Теорија социјалног учења jе теорија процеса учења и социјалног понашања према којој се нова понашања могу стећи посматрањем и опонашањем других. Теорија тврди да је учење когнитивни процес који се одвија у социјалном контексту, а до којег може доћи просто путем посматрања или директне инструкције, чак и уз одсуство понављања или директног поткрепљивања. Поред посматрања понашања, учење се догађа и кроз посматрање додељивања награда и казни, а овај поступак познат је као викаријско поткрепљење. Уколико се одређено понашање редовно награђује, оно ће најверојатније потрајати; обрнуто, ако се одређено понашање непрестано кажњава, оно ће најверојатније избледети. Ова теорија унапредила је традиционалне теорије понашања, према којима понашање зависи првенствено од спољашњих поткрепљења, и за разлику од њих наглашава унутрашње процесе у појединцу.

Историја и теоријска подлога Четрдесетих година Б. Ф. Скинер одржао је низ предавања о вербалном понашању, потенцирајући емпиријскији приступ датој теми, који је у то време био у мањој мери изражен у психологији. https://behavior.org/resources/594.pdf У својим излагањима настојао је да објасни стицање и употребу језика помоћу С-Р (стимулус-реакција) теорија, тврдећи да се вербално понашање у целини темељи на оперантном условљавању. Он је међутим, додао и да неки облици говора настају на основу претходно чутих речи и звукова (ехоични одговор), те да поткрепљење родитеља омогућава да се ти 'ехоични одговори' сведу на разумљив говор. Иако је аутор одбацивао могућност да постоји било какав "инстинкт или способност опонашања", његова бихејвиористичка теорија ипак је постала основа за каснији настанак теорије социјалног учења.

Отприлике у исто вријеме, Кларк Леонард Хул, амерички психолог и снажан заговорник бихејвиористичких С-Р теорија, био је на челу Института за људске односе, у оквиру Универзитета у Јејлу. Под његовим менторством су, Н.Е. Милер и Џон Доллард понудили своју реинтерпретацију психоаналитичких хипотеза у светлу С-Р теорије. Своје идеје изнели су и у књизи Теорија социјалног учења, објављеној 1941. године, а у којој тврде да се и човекова личност састоји од, заправо, научених понашања. Ослонац су нашли у Хуловој теорији нагона, према којој нагон представља потребу која стимулише бихејвиорални одговор, највише истичући нагон имитације. Овај нагон, тврди се, широко је распрострањен управо због тога што је подстакнут социјалном интеракцијом.

Џулијан Б. Ротер, професор на државном Универзитету у Охају, објавио је своју књигу Социјално учење и клиничка психологија 1954. године. Његове теорије праве отклон од строгих бихејвиористичких учења, и уместо тога, аутор разматра холистичку интеракцију између појединца и околине. У његовој теорији социјално окружење и индивидуалне карактеристике су фактори који утичу на вероватноћу понашања, а поткрепљивање тих понашања је оно што доводи до њиховог потпуног усвајања, тј. учења. Наглашава такође субјективну природу одговора и разликује различит степен успешности зависно од врсте поткрепљења. Иако његова теорија користи терминологију какву налазимо у бихејвиоризму, можемо је од њега разликовати захваљујући томе што се фокусира на унутрашње функционисање и особине делатника, те је можемо сматрати претечом когнитивних приступа учењу.

Ноам Чомски 1959. године објављује своју критику Скинерове књиге Вербално понашање, која је настала на основу записа његових предавања почетком четрдесетих.: Appleton-Century-Crofts. У свом прегледу Чомски изјављује да С-Р теорије понашања не могу објаснити процес усвајања језика, и његови аргументи значајно су придонели да се у психологији одигра ткзв. когнитивна револуција. Чомски је тврдио како су "људска бића некако посебно дизајнирана да" разумеју и усвоје језик, приписујући том процесу сасвим специфичан, мада нама непознат, когнитивни механизам.

