Сајберпанк (енгл. ) је поджанр научне фантастике смештен у дистопијску будућност. Одликује се фокусом на комбинацију „ниског животног стандарда и високе технологије”. Садржи низ футуристичких технолошких и научних достигнућа, укључујући вештачку интелигенцију и сајбервер, који су супротстављени друштвеном колапсу, дистопији или пропадању.Thomas Michaud, „Science fiction and politics: Cyberpunk science fiction as political philosophy”, pp. 65–77 in Видети стр. 75–76. Значајан део сајберпанка вуче корене из покрета Новог таласа научне фантастике шездесетих и седамдесетих година 20. века. Током овог периода, истакнути писци као што су Филип К. Дик, Мајкл Муркок, Роџер Зелазни, Џон Бранер, Џ. Г. Балард, Филип Хозе Фармер и Харлан Елисон истраживали су утицај технологије, културе дрога и сексуалне револуције. Ови аутори су се удаљили од утопијских склоности преовлађујућих у ранијој научној фантастици.
Стрипови који истражују сајберпанк теме почели су да се појављују још од Судије Дреда, први пут објављеног 1977. године у британској стрип антологији 2000 AD. Објављен 1984. године, утицајни дебитантски роман Вилијама Гибсона Неуромансер помогао је у учвршћивању сајберпанка као жанра, црпећи утицај из панк поткултуре и ране хакерске културе. Ронин Френка Милера је пример сајберпанк графичког романа. Остали утицајни сајберпанк писци укључивали су Бруса Стерлинга и Рудија Рукера. Поджанр јапанског сајберпанка започео је 1982. године дебијем манга серије Акира аутора Кацухира Отома, чија је адаптација у аниме филм из 1988. (коју је такође режирао Отомо) касније популаризовала овај поджанр.
Рани филмови у овом жанру укључују остварење Ридлија Скота из 1982. године Истребљивач, једно од неколико дела Филипа К. Дика која су адаптирана у филмове (у овом случају, Сањају ли андроиди електричне овце?). Робокап (1987), Тотални опозив (1990), Судија Дред (1995) и трилогија Матрикс (1999–2003) такође су били успешни сајберпанк филмови. Серија из 1987. године Макс Хедрум сматра се првом сајберпанк телевизијском серијом, смештеном у футуристичку дистопију којом влада олигархија телевизијских мрежа, и где је компјутерско хаковање играло централну улогу у многим причама.
Новији сајберпанк медији укључују Трон: Арес (2025) и Трон: Легат (2010), наставке оригиналног филма Трон (1982); Блејд ранер 2049. (2017), наставак оригиналног филма из 1982; Дред (2012), који није био наставак оригиналног филма; Дух у оклопу (2017), играну адаптацију оригиналне манге; Алита: Борбени анђео (2019), засновану на јапанској манги из 1990-их Борбени анђео Алита; ТВ серију компаније Netflix из 2018. Дигитални угљеник, засновану на истоименом роману Ричарда К. Моргана из 2002. године; као и видео-игру Cyberpunk 2077 (2020) и ОНА мини-серију Сајберпанк: Еџранерс (2022), обе засноване на стоној игри улога из 1988. године Cyberpunk издавача R. Talsorian Games.
Преглед Сајберпанк заплети често укључују сукоб између вештачке интелигенције, хакера и мегакорпорација, и обично су смештени у блиској будућности на Земљи, уместо у далекој будућности или галактичким пространствима. Окружења су обично постиндустријске дистопије, али теже да прикажу изванредно културно врење и употребу технологије на начине које њени првобитни изумитељи никада нису предвидели („улица налази сопствену примену за ствари”). Велики део атмосфере жанра подсећа на филм ноар, а писана дела у жанру често користе технике из детективске фикције. Временом је сајберпанк прешао из књижевног покрета у поджанр научне фантастике.
Писац Лоренс Персон покушао је да дефинише садржај и етос сајберпанк књижевног покрета речима:
Етимологија Термин „сајберпанк” први пут се појавио као наслов кратке приче Бруса Беткеа, написане 1980. и објављене у часопису Amazing Stories 1983. године. Име је преузео Гарднер Дозоа, уредник часописа Магазин научне фантастике Исака Асимова, и популаризовао га у својим уводницима.
