Милован Дестил Марковић (Чачак, 9. новембра 1957) српски је академски сликар и ликовни уметник. Своју каријеру је започео раних 80-их. Важи за оца Трансфигуративног сликарства и Текст портрета. Гостујући је професор на предмету Контекстуална уметност, на Универзитету уметности у Берлину.

Важније изложбе Марковић је излагао у Европи, Азији, Аустралији, Јужној и Северној Америци.

Представљао Србију на бијеналима: 42. бијеналу у Венецији (Aperto 86), 4. бијеналу у Истанбулу, бијеналу у Сао Паулу, 46. бијеналу у Венецији, 6. тријеналу Индија у Њу Делхију, 5. бијеналу на Цетињу, 2018. бијеналу скулптуре Лорн у Мелбурну, 2025. бијеналу Субдокумента у Сарајеву и 24. 49. и 56. октобарском салону у Београду.

Излагао у музејима: MoMA P.S.1 музеју у Њујорку, Moderna Museet у Стокхолму, Музеју савремене уметности у Кумамоту, Hamburger Bahnhof - Museum für Gegenwart у Берлину, Музеју модерне уметности у Љубљани, Националном музеју у Прагу, Националној галерија у Атини, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју савремене уметности у Бања Луци, Saarland музеју у Сарбрикену, The Artists' музеју у Лођу, Landesmuseum у Грацу, Музеј града у Београду, Војном музеју у Истанбулу, Kunstmuseum у Диселдорфу, Ludwig Музеју савремене уметности у Будимпешти, Fei Contemporary Art у Шангају, Kunstvoreningen у Бергену, Kunstverein у Хамбургу, KW Institute for Contemporary Art у Берлину и многим другим.

Биографија Марковићев деда је био познат по изради споменика крајпуташа и произвођач ракије шљивовице. Његов надимак је био Дестилација, име које је Марковић трансформисао у своје Де Стил или ДеСтил.Милован Дестил Марковић - Жестоки У Другом светском рату оба родитеља била су у партизанима. Кад се вратио из заробљеништва у нацистичкој Немачкој, његов отац Радомир постао је политички комесар. Његова мајка Олга је била вешта и еманципована жена. Још као дечак почео је да слика заједно са својим братом Драганом. Марковић је похађао основну школу и гимназију у Пожеги. Године 1976. покушао је да упише Филозофски факултет у Београду, али без успеха. Исте године је пошао у Шуматовачку школу на припреме за упис на Факултет ликовних уметности у Београду.

Од 1977. до 1983. Марковић је студирао на Факултету ликовних уметности Београдског универзитета уметности где је и дипломирао. Од 1979. активан је као професионални уметник. Од 1979. до 1986. сарађивао је са Студентским културним центром (СКЦ) у Београду, где је организовао пројекте, концерте, догађаје и излагао много пута. Четрнаестог априла 1981. прогласио је Светски дан уметности и постао први Споменик уметности осмочасовним перформансом у улици Маршала Тита, испред СКЦ-а. Заједно са Властом Микићем основао је уметничку групу Жестоки 1982. и отворио Клуб Академија (популарна Рупа) у подруму Факултета ликовних уметности, чији је био први председник. Клуб Академија био је врло значајно место за уметничку сцену и Нови талас 80-их и попримио статусни култ.

Марковић је проучавао иконе и фреске у византијским и српским манастирима. Заједно са Весном Викторијом Булајић реализовао је видео радове „Велика Инвокација“ и „Свети Ратник“. На Телевизији Београд у емисији ТВ Галерија продуциран је видео рад „Викторија“, заједно са Борисом Миљковићем и Срђаном Шапером. По завршетку студија, Марковић је добио награду Октобарског салона 1983, а 1986. у 28. години, Политикину награду (фонд Владислав Рибникар) за изложбу Еухаристија у Салону Музеја савремене уметности у Београду. Године 1986. учествовао је на међународној изложби Aperto на 42. бијеналу у Венецији.

Од 1986. Марковић ствара и у Западном Берлину. Током раног периода у Западном Берлину блиско је сарађивао са DAAD. Заједно са норвешком уметницом Сисел Толас (Sissel Tolaas) 1987. започео је серију пројеката Лабораторијум коју је реализовао у: Западном Берлину, Бергену, Познању и Брилу. Путовао је по Бразилу, Перуу и Боливији и издао књигу „Кључ стварања“ и продуцирао бројне видео радове и перформансе.

