мини|Седам васељенских сабора, руска православна икона, Палех, 19.век. Васељенски сабори (грч. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium oecumenicum, у српском, руском, бугарском од црксл. васелѧнаѧ-насељени свет) су окупљања епископа који представљају целу Цркву, односно колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине, учења, поретка и богослужења и чине неотуђиви део предања Православне цркве.
Првих седам васељенских сабора у историји хришћанства укључује сљедеће сабора: Први никејски сабор 325, Први цариградски сабор 381, Ефешки сабор 431, Халкидонски сабор 451, Други цариградски сабор 553, Трећи цариградски сабор 680—681. и посљедњи Други никејски сабор 787. године. Ових седам догађаја представљало је покушај црквених вођа да постигну ортодоксни консензус, успоставе мир и развију јединствени хришћански свијет.
Црквене саборе предводе епископи као наследници светих апостола. И источни хришћани — Православна црква, Древноисточне цркве, Црква Истока и западни хришћани — Католичка црква, Англиканска заједница, Утрехтска унија, Пољска национална католичка црква чак и неке скандинавске лутеранске цркве прате легитимитет свог свештенства апостолским насљеђем до овог периода и даље, до ранијег периода који се назива Рана црква.
Мада сазивани од царева, васељенски сабори нису били царска институција. Цареви су потписивали саборска акта, али нису гласали нити су пак утицали на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању. Ово доба почиње Првим никејским сабором 325, који је сазвао цар Константин Велики након његове побједе над Лицинијем и учвршћивањем његове владавине над Римским царством.
Значај На Првом никејском сабору усвојен је Никејски символ вјере који су у свом изворном облику и према измјенама на Првом цариградском сабору 381. сви каснији сабори видјели као камен темељац ортодоксне доктрине о Светој Тројици.
Одлуке са сабора објављиване су саборском одлуком и указом цара, а неке одлуке су имале и важност као државни закони. Васељенске саборе су признавале све месне цркве, чак и оне који нису присуством својих представника биле заступљене на сабору. Сабор у том смислу има својство непогрешивости јер је руковођен Духом Светим. Зато издаје каноне или правила која се тичу поретка, устројства и дисциплине.У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος — finis), и канона, који има дисциплински карактер.
Делатност Васељенских сабора протеже се на целу Цркву, не само просторно већ и временски кроз сву историју. Саборске одлуке су богочовечанско дело, јер кроз Оце делује Дух Свети како су констатовали Христови апостоли ,учесници Апостолског сабора у Јерусалиму 51.године.
Прихватање Седам васељенских сабора Православна и Католичка црква прихватају свих седам ових сабора као легитимне васељенске саборе. Древноисточне (Нехалкидонске) цркве прихватају само прва три, с обзиром да су њихове присталице отпале од васељенског православља на Четвртом васељенског сабору у Халкидону. Док неефешка Црква Истока (Несторијанска црква) прихвата само прва два, с обзиром да су њихова учења осуђена као Несторијанска јерес на Трећем васељенском сабору у Ефесу.