Бетке каже да је направио две листе речи, једну за технологију, другу за проблематичне особе, и експериментисао са њиховим комбиновањем на различите начине у сложенице, свесно покушавајући да скује термин који би обухватио како панк ставове тако и високу технологију. Идеју је описао овако:
Након тога, Дозоа је почео да користи овај термин у сопственим текстовима, а највише у чланку за The Washington Post 1984. године где је рекао: „Оно што је најближе самовољној естетској 'школи' овде би били добављачи бизарних, тврдих, високотехнолошких ствари, који су повремено називани 'сајберпанкерима' — Стерлинг, Гибсон, Шајнер, Кедиган, Бер.”
Историја и порекло Корени сајберпанка налазе се у покрету Новог таласа научне фантастике шездесетих и седамдесетих година 20. века, где је часопис New Worlds, под уредништвом Мајкла Муркока, почео да позива и охрабрује приче које су испитивале нове стилове писања, технике и архетипове. Реагујући на конвенционално приповедање, аутори Новог таласа покушали су да представе свет у којем се друштво носи са сталним преокретима нове технологије и културе, генерално са дистопијским исходима. Писци као што су Роџер Зелазни, Џ. Г. Балард, Филип Хозе Фармер, Самјуел Р. Дилејни и Харлан Елисон често су истраживали утицај културе дрога, технологије и текуће сексуалне револуције, црпећи теме и утицај из експерименталне књижевности аутора Бит генерације попут Вилијама С. Бароуза и уметничких покрета као што је дадаизам.
Балард, истакнути критичар књижевних архетипова у научној фантастици, уместо тога користи метафизичке и психолошке концепте, тражећи већу релевантност за читаоце тог времена. Сматра се да је Балардово дело имало дубок утицај на развој сајберпанка, што доказује и употреба термина „балардијански” за приписивање књижевне изврсности међу друштвеним круговима научне фантастике. Балард је, заједно са Зелазнијем и другима, наставио популарни развој „реализма” унутар жанра.
Дилејнијев роман из 1968. године Нова, који се сматра претечом сајберпанк књижевности, укључује неуралне имплантанте, сада популарни сајберпанк троп за интерфејсе између човека и рачунара. Роман Филипа К. Дика Сањају ли андроиди електричне овце?, први пут објављен 1968. године, дели заједничке дистопијске теме са каснијим делима Гибсона и Стерлинга; хваљен је због свог „реалистичног” истраживања кибернетичких идеја, вештачке интелигенције и етике.
Године 1984, објављен је роман Вилијама Гибсона Неуромансер, пружајући увид у будућност обухваћену оним што је постало архетип сајберпанк „виртуелне стварности”, при чему се људском уму путем рачунарског интерфејса сервирају светови засновани на светлости. Неки, можда иронично укључујући Беткеа, творца термина „сајберпанк”, тврдили су у то време да би писце чији је стил представљен Гибсоновим књигама требало назвати „неуромантичарима”, што је игра речи која спаја наслов романа и термин „нови романтичари”, који се користио за поп музички покрет Новог таласа који се управо десио у Британији. Бетке је касније парафразирао аргумент Мајкла Свонвика за овај термин: „писци покрета би се исправно требали назвати неуромантичарима, пошто је толико тога што су радили јасно опонашало Неуромансера”.
Брус Стерлинг је био још један писац који је играо централну улогу, често свесно, у сајберпанк жанру, на којег се различито гледало као на некога ко га одржава на правом путу или искривљује његов природни пут у стагнантну формулу. Године 1986, уредио је збирку сајберпанк прича под називом Огледалске наочаре: Сајберпанк антологија, покушај да се успостави шта је сајберпанк, из Стерлингове перспективе.
У наредној деценији, мотиви Гибсоновог Неуромансера постали су шаблонски, достижући врхунац у сатиричним екстремима романа Сноу креш Нила Стивенсона из 1992. године.
