Страде Бјанке 2021. било је 15. издање једнодневне бициклистичке трке — Страде Бјанкеа. Одржана је 6. марта 2021. у италијанском граду Сијена, у покрајини Тоскана, као трећа трка у UCI ворлд туру 2021. Претходиле су јој УАЕ Тур и Омлоп хет Ниувсблад, који су одржани крајем фебруара. Омлоп и Курне—Брисел—Курне заједно чине викенд отварања и означавају почетак прољећних класика, а Страде Бјанке је први велики прољећни класик и сматра се шестим монументалним класиком.
Укупна дужина је износила 184 km. Старт и циљ су били у Сијени, а вожено је 12 сектора калдрме, које су садржале и спуст и успон. Пети сектор — Лучињано д’Асо, био је најдужи, са 11,9 km, док је најтежи био осми сектор — Монте Санте Мари. Тај сектор је био дуг 11,5 km и назван је „сектор Канчелара”, по Фабијану Канчелари. Циљ је био на средњовјековном тргу у Сијени поплочаним циглом — Пјаца дел Кампо, након стрмог успона по калдрмисаном путу Санта Катерина у последњем километру, који води у центар средњовјековног града.
Бранилац титуле је био Ваут ван Арт, који је на трци 2020. напао на 12 km до циља и остварио соло побједу, 30 секунди испред Давидеа Формола и Максимилијана Шахмана. Највећи фаворити су били Ван Арт, Матје ван дер Пул и Жилијен Алафилип, који је освојио трку 2019, а остали фаворити су били Том Пидкок, Тадеј Погачар, Михал Квјатковски и Јакоб Фуглсанг.
На око 25 km до циља одвојила се група од седам возача, у којој су били Ван дер Пул, Ван Арт, Алафилип, Михал Гегл, Погачар, Еган Бернал и Пидкок. Ван дер Пул је напао на последњем сектору калдрме, на 11 km до циља, пратио је само Алафилип, а на 10 km до циља, достигао их је Бернал. У последњем километру, Ван дер Пул је напао на успону и остварио соло побједу, пет секунди испред Алафилипа, а Бернал је завршио на трећем мјесту, двадесет секунди након Ван дер Пула.
Рута thumb|right|Сектор калдрме који је вожен на трци
Рута је описана као јединствена, са секторима макадама и прљавих улица налик онима који се возе на Париз—Рубеу и успонима налик онима који се возе на арденским класицима. Старт и циљ трке су били у Сијени, која је дио Унескове свјетске баштине. Дистанца се с годинама мијењала, од 175 до 200 km, а од 2018. године вози се 184 km. Вожено је по брдовитом терену кроз Крете Сенеси, у округу Сијена, у централној Тоскани. Вожено је 11 сектора калдрме, укупне дужине 63 km. Сектори су, у зависности од тежине, били означени одговарајућим бројем зјвездица, од једне од пет; једном звјездицом су означени најлакши, а с пет звјездица најтежи сектори.
Старт трке је био испред тврђаве Фортеца Медичеа, потом се ишло кроз Волте Басе, Совичиле и Розију, а након 17,6 km вожен је први сектор калдрме Видрита — дуг 2,1 km — по равном и био је означен једном звјездицом као најлакши сектор. Други сектор Бањаја, вожен након 25 km, био је дуг 5,8 km са успоном Виле ди Корсано у финишу, дугим 400 метара. Просјечни нагиб сектора био је 5,6%, а максимални 9,6%, због чега је сектор био означен четирима звјездицама. Након спуста, на 147 km до циља, вожен је трећи сектор Ради, који је углавном вожен по равном и био је дуг 4,4 km. Послије тога се прилазило кроз Лупомпези и Везковадо, а на 136 km до циља вожен је четврти сектор Ла Пјана, који је био дуг 5,5 km и означен је једном звјездицом.