Постоји и један додатни Трулски сабор одржан 692. између шестог и седмог васељенског сабора, који је издао организациона, литургијска и канонска правила, али није расправљао о теологији. Само међу православљем његова власт обично се сматра васељенском, међутим православци га не сврставају међу седам општих сабора, већ га сматрају наставком петог и шестог сабора. Католичка црква не прихвата Трулски сабор
Седам васељенских сабора СаборДатумСазваоПредсједаваоПрисутност (отприл.) ТемеПрви васељенски сабор (Први никејски)325 (20- мај — 19. јуна)цар Константин IОсија Кордовски (и цар Константин)318 Аријанство, Христова природа, прослава Пасхе (Ускрс), забрана кастрирања, забрана клечања недјељном литургијом и од Ускрса до Педесетнице, крштење павловаца и друга питањаДруги васељенски сабор (Први цариградски)381 (мај—јул)цар Теодосије IТимотеј Александријски, Мелетије Антиохијски, Григорије Назијански и Нектарије Цариградски150Аријанство, аполинаризам, савелијанство, Дух Свети, Мелетијев насљедникТрећи васељенски сабор (Ефешки)431 (22. јун — 31. јул)цар Теодосије IIКирил Александријски200–250 Несторијанство, богомајчинство, пелагијанствоЧетврти васељенски сабор (Халкидонски)451 (8. октобар — 1. новембар)цар МарсијанПапински легати Пасхасин, Луценције и Бонифације520Пресуде донијете на Другом ефешком сабору 449, наводни преступи александријског епископа Диоскора, однос између човјечије и божанске природе Исуса, многи спорови у које су умијешани поједини епископи и личности.Пети васељенски сабор (Други цариградски сабор)553 (5. мај — 2. јун)цар Јустинијан IЕвтихије Цариградски152НесторијанствомонофизитствоMШести васељенски сабор (Трећи цариградски сабор)680-681 (7. новембар — 16. септембар)цар Константин IVГеоргије I Цариградски300Монотелитизам, људска и божанска природа ИсусаСедми васељенски сабор (Други никејски сабор)787 (24. септембар — 23. октобар)цар Константин VI и царица Ирина (као регент)Тарасије Цариградски, легати папе Хадријан I350Иконоборство
Први васељенски (Први никејски) сабор (325)
мини|271x271п|Грчка православна икона са текстом која представља резултат Првог васељенског сабора у Никеји Цар Константин сазвао је овај сабор да ријеши контроверзно питање, однос између Исуса Христоса и Бога Оца. Цар је желио да се о томе успостави заједнички договор. Представници су долазили из цијелог царства, које је цар дотирао. Прије овог сабора, епископи су држали помјесне саборе, попут Јерусалимског сабора, али није било заједничког или васељенског сабора.
Сабор је саставио изјаву о заједничким вјеровањима, првобитни Никејски симбол вјере, која је добила скоро једногласну подршку. Саборски опис „једнородног Сина Божјег”, Исуса Христоса, као исте супстанце са Богом Оцем, постао је камен темељац хришћанског тринитаризма. Сабор се такође бавио питањем датума Ускрса (погледати квартециманизам и спор о датуму Ускрса), признао право Александријске столице на јурисдикцију изван своје провинције (по аналогији с јурисдикцијом коју је имао Рим) и прерогативе цркава у Антиохији и остале провинције и одобрио почасно мјесто Јерусалиму, али без митрополитског достојанства.
Сабору су се противили Аријанци, а Константин је покушао да помири Арија, по коме је јерес добила име, са Црквом. Када је Арије умро 336, година дана прије Константинове смрти, спор се наставио, а различите одвојене групе су на овај или начин заговара склоности ка Арију. Двоструки сабор Источних и Западних епископа 359. потврдио је формулу по којој се каже да су Отац и Син слични у складу са светим списима, што је била круна побједе аријанства. Противници аријанства су се окупили, а Први цариградски сабор 381. означио је коначну побједу никејске ортодоксије унутар Царства, иако се аријанство до тада проширило на германска племена, међу којима је постепено нестало након христијанизације Франака 496. године.
Константинова наруџба Библија
Константин Велики је 331. наручио од Јевсевије педесет Библија за Цариградску цркву. Атанасије је забиљежио александријске писце око 340. који су припремали Библије за Констанса. Мало се зна, мада има много нагађања. На примјер, спекулише се да је то можда дало мотивацију за спискове канона, те да су Ватикански рукопис или Синајски рукопис примјери ових Библија. Заједно са Пешитом и Александријским рукописом, то су најстарије хришћанске Библије.
Други васељенски (Први цариградски) сабор (381)
200x200piksel|мини|Аја Ирина, бивша црква, сада музеј у Истанбулу. Саграђена у 4. вијеку, сматра се првом црквом изграђеном у Цариграду. Други васељенски сабор 381. одржан је у овој цркви.
