Будимир Гајић (Ивановци, Љиг 1878 – Ивановци, Љиг 1953) био је први добровољни давалац крви на Балкану.мини|Спомен - биста Будимиру Гајићу Учешће у рату Будимир Гајић је рођен 1878. године у селу Ивановци, у Качерском срезу, данас околина Љига. Био је сељак, домаћин, отац шесторо деце, трговац ракијом.
Борио се у Четвртом таковском пуку Шумадијске дивизије Другог позива. Био је учесник оба балканска рата, из којих је изашао са чином наредника. На положају Мокра гора, 1912. године, у борби са Турцима тешко је рањен у бутину десне ноге. Следеће године, на положају Вардиште, у борби са Бугарима, рањен је и у леву ногу. У Великом рату, са штапом пешке је прешао Албанију, до Грчке, где се опоравио.
За заслуге у Великом рату добио је више одликовања: Карађорђеву звезду, Медаљу Обилића, Орден француске легије части, Медаљу за хуманост.
Први српски добровољни давалац крви Др Никола КрстићСрпски архив. Св. 5 и6; стр. 279- 280, Београд, 1920. био је начелник Хируршког одељења Опште државне болнице у Београду, и ратни хирург Прве армије. Он је у скочивирској пољској болници Солунског фронта 1916. године, донео храбру одлуку да примени индиректну трансфузију, узме крв унапред и касније да неком војнику. Постројио је борце и питао да ли неко хоће да да крв која ће чекати повређене ратнике. Јавио се сељак Будимир Гајић из Ивановаца, данас у љишкој општини. Дао је 500 мл венске крви, која је помешана са натријум - цитратом, касније дата војнику чије име није сачувано. Будимир је одбио понуђену поштеду као награду и одмах отишао на положај.Српски архив. Св. 5 и 6; стр. 279- 280, Београд, 1920.
До тада је вршена директна трансфузија, из вене у вену, али све је мање било здравих и одморних војника који би рањеницима могли дати крв и често се дешавало да они умиру зато што искрваре.
Др Крстић је после Великог рата наставио на ради у Општој државној болници у Београду, као шеф Ортопедског одељења. Говорио је и писао о методи коју је применио у току ратаСрпски архив. Св. 5 и 6; стр. 279 - 280, Београд, 1920., о индиректној трансфузији крви унапред узетој за непознатог примаоца. Међутим, није поменуо име првог добровољног даваоца крви на Балкану, Будимира Гајића.
Преживео је Будимир Велики рат, вратио се у своје село.
Преживео је и Други светски рат. 29. децембра 1952. године, из Ивановаца кренуло је четрдесетак житеља да би добровољно дали крв у Београду. Међу њима био је и Будимир Гајић, у пратњи сина Милисава и синовца. Није могао да да драгоцену течност, било му је већ 75 година, а сви остали јесу.Билтен Црвеног Крста, бр.12, стр. 9, Београд 1953. Ивановчане је предводила Нада Антонијевић, секретарица Црвеног крста из овог села.
Примаријус др мед. Милче Чанковић Кадијевић из Института за трансфузију крви Србије, прва је обавестила јавност о Будимиру Гајићу, првом великом хуманисти. Она је 1994. године случајно, читајући старе извештаје, пронашла списе у којима се помиње Будимир и начин на који је њему узета и сачувана крв за будућег непознатог примаоца.Гласник Централног хигијенског завода, књ. 22. стр. 184, Београд 1939. У Ванкуверу, 2002. године, известила је колеге трансфузиологе о Будимиру Гајићу, првом добровољном даваоцу крви на Балкану и међу првима у Европи.
Испред Црвеног крста у Љигу 3. децембра 2006. године, на иницијативу др Чанковић Кадијевић, подигнута је спомен - биста у сећање на Будимира Гајића.
Референце
Категорија:Рођени 1878. Категорија:Умрли 1953. Категорија:Љижани