Заокружујући еру сајберпанка, сам Бетке је 1995. године објавио роман под називом Хедкреш, који је попут Сноу креша био сатирични напад на ексцесе жанра. Прикладно, освојио је признање названо по духовном оснивачу сајберпанка, награду Филип К. Дик. Роман је жанр сатиризовао на следећи начин:
Стил и етос Главне фигуре у сајберпанк покрету укључују Вилијама Гибсона, Нила Стивенсона, Бруса Стерлинга, Бруса Беткеа, Пет Кедиган, Рудија Рукера и Џона Ширлија. Неки такође сматрају да је Филип К. Дик (аутор романа Сањају ли андроиди електричне овце?, по којем је адаптиран филм Истребљивач) наговестио овај покрет.
Истребљивач се може видети као квинтесенцијални пример сајберпанк стила и теме. Видео-игре, друштвене игре и стоне игре улога, као што су Cyberpunk и Shadowrun, често садрже приче које су под снажним утицајем сајберпанк књижевности и филмова. Почевши од раних 1990-их, неки трендови у моди и музици такође су означени као сајберпанк. Сајберпанк је такође истакнут у аниме и манга култури (јапански сајберпанк), при чему су Акира, Дух у оклопу и Каубој Бибоп међу најпознатијима.
Окружење мини|лево|Шибуја, Токио, Јапан мини|лево|Живот у Каулуну често је инспирисао дистопијски идентитет у модерним медијским делима.
Сајберпанк писци често користе елементе из криминалистичке фикције — посебно тврдо куване детективске фикције и филма ноар — као и постмодернистичке прозе како би описали често нихилистичку подземну страну електронског друштва. Визија жанра о проблематичној будућности често се назива антитезом генерално утопијских визија будућности популарних у 1940-им и 1950-им годинама. Гибсон је дефинисао антипатију сајберпанка према утопијској научној фантастици у својој краткој причи из 1981. године „Гернсбеков континуум”, која исмева и у одређеној мери осуђује утопијску научну фантастику.
У неким сајберпанк делима, велики део радње одвија се на мрежи, у сајберпростору, бришући границу између стварне и виртуелне стварности. Типичан троп у таквим делима је директна веза између људског мозга и рачунарских система. Сајберпанк окружења су дистопије са корупцијом, рачунарима и рачунарским мрежама.
Економско и технолошко стање Јапана је редовна тема у сајберпанк књижевности 1980-их. О утицају Јапана на жанр, Вилијам Гибсон је рекао: „Модерни Јапан је једноставно био сајберпанк.” Сајберпанк је често смештен у урбанизоване, вештачке пејзаже, а „светла града, која се удаљавају” Гибсон је користио као једну од првих метафора жанра за сајберпростор и виртуелну стварност.
Градски пејзажи Хонгконга имали су велики утицај на урбане позадине, амбијент и окружење у многим сајберпанк делима као што су Истребљивач и Shadowrun. Ридли Скот је замислио пејзаж сајберпанк Лос Анђелеса у Истребљивачу као „Хонгконг на веома лош дан”. Улични пејзажи филма Дух у оклопу били су засновани на Хонгконгу. Његов режисер Мамору Оши осећао је да се чудне и хаотичне улице Хонгконга у којима „старо и ново постоје у збуњујућим односима” добро уклапају у тему филма. Хонгконшки Каулун је посебно познат по својој деорганизованој хипер-урбанизацији и слому традиционалног урбаног планирања, што представља инспирацију за сајберпанк пејзаже. Током британске владавине Хонгконгом, то је било подручје занемарено и од британске и од Ћинг администрације, утеловљујући елементе либерализма у дистопијском контексту. Прикази Источне Азије и Азијата у западном сајберпанку критиковани су као оријенталистички због промовисања расистичких тропа који играју на америчке и европске страхове од источноазијске доминације; ово се често назива „техно-оријентализам”. Град Чунгкинг у континенталној Кини често се назива „сајберпанк градом”.
Друштво и влада Сајберпанк може имати намеру да узнемири читаоце и позове их на акцију. Често изражава осећај побуне, сугеришући да би се могао описати као врста културне револуције у научној фантастици. По речима аутора и критичара Дејвида Брина:
Сајберпанк приче су такође виђене као фиктивна предвиђања еволуције Интернета. Најранији описи глобалне комуникационе мреже настали су дуго пре него што је World Wide Web ушао у општу свест, мада не и пре него што су традиционални писци научне фантастике попут Артура Ч. Кларка и неки друштвени коментатори попут Џејмса Берка почели да предвиђају да ће се такве мреже на крају формирати.