Сабор је одобрио Никејски симбол вјере, који користи већина Древноисточних цркава. Православна црква користи саборски текст, али са глаголима који изражавају вјеровање у једнини: Πιστεύω (вјерујем) умјесто Πιστεύομεν (вјерујемо). Латински обред Римокатоличке цркве такође користи једнину и, осим у грчкој верзији, додаје двије фразе, Deum de Deo (Бога од Бога) и Filioque (и Сина). Облик који користи Јерменска апостолска црква, која је дио древноисточног хришћанства, има много више додатака. Овај потпунији симбол вјере је можда постојао прије Сабора и вјероватно потиче од симбола вјере током крштења у Цариграду.
Сабор је такође осудио аполинаризам, учење да у Христу нема људског ума ни душе. Такође је Цариграду додијељено почасно првенство над свим црквама, осим Рима.
Сабор није укључивао западне епископе или римске легате, али касније прихваћен као васељенски на Западу.
Трећи васељенски (Ефешки) сабор (431)
Теодосије II сазвао је сабор како би се ријешила христолошка контроверза око несторијанизма. Несторије, патријарх Цариграда, противио се употреби израза теотокос (). Овај израз су дуго користили православни писци, а стекао је популарност заједно са привржености Марији као мајци Божијој. Он је наводно проповиједао да постојале двије одвојене особе у оваплоћеном Христу, мада је спорно да ли је он то заиста проповиједао.
Сабор је свргнуо Несторија, одбацио несторијанство и прогласио Дјевицу Марију Богородицом.
Након цитирања Никејског симбола вјере у изворном облику, као на Првом никејском сабору, без измјена и допуна на Првом цариградском сабору, проглашено је да „нико не смије износити, или писати, или састављати другу (ἑτέραν) вјеру осим оне коју су установили свети Оци сабрани Духом Светим у граду Никеја”.
Четврти васељенски (Халкидонски)сабор (451)
Сабор је одбацио Евтихијево учење о монофизитству, описао и израдио ипостатски савез и двије Христове природе, људску и божанску; усвојио Халкидонски симбол вјере. За оне који га прихватају (православци, католици и већина протестаната) то је Четврти васељенски сабор.
Прије сабора
У новембру 448. Цариградски сабор је осудио Евтихија због неправовјерја. Евтихије, архимандрит (игуман) великог цариградског манастира, проповиједао је да Христос није консубстанцијалан са човјечанством.
Теодосије II сазвао је сабор у Ефесу 449, на којем је Евтихије ослобођен и враћен у свој манастир. Овај сабор је поништио Халкидонски сабор и означио га као '-{'Latrocinium}- (тј. „разбојнички сабор”).
Пети васељенски (Други цариградски) сабор (553)
Овај сабор је осудио одређене списе и ауторе који су заступали несторијанство. Овај потез подстакао је цар Јустинијан у настојању да помири хришћане монофизите, чему се противио Запад, а папино прихватање сабора изазвао је велики раскол.
Три поглавља
Прије Другог цариградског сабора дуге се водила полемика о поступању према три теме, за које се сматрало да су наклоњене несторијанству, јереси по којој постоје двије одвојене особе у оваплоћеном Христу. Цар Јустинијан је осудио Три поглавља, надајући се да ће овим противнесторијанским жаром добити наклоности мијафизита. Монофизити вјерују да у оваплоћеном Христу постоји само једна природа (тј. божанска), а не двије, док мијафизити вјерују да су двије Христове природе уједињене као једна и да се разликују само у мислима.
Источни патријарси подржали су цара, али се на Западу замјерало због мијешања, папа Вигилије се опирао његовом едикту због тога што су се противили Халкидонским декретима. Јустинијанова политика је у ствари била напад на антиохијску теологију и одлуке Халкидона. Папа је прихватио и осудио Три поглавља, али су га протести на Западу повукли ка осуди. Цар је засвао Други цариградски сабор ради рјешавања спора.
Саборски поступак
Сабор, коме су присуствовали углавном источни епископи, осудио је Три поглавља и, посредно, папу Вигилија. Такође потврђена намјера Цариграда да остаје у заједници с Римом.
Након сабора