мини|десно|200п|Мрежа поштанског саобраћаја у Републици Српској Поштански саобраћај у Републици Српској представља скуп поштанских услужних делатности, које у организационом смислу обухватају универзалне, финансијске и остале услуге. Након раздвајања поштанских и телекомуникционих услуга, стварањем две независне компаније, улога и начин функционисања поштанског саобраћаја у Републици Српској ушао је у нову развојну фазу, у којој се класични поштански сервис транформише и усмерава на друге делатности и услуге.
Историја Поштански саобраћај од 1850. до 1878. У време Отоманског царства, прве поште на територији данашње Републике Српске отворене су 1864. године, када су прве поштанске станице отворена у Вишеграду, Зворнику, Бијељини, Брчком, Градишки и Броду. Године 1876. године, отворене су и поштанске станице у Чајничу и Рогатици, док се постојање поште у Бања Луци први пут помиње у салнами (службеном годишњаку турске владе) из 1874. године, када је обезбеђено радно место за поштанског службеника, иако се у истој салнами помиње постојање телеграфске станице још 1867. године. На основу овог податка врло је вероватно да је Бања Лука имала своју поштанску станицу много раније, јер се у историјским списима с краја шездесетих година 19. века наводи...да је у том периоду, сваког четвртка увече, одлазила пошта из Сарајева са писмима и аманетима за Травник, Бањалуку, Бихаћ и Градишку.
У периоду Отоманске владавине нису постојале уређене поште, нити поштанске линије с одређеним правцем и временом одласка и доласка пошиљки. Према потреби, пренос поште вршили су татари на коњима, који су се током пута кратко задржавали у поштанским станицама, ради замене коња, одмара и обедовања.
Поштанске станице османлије су градиле на сваких десет сати хода. Главна поштанска линија, била је Травник-Цариград, коју су татари одржавали преко Сарајева, Рогатице, Вишеграда, Прибоја, Косовске Митровице и даље ка Скопљу и престоници Отоманског царства. Татари су на тој линији преносили важнија службена писма, државне документе. мини|Када је 1878. године изграђена прва железничка пруга која је повезивала Бања Луку и Добрљин, пошиљке су слане железницом
Након учесталијих напада хајдука на татарске поштоноше с почетка 1880-их, турске власти биле су приморане да измене правце кретања татара, како би пренос поште био сигурнији.
Поштанска веза између Србије и Босне отпочела је са радом 1851. године, а транспорт поште обављао се преко граничног прелаза између Раче и Бијељине.
Када је 1878. године изграђена прва железничка пруга која је повезивала Бања Луку и Добрљин, пошиљке упућене у Бања Луку и Градишку, су одвајане, док су остала писма отпремана железницом према Приједору, Новом Граду (тадашњем Босанском Новом) и Добрљину.
Поштански саобраћај од 1878. до 1918. 150px|мини|Марка која је коришћена у БиХ 1879. На почетки окупације Босне и Херцеговине од стране аустроугарске владавине, која јој је омогућена на основу одлука донетих на Берлинском конгреса (13. јуна – 13. јула 1878. године), започео је и рад ратних пошти, које су формиране дуж главних праваца надирања аустроугарских трупа. У зависности од услова и терена на којем су вођене борбе организована су и одељења ратне поште са одговарајућом опремом. Ратне поште су се бавиле искључиво примањем и отпремањем кореспонденције, новина и новчаних пошиљака. Пакети и сличне пошиљке могли су да се шаљу само у изузетним случајевима. 150px|мини|Поштанска марка са жигом Бања Луке из 1882. Дана 15. октобра 1878. године почеле су са радом експозитуре ратних пошти у: Бањалуци (при 36. аустроугарској дивизији), Зворнику (при 31. дивизији) и Вишеграду (при 1а. дивизији). Етапне поштанске станице налазиле су се у Дервенти, Добоју, Бањалуци, Приједору, Бијељини, Брчком, Власеници, Мокром, Рогатици, Невесињу, Љубињу, Требињу, Гацком и Билећи.
