Јегра или, новије, Егер (, , , ) град је у северној Мађарској и броји око 56.000 становника. Јегра је управно средиште покрајине Хевеш. Град је познато туристичко средиште са бањским садржајима.
Географија Град Јегра се налази у северном делу Мађарске. Од престонице Будимпеште град је удаљен 140 km источно. Река Јегра се улива са десне стране у реку Тису. Најближи већи град Јегри је Мишколц, неким 50 km источно.
Јегра се сметила у јужној подгорини, између гора Бука и Матре, у области побрђа. Јужно од града пружа се Панонска низија, док се северно издиже горје.
Историја Област Јегре насељена је од времена каменог доба. У раном средњем веку била су насељена германска и словенска племена. У 10. веку долазе Мађари и освајају дату област. Егер постаје важно место и око 1009. године, за време владавине првог угарског краља Стефана I, основана је римокатоличка епископија (1804. подигнута на архиепископију). Два Хрвата, Фрањо Франкопан и Антун Вранчић, били су римокатолички епископи Јегре. Град је страдао за време монголске најезде 1242. године, када је потпуно уништен. За време владавине Матије Корвина Егер доживљава праву ренесансу и важан је град тадашње Угарске. Године 1488. Владислав од Јегра је постао бан, после смрти Блажа Мађара.
Турски султан Сулејман Величанствени је 1566. године кренуо из Цариграда, и маја месеца је једним крилом војске напао по други пут на Јегру, па Ђур и Коморан. Повукао се да би свом силом напао Сигетвар, где је била мала посада под Зрињским. У 16. веку тврдо се бранио турских напада, али су Османлије дефинитивно освојили Егер тек 1596. године и њему владали 91 годину, до 1687. године. Из тог доба сачуван је 35 -{m}- висок минарет, најсевернији турски минарет у целој Европи. Хусејин-паша је једно време био заповедник вароши Јегре. Рачански монах Исаија је оставио запис о помрачењу Сунца у Јегри 1699. године.
Град је ослобођен од турске окупације 1687. године"Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године, и од тада креће његов развој. Након ослобођења од османлијске власти, у току 18. века претежно је изграђен у барокном стилу. Бивша миноритска црква (1758—1771) убраја се међу најлепше споменике своје врсте у Мађарској. Православна српска црква (1784—99) важи за једну од највећих православних црква Мађарске и позната је по богатом иконостасу (1789—1791). Данас је музеј српске и црквенословенске културе града.
У Јегри је 1861. године радила једна државна виша гимназија, на којој су се школовали многи Срби.
Почетком 20. века 1905. године у вароши Егеру су: ПТТ комуникације, жељезничка станица, има десет лекара, две болнице, две апотеке и јавно купатило.
У 20. веку град је проживео два светска рата прилично „безболно“, па је очувао своје богато старо градско језгро и друго наслеђе. Стога је данас Јегра прворазредно туристичко одредиште у Мађарској.
Становништво мини|300п|десно|Поглед на историјски део Јегре По процени из 2017. у граду је живело 53.876 становника.
Град је 1861. године имао више од 10.000 становника. Мађари чине 98% становништва града, а остатак су углавном Роми и Немци.
Срби у Јегри
У раздобљу од 16. до 19. века у Јегри је постојала значајна заједница Срба, Грка и Цинцара. О Србима староседеоцима сведоче називи два околна брда: Рац хеђеш и Тихамир. Када су Турци 1596. године заузели Јегру, католичку цркву Св. Августина дали су православним Србима."Сербска пчела", Будим 1835. У делегацији Јегре која је ишла у Кошице 14. августа 1694. године да тражи маистратско уређење, били су представници, Срби (мађаризованог имена и презимена) Сигмунд Бајаи и Јоан Фекете. Срби су се ту масовно досељавали од 1696. године."Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године Мада је њих ту било, а и у другим мађарским градовима, још од 12. века за време угарске краљице Јелене. Српски значај у Јегри је нагло ослабио у време побуне куруца, који су протерали велики број Срба. Сачувано је писмо које су писали 8. јула 1715. године Јован Дорожанин презвитер и Јанко биров компанијски. Требало је да они, 1716. године, дођу као посланици на српски црквено-народни сабор у Карловцима. По Јегри је била названа Јегарска епархија, у доба Пећке патријаршије најсевернија православна српска епархија. Кад је 1713. године укинута, њено подручје припојено је Бачкој епархији, те је и епископ бачки понео звање епископа бачко-сегединског и јегарског. Пре неколико година у Српској православној цркви успостављено је и звање викарног епископа јегарског.