Под утицајем свега наведеног, Алберт Бандура, који се неретко наводи као формални зачетник теорије социјалног учења, проучава процесе учења који се одвијају унутар међуљудских интеракција, а чије објашњење нису могле до краја да понуде теорије оперантног условљавања. Конкретно, Бандура је тврдио да слабости приступа учењу који умањују утицај социјалних варијабли нису нигде јасније изражене него у начину на који претендују да објасне усвајање новог понашања. Скинерово објашњава стицање нових понашања на основу процеса сукцесивне апроксимације, а који захтева да се жељено понашање вишеструко понављања, да се раздваја на мање компоненте које појединачно треба поткрепљивати, те истиче да је промена настаје поступно.: Appleton. Ротерова теорија, с друге стране, истиче да вероватноћа да се него понашање појави зависи најпре од субјективног очекивања и вредновања поткрепљења.. Englewood Cliffs, New Jersey: Prentice-Hall. Овај модел претпостављао је да постоји хијерархија постојећих понашања, а која се, према Бандури, не може односити на понашања која још увек нису потпуно научена. Бандура је стога почео спроводити студије брзог усвајања нових понашања, путем социјалног посматрања, од којих су најпознатији експерименти с Бобо луткама.

Теорија Теорија социјалног учења интегрисала је бихејвиористичке и когнитивистичке теорије учења како би понудила свеобухватан модел који би могао објаснити широк спектар искуства учења која се јављају у стварном свету. Као што су Бандура и Волтерс првотно истакли 1963. године и детаљније 1977. године. Oxford, England: Prentice-Hall., кључна начела теорије социјалног учења су:

Учење није само видљиво понашање; већ когнитивни процес који се одвија у друштвеном контексту. До учења може доћи посматрањем понашања других, као и посматрањем последица њихвог понашања (викаријско поткрепљење). Учење укључује посматрање, извлачење информација из тих посматрања и доношење одлука о извођењу понашања (посматрачко учење или моделовање). Дакле, до учења може доћи и без видљиве промене у понашању. Поткрепљење игра улогу у учењу, али није у потпуности одговорно за учење. Ученик није пасивни прималац информација. Когниција, околина и понашање међусобно утичу једни на друге (узајамни детерминизам).

Посматрање и директно искуство Типичне С-Р теорије истичу неопходност директног присуства стимулусу који најављује понашање. Бандура, с друге стране, предлаже скуп механизама учења, уводећи посматрање понашања као једну могућност. Томе додаје и способност моделовања, коју објашњава као средство којим људи "стварне исходе симболично представљају". Ови модели, когнитивно посредовани, омогућују будућим (замишљеним) последицама да имају толико утицаја колико би стварне последице имале у типичној С-Р теорији. Важан фактор у теорији социјалног учења је концепт реципрочног детерминизма. Овај појам каже да, као што на понашање појединца утиче средина, тако и на средину утиче понашање појединца. Другим речима, понашање, средина и особине појединца узајамно утичу једни на друге. Пример за то може бити дете које игра насилне видео игре и које ће вероватно утицати и на своје вршњаке да и они играју, што ће потом још више подстицати дете да се том активношћу бави.

Моделовање и одговорни когнитивни процеси Теорија социјалног учења се у великој мери темељи на концепту моделовања, који је горе описан. Бандура је изнео три типа стимулуса који могу послужити као модел:

Модели уживо, где нека особа врши одређено понашање Усмена инструкција, путем које појединац детаљно описује одређено понашање и упућује особу како треба да поступа Симболични модел, у којем се моделовање догађа путем медија, укључујући филмове, телевизију, интернет, књижевност и радио. Овакви стимулуси могу бити стварни или измишљени ликови.