По завршетку окупације Босне и Херцеговине број пошта, у односу на период османлијске владавине, био је значајно промењен, а постојале су и разлике у њиховој локацији у зависности од у услова вођења оружане борбе. Широм БиХ отворен је велики број пошта, чија се експанзија 1879. године, заустављена.
Након престанка ратних дејстава на подручју БиХ, аустроугарске власти дозволиле су и цивилном становништву да користи услуге ратних пошта (које су до тада коришћене само за потребе окупационе војске).
Превоз пошиљака вршен је на правцима Градишка – Бусовача и Сарајево-Кисељак помоћу коњских запрега, које су пратили војни поштари и коњица. Крајем октобра и почетком новембра 1878. године, успостављене су и поштанске линије Зворник – Рајево Село, Бањалука-Двор, Добој-Тузла, Вишеград-Сарајево, Рогатица-Горажде, Требиње-Дубровник, Требиње-Билећа, Љубиње-Столац и Гацко-Невесиње, на којима се транспорт пошиљака одвијао три пута недељно.
Ради веће сигурности транспорт пошиљака је обављан само дању, што је знатно успоравало пренос пошиљака, све док нису поправљени путеви и мостови и изграђене железничке пруге. Једно време транспорт поштанских пошиљака није се битније разликовао од оног у време Отоманске владавине (пошта је преношена искључиво дању, на релацији Брод-Сарајево, и трајала је и по шест – седам дана. Након реконструкције пута Брод-Сарајево и изградње железничке пруге Брод-Добој скраћено је време транспорта пошиљака (нпр пошљке на на линији Брод-Добој дугој 83 километра, путовале су њелзницом око 13 сати).
Поштанска станица Брод је почетком децембра 1878. године, прва добила овлашћење да може примати и отпремати новчане упутнице и пошиљке цивилних лица, док су остала места почела да користе услуге тек с почетал 1879. године.
Без обзира на изузетно брзо ширење поштанске мреже послије окупације БиХ од стране Аустроугарске, контакт између поште и домаћег становништва био је веома тежак.
Службени језик у поштама био је немачки, а мало ко од домицилног становништва га је користио. Такође су и сви обрасци које је издавала Угарска, а у Херцеговини Аустрија, били на немачком што је још виаше отежавалосарадње службеника у поштанским станицама и становништва. Ови обрасци повучени су из употребе тек 1. јула 1879. године, након увођења образаца на немачком језику за територију БиХ.
Пошиљке војних лица на теериторији БиХ биле су ослобођене поштарине, па наплата поштанске тарифе није постојала све док услуге поште нису почели користити и обични грађани. У почетку су поште користиле поштанске марке окупационих земаља, Босна марке Угарских пошта, а Херцеговина издања аустријске поштанске управе. Након укидања Дирекције ратне поште Мостар, и стварања јединственог босанскохерцеговачког управно-поштанског подручја донесене су наредбе о изменама поштанских тарифа и увођењу посебних поштанских марака за наплату поштарине у унутрашњем и међународном поштанском саобраћају.
Прве поштанске марке, на којима се налазио царски орао и изнад њега ознака номиналне вредности, пуштене су у продају 1. јула 1879. године. Марке су имале вредност од 3, 5, 10, 15 и 25 крајцара. Заједно са маркама пуштене су и дописне карте жуте боје, са уштампаном марком од 2 крајцара. Ово су биле прве дописне карте на територији данашње Републике Српске и Федерације БиХ.
У временском раздобљу од 1879. до 1918. године поштанска мрежа у БиХ проширена је са стотину нових јединица. Примера ради током 1878. на окупираном подручју отворено је 49 поштанских станица, а за време аустроугарске окупације укупно 150 пошта. 150px|мини|Марка са жигом Зворника из 1909. На тлу данашње Републике Српске 1907. године први пут у поштанском саобраћају појавила се нова јединица поштанске мреже-помоћна пошта, као комплементаран облик мреже војних поштанских станица. Многим општинама Јањи, Корају, Обудовцу, Тополи, као и мањим местима Мокром, Палама, Сокоцу поштанска мрежа није била доступна, па се од 1907. године, у овим местима отварају помоћне поште.