Деспот српски Ђорђе Бранковић је тамновао и у Јегри, где је писао своју познату хронику, и где је најпосле и умро 1711. године."Просветни гласник", Београд 1888. године Бранковић је био заточен у каменој тврђави са неколико кула, од којих се највећа звала "црна", висока као београдска кула Небојша. У њој је у једној просторији, у дрвеном поду са поклопцем била покривена тамница мрачна тек метар и по широка. Ту је он провео у потпуном мраку прву годину дана, а спуштали су му ужетом само воду и хлеб."Застава", Нови Сад 1893. Остатак ропства, 21 годину држан је Ђорђе у истој кули, са истим третманом али не у рупи, већ у мрачној просторији. Године 1743. кости су му пренете и сахрањене у манастиру Крушедолу.
Бивши владика Јегарски 1715. године Јефрем Бањанин, био је прешао у "унију" (владика био и 1701). Поп Јован Дорожанин је 1715. године био православни парох у Јегри."Гласник Друштва српске словесности", Београд 1875. Потписали су меморијал 19. октобра 1732. године Срби Јегарци, предвођени свештеномонахом Петронијем, Ристо Стојановић, Макарије Дунђерин, Влајко Фелдвари, Перо Симић, Михаил Видаковић, Ставро Баро црквени газда, Лепоје Сарвашлија, Јамандија Марковић, Јово Јорговић, Јован Боднаровић и Стојан црквени син. Поп Теодосије Миросављевић родом Сомборац, дошао је 1735. године да буде парох у месту. И ту се бавио до 1741. године."Гласник Историјског друштва у Новом саду", Нови Сад 1933. Арсеније Јорговић је 1744. године био јегрички посланик на српском народном сабору у Карловцима. Жалили су се 1744. године Срби у Јегри "да се са њима поступа као са робовима". Представљали су православно острво усред католицизма. Године 1747. владика бачки Висарион Павловић је издао синђелију свештенику Јосифу Витковићу (умро 1769), за парохију у вароши Јегри."Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године Од 1740. године започео јегарске парохијске матрикуле поп Атанасије Поповић. У граду је између 1740-1750. године радила српска школа."Просветни гласник", Београд 1886. године Учитељ српски био је у то време Роми Димитрије. У Јегри је рођен 1721. године јеромонах Атанасије Михајловић, који се јавља 1753. године у манастирском братству Врдника. Други становник Јегре, немеш Стефан Рожа бавио се 1779. године као поклоник у српском Хиландару, на Светој Гори.
Василије Алексовић из Јегре, био је православац Србин, па се покатоличио и одродио - постао "Паулинер". Он је много важних дела мађарских написао и објавио на мађарско језику.