Организовао је Сава пројект у Бродоградилишту у Мачванској Митровици и парку Међународног Сава центра у Београду. На његов 32. рођендан 9. новембра 1989. пао је Берлински зид. Почетком 90-их Марковић је прешао у источни део града и почео сарадњу са Kunst-Werke, где је све до 1995. имао и атеље. Године 1992. учествовао је на изложби „37 Räume“, где је на отварању организовао фудбалски меч „Уметници против куратора“. Годину дана касније, 1993, Марковић је организовао изложбу „Private" у Kunst-Werke. Током раног периода рата у Југославији Марковић је организовао помоћ недржавним независним медијима у Београду. Године 1995. почео је да ради на Трансфигуративниној Слици и основао mock-up Берлин-Београд. Године 1997. рођена је његова ћерка Тара. Са Властом Микићем и Мирољубом Марјановићем сарађивао је на интернет пројекту „worldbeograd" 1999, касније познат као SeeCult.org. Године 2000. почиње истраживање на зидним пигмент апликацијама и техологији пигментације. Године 2003. започео је рад на Текст портретима и Homeless Project (Пројект Бескућници). Године 2006. патентирао је wall-make-up медијум за технологију зидне пигментације.

Године 2007. објавио је књигу (Марковић - Трансфигуративни Радови) за издавачку кућу Verlag für Moderne Kunst у Нирнбергу. Године 2008. објављена је монографија Милован ДеСтил Марковић, издавач Уметничка галерија „Надежда Петровић” у Чачку. Године 2019. објављена је монографија Милован Дестил Марковић, издавачи Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бања Лука, Културни центар Београда, Београд и SeeCult, Београд

Одабрана дела

У новијим радовима Марковић истражује могућности и изазове, као и границе визуелне репрезентације уопште, али се пре свега занима за смисао гро плана. Марковић скреће пажњу на политику репрезентације људског лица која је изражена кроз продукцију видљивог и невидљивог, што је друштвено условљено и представљено као такво. Надасве, неретко су те представе (слике) реализоване на јавним местима, где би „идеално лице“ могло бити идеолошки, пропагандно и комерцијално употребљено.

"Карминке“, од 1995.

У првој серији Трансфигуративних слика, портретисао је славне жене света. Њихова лица су нам блиска зато што су много пута приказана у медијима: штампи, телевизији, интернету итд. За сваку Карминку више од 100 кармина нането је на површину сомотске тканине. Овај материјал за сликање је најчешће употребљавани производ за свакодневно женско шминкање или ре-креирање лица. Марковић заиста сматра да је шминкање женин аутопортрет. Ова серија радова односи се на светски познате жене које су стекле славу захваљујући јавном приказивању њихове професије или каријере.

"Текст портрети“, од 2002.

Његова најновија серија радова Трансфигуративних Слика, у потпуности открива други вид: незапосленост, бескућништво, социјално - друштву и јавности невидљиво. За разлику од женских портрета (Карминки) у којима су представе лишене фигуре, ми се ослањамо на запамћене слике, при чему се трудимо да призовемо „стварно“ женско лице, какво нам је познато кроз медије, у Марковићевим портретима бескућника, ми се суочавамо са представама појединаца који су нам лично непознати, пошто припадају социјалној групи,`коју је свако друштво у којем живе склоно да прикаже невидљивим.

Ови текст портрети засновани су на интрвјуима које је Марковић водио са бескућницима у разним светским метрополама. Они представљају идентитет мушкараца кроз њихове животне приче; реална особа је трансфигурисана кроз аутобиографски текст који је фиксиран пигментима на платну.

Nаграде 1983. Награда за сликарство 24. октобарског салона, Београд 1984. Награда из Фонда младих, Београд 1986. Политикина награда, Фонд Владислав Рибникар, Београд 1990. Плакета Бели анђео, Милешева, Пријепоље 1991. Arbeitsstipendium, Секретаријат за културу, Берлин 1996. Награда публике на 19. Меморијалу Надежда Петровић, Чачак 2000. Pollock Krasner Foundation Grant, Њујорк 2000. Награда града Чачка на 21. Меморијалу Надежда Петровић, Чачак 2004. Hauptstadtkulturfonds, Министарство за културу, Берлин 2005. Katalogförderung, Секретаријат за културу, Берлин 2006. Награда Fond Roberto Cimetta, Париз 2007. Arbeitsstipendium, Секретаријат за културу, Берлин 2007. Откупна награда, Музеј града Београда, Београд 2010. Награда Institut für Auslandsbeziehungen, Штутгарт 2012. Откупна награда, Културни центар, Пожега 2016. Откупна награда, Уметничка галерија Надежда Петровић, Чачак 2017. Major Project Award, Бијенале скулптуре Лорн, Мелбурн 2018. Откупна награда, Колекција Октобарски салон, Културни центар Београда, Београд 2022. Stiftung Kunstfonds, Бон 2023. Награда за уметност, Elle Style Awards, Београд