Послије четвртог сектора ишло се кроз Буонконвенто, након чега је вожен успон Монталчино, дуг 6,5 km, са просјечним нагибом од 4,8% и максималним нагибом од 8,7%. Послије спуста до Торенијерија, на 108 km до циља, вожен је пети и најдужи сектор Лучињано д’Асо. Био је дуг 11,9 km, пролазио је кроз Козону и Лучињано и био је означен трима звјездицама. Након само километар вожен је шести сектор Пиеве а Салти, који је био дуг 8 km и био је означен четирима звјездице.
thumb|left|300п|Трг Пјаца дел Кампо, у Сијени, на којем је био циљ трке
Наредних 20 km ишло се кроз Понте д’Арбју, Лучињано д’Арбју и Монтерони д’Арбју, а на 73 km до циља вожен је седми сектор Сан Мартино ин Гранија, који је био дуг 9,5 km. У оквиру сектора вожен је успон Сан Мартино ин Гранија — дуг 8,3 km — са просјечним нагибом од 2,1% и максималним нагибом од 16,9%. Остатак сектора је чинио благи успон Ашано, са максималним нагибом од 1%. Послије спуста и 9 km након седмог, на 54 km до циља, вожен је осми и најтежи сектор Монте Санте Мари, који је био дуг 11,5 km и једини је био означен са пет звјездица. Године 2016, када је Фабијан Канчелара освојио трку по трећи пут, осми сектор је постао познат и као Сектор Канчелара у његову част.
Ишло се кроз Торе А Казтело, Кроче ди Самисеку, Кастелбуово Берардебга и Сан Пјеро, а на 24 km до циља вожен је девети сектор Монтеаперти, који је био дуг 800 метара и био је означен једном звјездицом. Послије три километра и проласка кроз Вико д’Арбју, на 20 km до циља, вожен је десети сектор Коле Пинцуто, који је био дуг 2,4 km и био је означен четирима звјездицама. На уласку у насеље Ле Толфе, на 13 km до циља, вожен је последњи сектор Ле Толфе, који је био дуг 1,1 km и био је означен трима звјездицама. Последњих 12 km вожено је по асфалту, а у финишу је вожено Улицом Фонтебранде, гдје је, на километар до циља, вожен успон Виа Санта Катерина, дуг 500 метара, са просјечним нагибом од 12,1% и максималним нагибом од 21,4%. Након успона, је вожен кратак спуст и неколико уских кривина до центра средњовјековног града и трга поплочаног циглом — Пјаца дел Кампо, гдје је био циљ.
Сектори калдрме
+ Сектори калдрме Име Дужина од Дужина() Категорија Почетак() Крај() 1 Видрита 17,6 166,4 2,1 12px|* 2 Бањаја 25 159 4,7 12px|*12px|*12px|*12px|* 3 Ради 36,9 147,1 4,4 12px|*12px|* 4 Ла пјана 47,6 136,4 5,5 12px|* 5 Лучињано д’Асо 75,8 108,2 11,9 12px|*12px|*12px|* 6 Пиеве а Салти 88,7 95,3 8,0 12px|*12px|*12px|*12px|* 7 Сан Мартино ин Гранија 111,3 72,7 9,5 12px|*12px|*12px|* 8 Монте санте Мари(сектор Канчелара) 130 54 11,5 12px|*12px|*12px|*12px|*12px|* 9 Монтеаперти 160 24 0,8 12px|* 10 Коле Пинцуто 164,6 19,4 2.4 12px|*12px|*12px|*12px|* 11 Ле Толфе 171 13 1,1 12px|*12px|*12px|*
Тимови
На трци је учествовало 25 тимова и укупно 175 возача, по седам у сваком тиму. Свих 19 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују; побједник про тура за претходну годину такође је имао аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, а другопласирани из про тура имао је аутоматску позивницу за све једнодневне ворлд тур трке, док су организатори трке — RCS Sport, додијелили четири вајлд кард позивнице.
По правилу из 2019. најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне; најбољи про тур тим у сезони 2020. био је Алпесин—феникс, који је, такође, завршио на 12 мјесту у свјетском поретку тимова. Другопласирани тим из про тура 2020. — Аркеа—самсик, такође има аутоматску позивницу за класике, док су четири вајлд кард позивнице добили Андрони ђокатоли—сидермек, Бардијани—ЦСФ—фазијане, Вини забу—брадо—КТМ и Еоло—комета, који воде бивши бициклисти — Алберто Контадор и Иван Басо, а тим је постао професионалан на почетку сезоне 2021, наставши из фондације Контадор.
UCI ворлд тур тимови:
АГ2Р ситроен Астана премијер тех Бајк ексчејнџ Бахреин–викторијус Бора–ханзгро Групама—ФДЈ Декунинк—Квик-степ ДСМ ЕФ едукејшон—нипо Израел старт ап нејшон Инеос Гренадирс Интермарш—ванти—гобер материокс Јумбо—визма Кофидис Кубека асос Лото–судал Мовистар Трек–сегафредо УАЕ тим Емирејтс
UCI про тур тимови:
Алпесин—феникс Андрони ђокатоли—сидермек Аркеа—самсик Бардијани—ЦСФ—фазијане Вини забу—брадо—КТМ Еоло—комета
Фаворити
thumb|right|Ваут ван Арт, побједник трке 2020.