У Јегри је живела током 18-19. века српска породица Витковић, која је дала више свештеника и образованих људи. Протопрезвитер поп Јосиф Витковић (1720—1769) био је прво парох у Сегедину, па премештен у Јегру. Он је син заслужног аустријског официра Петра, којег је царица Марија Терезија одликовала орденом од 16 дуката. Поп Јосифу је у раду помагао јеромонах Јефрем Бођанац (1752). У другој половини 18. века српски учитељ у Јегри је био извесни Роми Димитрије (1752). Он је изазвао сплетком велико неповерење у Јегри према православцима Србима, нанео им много штете. Одговарао је на оптужбе за издају земље поп Стефан Витковић и трговци јегарски: Арсеније Јорговић, Дука Димић и Адам Хоџа - "Московит" су морали ићи у Будим, да се оправдају. Били су затворени у будимску тзв. "Окрњену кулу" до 1753. године. Јосифов отац Петар, и двојица других Срба Цвејић и Шарпа су ишли код царице Марије Терезије, да избаве заточенике. Царица их је том приликом све одликовала за заслуге. Јосиф је имао два сина: Михаила, сенатора јегарског и поп Петра пароха јегарског."Сербски летописи", Будим 1825. године Петар Витковић (1754—1808) је изучио школу код Језуита у Јегри, а затим о трошку трговца Тинта студирао филозофске науке у Бечу. Тамо се упознао са Доситејем Обрадовићем, који га је учио грчким језиком. Петар се вратио кући у Јегру 1774. године, и уместо да постане калуђер како је желео, по вољи мајчиној рукоположен је новембра исте године за свештеника. Ступио је одмах као капелан код јегарског пароха поп Гаврила Крестића. Када је 1776. године Крестић отишао у Темишвар, да буде протопрезвитер, Петар поста јегарски парох. Био је Петар 28 године свештеник у Јегри, и последњих четири у Будиму.Лукијан Мушицки: "Ода на смрт јереја Петра Витковића пароха будимског", Будим 1808. Поп Петар је заслужан што је црквена општина измолила дозволу да уместо оправке старе цркве, може правити нову. Искористио је попа долазак цара Јосифа II у Јегру, и згодном приликом се лично обратио младом владару, када је овај посетио српску цркву. Цар је изјавио тада: "Зидајте нови храм Божији и молите се Богу за мене!". Црква је прилозима Срба са свих страна заиста подигнута за четири године. Временом је дошло до сукоба по верској основи између православних Срба и Грка у Јегри, а поп Петар није могао да их сложи, па је напустио Јегру да би био до смрти парох у Будиму. Петар је имао вредну библиотеку која је међутим настрадала 1810. године током великог пожара у Будиму. Његове проповеди су изашле као књига, у два издања 1796. и 1807. године. Бави се писањем и превођењем са грчког језика, и остало после његовог упокојења неколико рукописа. Поп Петар Витковић је имао три сина и кћерку. Синови - Михаил био је табуларни адвокат (српског и мађарског језика) и "поета", Гаврил је био купац, а најмлађи Јован Витковић - је постао свештеник, наследивши оца у парохији."Сербске летописи", Будим 1824. године
Најпознатији и најзнаменитији Србин Јегарац био је Михаило Витковић (1788—1829) адвокат пештански и књижевник српски и мађарски. Рођен је у Јегри, као син православног свештеника Петра. Његова велика заслуга је то што је 1821. године превео наше српске народне песме на мађарски језик, на страни језик - седам година после Вука. Витковић је потомак значајне породице, и током свог рада тежио је приближавању Срба и Мађара. Писао је на мађарском језику расправе о Србима, о њиховом имену, вери, историји и песништву. На српском језику је много мање писао, него на мађарском. Објавио је једину књигу на српском језику: "Спомен Милице", и много песама и прилога по часописима. Ђорђе Поповић је скупио његове радове и објавио у едицији Браће Поповић, наслов: "Скупљени списи Михаила Витковића". У истој библиотеци је штампан поменути роман, као и превод са мађарског: "Песников роман". Постхумно су објављене и још две драме, преведене са немачког. Мађари су 1878. године свечано обележили његову стогодишњицу рођења у Јегри. Том приликом су на тамошњи парохијски дом, поставили спомен-плочу да се у тој кући родио "мађарски књижевник Михаило Витковић". Наредне, 1879. године Јосиф Сворењи је објавио на мађарском језику дело: "Дела Михаила Витковића", у три књиге, са предговором, његовим животописом и разним критичким белешкама. Његов синовац је био Гаврило Витковић професор. Портрет Михаила Витковића насликао је 1813. године уметник Донат, када је писцу било 35 година. Оригинал те слике се налази у згради Мађарске академије у Пешти. У извештају академијином из 1872. године, види се да ју је на њену молбу, поклонио у име породице рођак Никола Витковић, тамошњи адвокат."Нова искра", Београд 1902. године
Из знамените јегарске породице је и Јован Витковић будимски парох и протопрезвитер, и књижевник. Рођен је у Јегри 1785. године као син поп Петра, објавио је неколико краћих радова и био од 1827. године цензор књига, новина и календара при Пештанском универзитету."Србска новина или Магазин за художество, книжество и моду", Будим 1838. године