Историја хране је интердисциплинарна област која испитује историју и културне, економске, еколошке и социолошке утицаје хране и људске исхране. Сматра се да се разликује од традиционалније области кулинарске историје, која се фокусира на порекло и стварање специфичних рецепата.

Први часопис у овој области, Petits Propos Culinaires, покренут је 1979. године, а прва конференција на ову тему била је Оксфордски симпозијум о храни 1981. године.

Храна и исхрана у историји

5. до 15. век: средњи век у западној Европи мини|300x300пиксел| Средњевековни пекар са својим шегртом. У западној Европи, средњовековна кухиња (5–15. век) није се брзо мењала.

Житарице су остале најважнија намирница током раног средњег века. Јечам, овас и раж јели су сиромашни. Стандардна храна је укључивала хлеб и кашу. Боб и поврће били су важни додаци исхрани заснованој на житарицама нижих редова. Месо је било скупо и престижно. Дивљач је била уобичајена само на столовима земљопоседника. Најзаступљеније месо била је свињетина, пилетина и друга домаћа живина; говеђе месо, које је захтевало већа улагања у земљу, било је ређе. Бакалар и харинга били су основа међу северним популацијама; сушене, димљене или сољене, стизале су далеко у унутрашњост, али јео се и велики избор других морских и слатководних риба.

Оброци које су људи јели били су контролисани годишњим добима, географијом и верским ограничењима. За већину људи снабдевање храном било је ограничено на оно што су оближња земља и море могли да пруже. Сељаци су пре свега кували на отвореној ватри, у казану или на ражњу. Њихове пећи су обично биле ван куће и направљене од глине или тресета. Сиромашне породице су првенствено конзумирале житарице и поврће у облику чорбе, супе или потажа од свега што је узгајано на сопственим малим парцелама. Нису могли да приуште зачине, а за њих је био злочин ловити јелене, вепрове или зечеве. Њихове основне намирнице укључивале су ражени или јечмени хлеб, чорбе, локалне млечне производе, јефтиније месо попут говедине, свињетине или јагњетине, рибу ако је било приступа слаткој води, поврће и зачинско биље које се узгаја код куће, воће са локалног дрвећа и жбуња, орашасте плодове и мед. Виша класа и племство имали су бољу храну и исхрану него нижи слојеви, али се храна јела у малим порцијама. Оброци су били сачињени са много различитих боја и укуса - веома различито искуство од оних у нижој класи. Храна је била веома зачињена, а многи од зачина су били скупо увезени, често изван Европе. Средњовековна исхрана више класе и племства укључивала је хлеб, разно месо попут дивљачи, свињетине и јагњетине, рибу и шкољке, зачине, сир, воће и ограничене врсте поврћа.

Поред тога што је потрошња хране била контролисана географијом и доступношћу, њоме је такође управљала и Црква. Током целе године постојали су многи постови, а најдужи је био Велики пост. Постојали су одређени дани у којима људи нису могли да једу месо или рибу, али то није много утицало на сиромашне због тога што су им већ недостајале могућности за исхрану. Црква је такође утицала на то да људи имају празнике током целе године, укључујући Божић и мање празнике. Племићи и виши слојеви учествовали су у овим екстравагантним гозбама, и често су пратили период поста.

16. век: Значај Шпаније и Португала Царства Португалије и Шпаније отворила су морске трговачке путеве који су омогућавали размену хране широм света. Под Филипом II, елементи католичке кухиње ненамерно су помогли да се трансформише кухиња Америке, будиста, хиндуиста и исламске кухиње региона југоисточне Азије. У Гои, Португалце је охрабрила круна да се венчавају са локалним женама након њиховог преобраћења. Ова интеграција довела је до мешовите кухиње између Португалије и западне Индије. Португалци су донели округле дизане хлебове, користећи пшеницу допремљену из северне Индије, као и укишељену свињетину. Свињско месо се киселило у вину или сирћету са белим луком (carne de vinha d’alhos) везано за португалску кухињу, које је касније постало индијско јело Vindaloo.

18. век: рана модерна Европа Жито и стока су дуго били најважнији пољопривредни производи у Француској и Енглеској. После 1700. године, иновативни фармери су експериментисали са новим техникама за повећање приноса и истраживали нове производе као што су хмељ, уљана репица, вештачке траве, поврће, воће, млечна храна, комерцијално гајена живина, зечеви и слатководна риба.

Шећер је почео као луксузни производ више класе, али су до 1700. године карипске плантаже шећера на којима су радили афрички робови прошириле производњу и шећер је постао много доступнији. До 1800. године шећер је био основни део исхране радничке класе. За њих је симболизовао повећање економске слободе и статуса.

Радници у западној Европи у 18. веку су јели хлеб и кашу, често у супи са зеленилом и сочивом, мало сланине, а повремено и кромпира или мало сира. Заливали су то пивом (вода је обично била превише контаминирана) и гутљајем млека. Три четвртине хране добијало се од биљака. Месо је било много привлачније, али веома скупо.

19. век До 1870. године исхрана Западне Европе била је око 16 килограма по особи годишње меса, попевши се на 50 килограма до 1914. и 77 килограма у 2010. Млеко и сир су ретко били у исхрани; чак и почетком 20. века, још увек су били неуобичајени у медитеранској исхрани.

У имигрантским насељима брзорастућих америчких индустријских градова, домаћице су куповале готову храну преко уличних трговаца, колица и малих радњи које су радиле из приватних кућа. Ово је отворило пут за брзи улазак потпуно нових артикала као што су пице, шпагети са ћуфтама, ђевреци, переца и пирошке у америчке прехрамбене навике, и чврсто је успоставило брзу храну у америчком кулинарском искуству.

