Национални либерализам је политичка идеологија и огранак либерализма, која обједињује либерална политичка становишта са елементима национализма. Кроз историју, национални либерализам се такође користио у истом значењу као и конзервативни либерализам (десничарски либерализам).

Низ „национално-либералних“ политичких партија, било по идеологији или само по имену, био је посебно активан у Европи у 19. веку у неколико држава централне Европе, нордијским земљама и Југоисточној Европи.

Дефиниција Национални либерализам је првенствено био заступљен у 19. веку, а главни циљеви те идеологије јесу тежња за индивидуалном и економском слободом, као и за националним суверенитетом.Lothar Gall und Dieter Langewiesche - Liberalismus und Region, München 1995, Јозеф Антал, први пост-комунистички председник владе Мађарске, је описао национални либерализам као "део настанка националне државе" у Европи у 19. веку.

Према Оскару Мелују, у југоисточној Европи "национал-либерали су такође имали видљиву централну улогу, али са прилично другачијим и специфичним карактеристикама, које су из у знатној мери разликовале од њихових средњоевропских колега". Мајкл Линд карактерише национални либерализам као спој "умереног друштвеног конзервативизма и умереног економског либерализма".

Историја Идеологија националног либерализма је била популарна у Европским државама као што су Немачка, Аустрија, Данска, Шведска, Финска, и Румунија, током 19. века.

Немачка У Немачкој током 19. века, национални либерали су се разликовали од грађанских националиста утолико што су подржавали присутност веће ауторитативности у Европи и снажно Немачко царство. Грађански националисти, какав је био Макс Вебер, прихватили су идеју демократске Немачке која би сарађивала са другим европским силама.Mikel, Stråth, 2002., Такође, током 19. и 20. века, Национално-либерална странка и Немачка народна партија су предводиле идеолошки национално-либералну групу. Након Другог светског рата, Странка слободних демократа је преузела фракцију национал-либерала која је до краја 1950-их година била најмасовнија,Gert-Joachim Glaeßner: Politik in Deutschland, VS Verlag für Sozialwissenschaften 2006, а од тада идеологију заступају малобројни чланови странке. Већина њих је током 2010-их година прешла у крајње десничарску Алтернативу за Немачку.

Аустрија Уставобранитељска партија је током периода Аустроугарске била главна странка националног либерализма, а током међуратног периода, ју је заменила Велико-немачка народна партија. Након другог светског рата, Независно савезништво је било основано као примарна национал-либерална странка у данашњој Аустрији, али већ 1950-их се претвара у Слободарску партију Аустрије. Крајем 1980-их је Јерг Хајдер био изабран за председника странке, што је резултовало да се странка окрене ка десничарском популизму. Већина либерала је формирало Либерални форум, који је током 2010-их прерастао у НЕОС.

Шведска У Шведској, либерали су себе описивали као национал-либерале, и чилини су их монархисти и либерални реформисти, који су такође подржавали парламентарне реформе. Шведски либерали су такође подржавали скандинавизам.

Мађарска

Јожеф Антал је на парламентарним изборима 1990. први демократски изабрани премијер Мађарске као члан Мађарског демократског форума. Антал је одиграо важну улогу у приближавању Мађарске Западном блоку, као и у истовременом нестанку Варшавског пакта. Антал је промовисао и економску либерализацију, док се апеловао на десничарски популистички део своје странке расправљајући о „националном питању“ Мађара који живе ван Мађарске и мађарском иредентизму (видети такође Покрет за аутономију Секеља). Све се ово поклопило са крајем комунизма у Мађарској и демократизацијом и декомунизацијом земље, нешто у чему је тада Антал одиграо једну од важних улога.

Румунија Национал-либерална странка у Румунији је основана 1875. године. Председник Клаус Јоханис је члан странке.

Види још Либерализам у Србији

Референце

Литература

Категорија:Либерализам