До краја окупације у БиХ су отворене је укупно 153 помоћних пошти, претежно у мањим местима, за разлику од већих места ју којима су радиле војне поште.
Од 1878. до 1918. године за поштански транспорт коришћена су и примитивна и модерна саобраћајна средства: пешак, товарни коњ, кола са коњском запрегом, аутомобил, аутобус и железница. Крајем 1900-те уведен је аутомобилски пренос поште на релацији Бањалука-Јајце, а у предвечерје Великог рата поштански саобраћај аутомобилима успостављен је и између Сарајева и Калиновика, Рогатице и Месића и Устипрача-Горажде-Фоча.
центар|мини|450п|Серија од три марке издата 1917. с ликом убијеног престолонасљедника Франца Фердинанда и његове жене Софије; на првој марки је нацрт цркве посвећене Софији која никад није изграђенa Поштански саобраћај од 1919. до 1941. Након завршетка Првог светског рата и уласка Босне и Херцеговине у састав заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, а са њом и затечени поштански, телеграфски и телефонски саобраћај који је био од изузетног значаја.
На простору данашње Републике Српске поштански саобраћај је у поређењу са другим крајевима Краљевине СХС, одвијао се у изузетно тешким условима због наглог одлива страних поштанских службеника (којих је било 291). Наиме у тадашњој Босни и Херцеговини поштански кадар чинили су искључиво странци (из Мађарске, Аустрије, Чехословачке, Пољске), који након слома Аустроугарске, нису желели да остану у новоствореној Краљевини СХС. Одмах се приступило попуни упражњених радних места, уз истовремено организовање курсева и других облика стручног оспособљавања. На овај начин, ублажене су почетне тешкоће у функционисању поштанског саобраћаја у Босни и Херцеговини.
У прелазном периоду у раду ПТТ система Краљевине СХС који је трајао од 1918. до 1921. године поштански саобраћај обављао се у складу са прописима које су донеле власти Аустроугарске, Србије и Црне Горе.
Већ почетком 1919. године среске власти затражиле су да се отворе поште у Угљевику, Рудолфсталу (данашњи Александровац) и Разбоју.
Све до почетка Другог светског рата рађено је на усклађивању поштанске мреже са потребама друштва и привредним могућностима, чији се рад одвијао на основу новчаног пословања кроз: Главну збирну пошту која се налазила у Бања Луци Збирну пошту у Брчком и Новом Граду У Краљевине СХС, према пријему писмоносних и пакетских пошиљака, постојала је подела на:
Уговорне државне поште — у које су сврставане све поште чији годишњи промет није прелазио 35.000 радних јединица. Као радне јединице рачунале су се: препоручене пошиљке, пакети, вриједносна писма, телеграми, новчане упутнице, мјесни и међуградски телефонски разговори, радио-претплатници и слично. Уговорне државне поште налазиле су се у Рачи, Братунцу, Дрињачи, Хан Пијеску, Јањи, Козлуку, Лопарама, Мокром, Палама, Рудом, Трнову, Костајници, Александровцу, Кобашу, Будимлић Јапри, Горњем Рибнику, Хрваћанима, Козарцу, Љубији, Новој Тополи, Српцу, Автовцу, Гацком и Хуму.
Помоћне поште — у које су сврставане све остале поште у којима су постојали оптимални услови за рад , док су све друге укидане. Процес је трајао све до 1941. године, до када су и дотадашње помоћне поште Станари, Скендер Вакуф (Кнежево), Устиколина, Омарска, Шипово и Горња Слатина претворене у уговорне помоћне државне поште.
Амбулантне поште — у које су сврставане све поште у саставу железничких композиција. Ове поште које су чиниле окосницу поштанског транспорта у Краљевине Југославије између 1920. и 1941. године постојале су на следећим железничким релацијама: мини|Табла Поште Краљевине Југославије Сарајево-Брод, Бањалука-Загреб, Босански Нови (Нови Град)-Бихаћ, Приједор-Книн, Винковци-Брчко, т Сарајево - Вишеград – Ужице - Чачак Краљево – Сталаћ Сарајево Ваљево Лајковац – Београд.