20. век У првој половини 20. века била су два светска рата, која су на многим местима резултирала рационализацијом и глађу; понекад се изгладњивање цивилног становништва користило као ново моћно оружје.

Први светски рат и после У Немачкој је током Првог светског рата систем рационализације у урбаним срединама практично пропао, а људи су јели сточну храну да би преживели зиму репе.. Услови у Бечу су се погоршали јер је војска добила приоритет у снабдевању храном.

У савезничким земљама месо је преусмерено прво војницима, а затим за хитне цивилне потребе у Италији, Британији, Француској и Грчкој. Производња меса била је повећана до крајњих граница у Сједињеним Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Канади и Аргентини, док су океанске бродове блиско контролисали Британци.. Несташица хране била је велика у руским градовима, што је довело до протеста који су ескалирали и помогли да се збаци цар у фебруару 1917.

У првим годинама мира након завршетка рата 1918. године, највећи део источне и централне Европе трпео је озбиљну несташицу хране. Америчка управа за помоћ (АРА) основана је под америчким ратним „царем хране“ Хербертом Хувером, и била је задужена за обезбеђивање хитних оброка хране широм Централне и Источне Европе. АРА је хранила милионе, укључујући становнике Немачке и Совјетског Савеза. Након што је финансирање америчке владе за АРА истекло у лето 1919. године, АРА је постала приватна организација, прикупљајући милионе долара од приватних донатора. Под окриљем АРА, Европски дечји фонд хранио је милионе изгладнеле деце.

Двадесетих година 20. века уведене су нове намирнице, посебно воће, које су транспортоване из целог света. После светског рата многи нови прехрамбени производи постали су доступни типичном домаћинству, са брендираном храном која је рекламирана ради њихове погодности. Сада је уместо сати потрошених на тешке кремове и пудинге, домаћица могла да купи инстант храну у теглама или прах који се може брзо умешати. Имућнија домаћинства су сада имала кутије за лед или електричне фрижидере, што је омогућило боље складиштење и погодност куповине у већим количинама.

Други светски рат и после Током Другог светског рата, нацистичка Немачка је покушавала да прехрани своје становништво одузимајући залихе хране из окупираних земаља и намерно прекидајући снабдевање храном Јеврејима, Пољацима, Русима и Холанђанима.

Као део Маршаловог плана 1948–1950, Сједињене Државе су обезбедиле технолошку експертизу и финансирање високопродуктивних великих агро-пословних операција у послератној Европи. Живина је била омиљени избор, са брзим ширењем производње, наглим падом цена и широко распрострањеним прихватањем многих начина послуживања пилетине..

Зелена револуција 1950-их и 1960-их била је технолошки продор у продуктивности биљака који је повећао пољопривредну производњу широм света, посебно у земљама у развоју. Истраживања су почела 1930-их, а драматична побољшања у производњи постала су важна касних 1960-их. Иницијативе су резултирале усвајањем нових технологија, укључујући нове сорте житарица високог приноса, ђубрива, наводњавање, механизацију.

Историја потрошње значајних намирница

Кромпир Кромпир је први пут узгајан у региону данашњег јужног Перуа и крајње северозападне Боливије. Од тада се проширио широм света и постао главна култура у многим земљама. десно|мини| Светска производња кромпира у 2008. Неки верују да је увођење кромпира било одговорно за четвртину или више раста популације Старог света и урбанизације између 1700. и 1900. Након шпанског освајања Царства Инка, Шпанци су донели кромпир у Европу у другој половини 16. века, као део колумбијске размене. Потом су европски поморци транспортовали основни производ на територије и луке широм света. Кромпир су полако усвојили неповерљиви европски фармери, али је убрзо постао важна храна и ратарска култура која је одиграла главну улогу у процвату становништва Европе у 19. веку. Међутим, недостатак генетске разноврсности, због веома ограниченог броја сорти које су првобитно уведене, оставио је усев подложним болестима. Мало је помена о узгоју кромпира у Индији у путописима господина Едварда Терија и господина Фајера током 17. века. Кажу да су кромпир у Индију унели Португалци почетком 17. века. Португалци су га звали "батата". Индијци су касније прилагодили другачију реч за кромпир, назвали су га "алу" - ово име се појавило под британском владавином. Године 1845, биљна болест позната као касна пламењача, изазвана гљивичном оомицетом Phytophthora infestans, брзо се проширила сиромашнијим заједницама западне Ирске, као и деловима Шкотских планина, што је резултирало неуспехом узгоја усева који је довео до Велике глади у Ирској. Тренутно је Кина највећа земља произвођач кромпира, а прати је Индија од 2017, према ФАОСТАТ-у, Организацији за храну и пољопривреду Уједињених нација.

Пиринач Пиринач потиче од сезонске биљке Oryza sativa, и узгаја се од око 6000. године пре нове ере. Главне земље које производе пиринач су у источној и јужној Азији. Место порекла пиринча одувек је била врућа тачка дебате између Индије и Кине пошто су обе земље почеле да га гаје отприлике у истом временском периоду (кажу бројне историјске књиге и записи). Просечна количина пиринча који се узгаја сваке године креће се између 800 и 950 милијарди фунти. Муслимани су донели пиринач на Сицилију у 9. веку. Након 15. века, пиринач се проширио широм Италије, а потом и Француске, касније се проширио на све континенте током доба европских истраживања. Као зрно житарица, данас је то најшире конзумирана основна храна широм света. Индија је тренутно водећа земља у производњи пиринча према ФАОСТАТ-у, Организацији за храну и пољопривреду Уједињених нација.

Шећер