Изложбе (хронолошки)

Године 2007, Förderkohle, Neuer Berliner Kunstverein, Берлин (cat.) paper works, Galerie Kai Hilgemann, Берлин 2006 Homeless Berlin, façade at Checkpoint Charlie, and Galerie Kai Hilgemann, Берлин Art Cologne, Galerie Kai Hilgemann, Келн 2005 Prototype Tokyo, nichido contemporary art, Токио 2004 Love It or Leave It: 5. бијенале на Цетињу, Цетиње, Дубровник, Тирана (cat.) Old Now: Критичари су изабрали 2004, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд (cat.) Lies, Lust, Art & Fashion: Signale der Kleidung, Podewil, Берлин 2003 Карминке, Галерија Звоно, Београд Homeless Београд, Палата „Албаније“, Теразије и ЦЗКД / Центар за културну деконтаминацију, Београд Identity, nichido contemporary art, Токио ...and... / ...ve..., org.: Istanbul Art Museum Foundation, Military Museum Exhibition Halls, Harbiye, Истанбул (cat.) 2002 Attitude 2002: One Truth in Your Heart, Музеј савремене уметности, Кумамото, Јапан (cat.) Zum in zum aut: 43. Zoom In Zoom Out: 43. октобарски салон, Музеј историје Југославије – Музеј 25. мај и остали, Београд (cat.) 2001 Vägskäl 2001, Leksands Kulturhus, Лександ, Шведска Византеме, Уметничка галерија Надежда Петровић, Чачак; Градска галерија, Пожега (cat.) 2000 Art Forum Berlin, Galerie A. von Scholz, Берлин Уметност 2000: Уметничка галерија Надежда Петровић, Чачак (cat.) 1999 After the Wall: Art and Culture in Post-Communist Europe, Moderna Museet, Стокхолм (cat.); Ludwig Múzeum, Будимпешта; Nationalgalerie im Hamburger Bahnhof - Museum für Gegenwart, Берлин Видео уметност у Србији / Video Art in Serbia, org.: Центар за савремену уметност, Битеф театар, Београд (cat.) 1998 Gruppenbild, Galerie A. von Scholz, Берлин Madonna & Co - Female Icons, Galerie Christa Burger, Минхен 1997 Entgegen: ReligionGedächtnisKörper in Gegenwartskunst, Kulturhaus et al, Грац, Аустрија (cat.) Art Cologne, Galeria A. von Scholz, Келн 1996 Прототипови / Prototypes, Галерија Звоно, Београд (cat.) Transfigurative Painting, Galerie A. von Scholz, Берлин (cat.) 19. Меморијал Надежде Петриовић, Уметничка галерија Надежда Петровић, Чачак (cat.) 1995 Faire Face, 46. бијенале у Венецији, Palazzo Bragadin, Венеција Pars pro toto (en passant 9), Podewil, Берлин (cat.) ExtraMuros, House of Kristian Dubbick and Eva Sjödahl-Essèn, Ломар-Неухонрат, Немачка 1994 Уметничка колонија “Милешева” Град галерија, Дом револуције, Пријепоље (cat.) 1993 Alphabeten und Analphabeten in Iconostasis, Ideenbank im Dreieck, Oderberger Strasse. 2, Берлин Private, Kunst-Werke, Берлин 1992 Prototypes, Het Apollohuis, Ајндховен Prototypes, Haus am Lützowplatz, Берлин Farbe Gold: Dekor, Metapher, Symbol - Beweggründe für Malerei heute, Haus am Lützowplatz, Берлин (cat.) Berlin 37 Räume, Kunst-Werke, Берлин (cat.) International Painting Interactive, Siggraph Art Show, McCormick Place, Чикаго (cat.) Junge Kunst, Saarland Museum, Сарбрикен; Brandenburgische Kunstsammlungen Котбус, Немачка (cat.) 1991 Галерија Дома револуције, Пријепоље (cat.) Berlin Divided, P.S.1 Museum, Њујорк Wanås 1991, Wanås Castle, Книслинге, Шведска (cat.) Künstler für den Frieden, Galerie Ingrid Dacić, Тибинген, Немачка 1990 Zeichnungen und Installationen, Galerie André Joliet (Galerie Neuburger), Дуисбург, Немачка