је филм Лауш по сценарију и у режији Бранке Бешевић Гајић, чија је премијера одржана у фебруару 2014. године у Сава центру.

После више година посетио је Србију и Црну Гору у мају 2014. године.

Смрт Лаушевићу је дијагностикован рак плућа, за шта јавност није знала, с којим је тумачио неколико улога. У октобру 2023. стање му се погоршало, те је примљен у болницу. Од последица болести преминуо је 15. новембра 2023. у КБЦ Бежанијска коса у Београду.

Кремиран је на Новом гробљу. Испраћај за кремацију одржан је 20. новембра у капели на Новом гробљу. Истог дана одржана је комеморација у Југословенском драмском позоришту, на којој су о њему говориле његове колеге — Воја Брајовић, Ирфан Менсур, Светлана Бојковић, Мима Караџић, Драган Бјелогрлић, Милан Марић, Петар Божовић и Светозар Цветковић, као и редитељка Вида Огњеновић и директорка ЈДП Тамара Вучковић Манојловић. Говор на испраћају за кремацију одржао је Небојша Дугалић.

Глумачка каријера Своје прве глумачке кораке остварио је у Дому омладине „Будо Томовић” у Титограду, у аматерској дружини „Додест” чији је члан био од 1976. године. Овде је учио глуму заједно са Мимом Караџићем, Стелом Ћетковић, Марком Баћовићем, Младеном Нелевићем и другима. Године 1978. имао је прву улогу у телевизијској драми ТВ Титоград М. В. редитеља Мила Ђукановића. Овај ТВ филм снимљен је по књизи Јанка Ђоновића Исељеничка прича повратника из Америке Машана из Годиња, а главне улоге су играли Петар Божовић и Соња Јауковић. Исте године уписао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миње Дедића и асистента Владимира Јевтовића. Заједно са њим на класи, били су касније познати глумци — Соња Савић, Светислав Гонцић, Бранимир Брстина, Оливера Јежина, Зоран Цвијановић, Андреја Маричић, Сузана Петричевић и др. Дипломирао је маја 1982, а његова дипломска представа била је монодрама Луча микрокозма, настала према поеми Петра Петровића Његоша.

На почетку треће године студија, 1980. на позив Виде Огњеновић, директорке драме Народног позоришта у Београду, заиграо је у њеној представи Горски вијенац. Потом га је Стево Жигон 1981. ангажовао у представи Ромео и Ђулијета, где је играо Јулијиног брата Тибалда. Била је ово његова прва професионална позоришна улога. Након тога је заједно са Жигоном дошао у Југословенско драмско позориште (ЈДП), где су радили представу Раскршћа. Као перспективни млади глумац, добио је стипендију од ЈДП, а након дипломирања, 1982. постао је његов стални члан, што је била велика част за младог глумца, с обзиром на тадашњи значај ове позоришне куће. На сцени ЈДП, чији је члан био до 1994. остварио је улоге у бројним представама, од којих се истичу — Хрватски Фауст, Муке по Живојину, Колубарска битка, Баал, Ваљевска болница, Позоришне илузије, Лажни цар Шћепан мали и др. Играо је и у другим београдским позориштима, где се истичу представе — Горски викенац, Ромео и Ђулијета и Кањош Мацедоновић у Народном позоришту; Оригинал фалсификата и Мала у Звездара театру; Мачка на усијаном лименом крову, Чекајући Годоа и Стаклена менажерија у Београдском драмском позоришту и др.

У току своје глумачке каријере у разним филмовима и ТВ серијама играо је многе истакнуте личности из српске и југословенске историје — кнез Михаило Обреновић у ТВ серији Вук Караџић 1988, Милош Обилић у ТВ филму Бој на Косову 1989, принц Ђорђе Карађорђевић у ТВ серији Сенке над Балканом 2017, Јован Јовановић Змај у филму и ТВ серији Име народа 2020, краљ Никола Петровић у ТВ серији Александар од Југославије 2021. и војвода Живојин Мишић у ТВ серији Време смрти 2024. године. У позоришту је играо улогу Растка Немањића у представи Свети Сава. Такође, његову глумачку каријеру обележиле су и улоге ликова из дела књижевника Добрице Ћосића. Најпре је у Југословенском драмском позоришту играо у представама Колубарска битка (1983) и Ваљевска болница (1989), насталим по роману Време смрти, где је тумачио Алексу и Милоја, синове Толе Дачића. Потом је 2018. у ТВ серији Корени играо лик Аћима Катића, а 2021. у ТВ серији Време зла његовог сина Вукашина. У ТВ серији Време смрти, чија је радња смештена између претходне две серије играо је Живојина Мишића. У никад снимљеном филму Последњи поход, редитеља Предрага Голубовића, о животу краља Милутина, била му је намењена улога Стефана Дечанског.

1982—1986.