Које ће тачно информације бити извучене из посматрања зависи од врсте модела, као и од низ когнитивних процеса и процеса понашања, укључујући:

Пажњу - да би могли учити, проматрачи морају присуствовати моделовању понашања. Експерименталне студије откриле су да свест о ономе што се учи и механизми поткрепљивања снажно утичу на исходе учења. На пажњу утичу карактеристике посматрача (нпр. перцепцијске способности, когнитивне способности, узбуђење, прошла изведба) и карактеристике понашања или догађаја (нпр. релевантност, новост, афективна валенција и функционална вредност). На тај начин социјални фактори придоносе пажњи, нпр. престиж различитих модела утиче на релевантност и функционалну вредност понашања које се посматра.

Задржавање - Да би усвојили посматрано понашање, посматрачи морају бити у стању запамтити карактеристике понашања. Опет, на овај процес утичу обележја оног ко посматра (његове когнитивне способности), али и карактеристике догађаја (сложеност). Бандура описује когнитивне процесе који стоје у основи задржавања као визуалне и вербалне, где се вербални користе у сложенијим ситуацијама.

Репродукцију - Под репродукцијом, Бандура мисли на имплементацију моделованог понашања. То захтева одређени ступањ когнитивних вештина, а у неким случајевима може захтевати специфичне сензомоторне могућности. Репродукција може бити отежана у случајевима када се понашање подстиче путем самопосматрања (он наводи побољшање у спорту), јер тада може бити тешко прецизно пратити понашање. Такве ситуације могу захтевати помоћ других који би пружили повратне информације о томе шта треба исправити. Новије студије о значају фидбека подржају ову идеју, предлажући да учинковит фидбек, који би служио као помоћ при праћењу и исправљању грешака, побољшава изведбу задатог.

Мотивацију - Одлука о репродукцији (или суздржавању од репродукције) посматраног понашања зависи од мотивације и очекивања посматрача, укључујући предвиђање последица и унутрашње стандарде. Бандурин опис мотивације такође се, у основи, темељи на срединским, а тиме и социјалним факторима, будући да су мотивацијски фактори вођени функционалном вредношћу различитих понашања у датом окружењу.

Еволуција и културна интелигенција Теорија социјалног учења се у последње време примењује и користи не би ли се потврдила теорија културне интелигенције, а која тврди да људи поседују низ специфичних понашања и вештина које им омогућују културну размену информација. Претпоставка је да људи поседују ове особине, јер их је фаворизовала природна селекција, због тога што максимизирају могућности за социјално учење. Теорија се темељи на постојећој социјалној теорији сугеришући да су способности социјалног учења, попут Бандуриних когнитивних процеса потребних за моделовање, у корелацији с другим облицима интелигенције и учења.Експериментални докази показали су да људи чак и више имитирају понашање у поређењу с шимпанзама, што иде у прилог идеји да је селекција за људе одабрала првенствено методе социјалног учења.Неки су академици сугерисали да је наша способност друштвеног и културног учења довела до нашег успеха као врсте.

Социјално учење у неуронаукама Недавна истраживања у неуронаукама показају да би ткзв. мирор неурони могли престављати неурофизиолошку основу социјалног и опсервационог учења, моторне и социјалне когниције. Мирор неурони највише се доводе у везу са социјалним учењем код људи. Они су први пут откривени код примата, у студијама у оквиру којих су мајмуне подучавали различитим моторичким задацима (нпр. у једној студији требало је да науче да чекићем отварају орахе): Док би мајмун посматрао извођење радње коју треба да научи, у мозгу би се активирао механизам мирор неурона, и након неколико опсервација би он научио да сам изводи задату активност. Међутим, када примату није пружена прилика за социјално учење, мирор неурони се нису активирали и у тим случајевима није долазило до учења.Сличне студије с људима такође показују да се мирор неурони активирају када се посматра друга особа која обавља физички задатак. Сматра се да је активација ових неурона пресудна за разумевање циљано усмереног понашања и разумевање њихове намере. Иако су претпоставке још увек контроверзне, ови налази пружају увид у могући неуролошки аспект социјалне когниције.

Примена

Криминологија