Због специфичне руте, трка привлачи и класик специјалисте и гранд тур возаче. Највећи фаворити били су Матје ван дер Пул, Ваут ван Арт и Жилијен Алафилип, који се сматрају најбољим класик возачима, а то је био први пут након Ронде ван Фландерена 2020, да сва тројица заједно стартују неку трку. Ван дер Пул је освојио Ронде 2020, када је, заједно са Ван Артом и Алафилипом напао на 35 km до циља. У фебруару, морао је да напусти УАЕ Тур са тимом Алпесин—феникс, због позитивних резултата на ковид 19, али је био негативан на тесту, због чега је могао да се врати у Холандију. Одлучио је да пропусти Омлоп хет Ниувсблад и да вози Курне—Брисел—Курне, гдје је напао на 85 km до циља, али је достигнут на 1,6 km до циља. Ван Арт је освојио Страде Бјанке 2020, када је освојио и Милано—Санремо, док је Ронде ван Фландерен, друмску трку и вожњу на хронометар на Свјетском првенству завршио на другом мјесту. Одлучио је да прескочи викенд отварања 2021. и да сезону почне на Страде Бјанкеу, на који је дошао као актуелни побједник. Алафилип је освојио Страде Бјанке 2019, када је такође освојио Милано—Санремо, Флеш Валон и био лидер Тур де Франса на 14 етапа, док је 2020. напао са Ван дер Пулом и Ван Артом на Ронде ван Фландерену, али је пао након што је ударио у мотор. На почетку 2021, био је први фаворит на Омлопу, гдје је био у нападу до финиша, а након што је достигнут, радио је за Давидеа Балеринија, који је побиједио у спринту. Поред Алафилипа, за Декунинк—Квик-степ возили су и Жоао Алмеида, који је био лидер Ђиро д’Италије 2020. на 15 етапа, Балерини који је освојио Омлоп, Здењек Штибар, који је освојио Страде Бјанке 2015, Каспер Асгрен, Питер Сери и Дрис Девенајс.
thumb|left|Тадеј Погачар је био један од највећих фаворита за побједу.
Остали фаворити били су: Еган Бернал, Тадеј Погачар, Том Пидкок, Грег ван Авермат, Јакоб Фуглсанг, Давиде Формоло, Михал Квјатковски, Алберто Бетиол, Бауке Молема, Тим Веленс и Ромен Барде. Бернал је освојио Тур де Франс 2019, а одлучио је да дебитује на Страде Бјанкеу у склопу припрема за Ђиро д’Италију. Тим Инеос Гренадирс, који није остварио ниједно мјесто у топ 10 на ворлд тур класицима од 2017, предводили су још Квјатковски и Пидкок, а возили су и Леонардо Басо, Овен Дул, Салваторе Пукио и Павел Сиваков. Квјатковски је освојио Страде Бјанке 2014. и 2017, док је Пидкок дебитовао за тим на почетку 2021, а неколико дана прије трке, завршио је Курне—Брисел—Курне на трећем мјесту. На Страде Бјанкеу, по први пут у каријери је носио број 1 за тим на некој трци. Веленс је на почетку 2021. освојио трку Етоил де Бесеж, након чега се повукао са Тур де ла Провенсе, како би се припремио за класике, а Омлоп и Курне је завршио ван топ 20.
Фуглсанг је освојио Критеријум ди Дофине двапут, по једном Лијеж—Бастоњ—Лијеж и Ђиро ди Ломбардију, док је Страде Бјанке 2019. завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Алафилипа. Поред Фуглсанга, за Астану су возили и Фабио Фелине и Алекс Аранбуру, који су били лидери тима на Омлопу и Курнеу. Молема, који је освојио Ђиро ди Ломбардију 2019. и Класик Сан Себастијан 2016, био је лидер Трек—сегафреда, за који су возили такође и Ђанлука Брамбила и Квин Симонс, који је крајем 2020. био суспендован неколико мјесеци због наводног расизма на друштвеним мрежама.
thumb|right|Том Пидкок је био један од фаворита за побједу.