Трауматске везе (које се такође називају трауматичним везама) су емоционалне везе са појединцем (а понекад и са групом) које произилазе из понављајућег, цикличног обрасца злостављања, који се одржава повременим појачавањем кроз награде и казне. Трауматска веза обично укључује жртву и починиоца у једносмерном односу у којем жртва формира емоционалну везу са починиоцем. Ово се такође може концептуализовати као динамика доминираног-доминатора или динамике злостављаног-насилника. Два главна фактора су укључена у успостављање трауматске везе: неравнотежа моћи и повремено појачавање доброг и лошег третмана, или награда и казна. Трауматично везивање се може јавити у областима романтичних односа, односа родитеља и деце, инцестуозних односа, култова, талачких ситуација, трговине сексом (посебно малолетника) или службених дужности међу војним особљем.
Трауматске везе су засноване на терору, доминацији и непредвидивости. Како трауматска веза између насилника и жртве јача и продубљује, она доводи до конфликтних осећања узбуне, обамрлости и туге, који се појављују у цикличном обрасцу. Чешће него не, жртве немају слободу деловања и аутономију, а немају ни индивидуални осећај себе. Њихова слика о себи је дериват и интернализација концептуализације насилника о њима.
Трауматске везе имају озбиљне штетне ефекте на жртву не само док веза траје, већ и изван тога. Неки дугорочни утицаји трауматског повезивања укључују, али нису ограничени на останак у насилним везама, штетне исходе менталног здравља као што су ниско самопоштовање, негативна слика о себи и повећана вероватноћа депресије и биполарног поремећаја, и одржавање трансгенерацијског циклуса злостављања. Жртве које се трауматично повезују са својим злостављачима често нису у стању да напусте ове везе или су у стању да то учине само уз значајну принуду и потешкоће. Чак и међу онима који успеју да оду, многи се враћају у насилну везу због свеприсутности научене трауматске везе.
Контекст Током 1980-их, Доналд Г. Дутон и Сузан Л. Пејнтер почели су да истражују концепт теорије трауматског везивања у контексту насилних веза и злостављаних жена. Овај рад је затим даље проучаван у контексту односа родитеља и деце, сексуалне експлоатације и још много тога. Патрик Карнес је развио термин да опише „злоупотребу страха, узбуђења, сексуалних осећања и сексуалне физиологије да би се запетљала друга особа“. Једноставнија и свеобухватнија дефиниција је да је трауматска веза: „снажна емоционална везаност између злостављане особе и њеног или њеног насилника, настала као резултат циклуса насиља“. Карнес је такође много радио на теорији трауматског везивања, истражујући је посебно у контексту издаје, која је укључивала експлоатацију поверења жртве, осећаја моћи или обоје, од стране злостављача.
Успостављање Циклус насиља, повремени подстицај|мини Трауматске везе се формирају у динамици злостављани-насилник или жртва-виктимизатор. Жртва може успоставити трауматску везу са насилником у присуству перципиране претње од стране насилника, уверења да ће злостављач испунити претњу, перцепције неког облика љубазности од насилника, изолације од перспектива које не служе да продуби везу са траумом и уочени недостатак способности или капацитета да се напусти ситуација.
Први инцидент злостављања се често доживљава као аномалија, као једнократни случај који се јавља на почетку наизглед здраве и позитивне везе. Први инцидент често није озбиљан и испољавање наклоности и бриге од стране насилника након инцидента умирује жртву и обећава да се злостављање више не понавља. Међутим, касније, поновљени случајеви злостављања и малтретирања изазивају когнитивни помак у уму жртве: да је спречавање злостављања у њиховој моћи. Али у тренутку када неизбежност злостављања постане очигледна, веза емоционалне трауме је већ јака.
Постоје два главна фактора који олакшавају формирање и наставак трауматске везе: неравнотежа снаге и повремени подстицај.
Неравнотежа снаге Да би трауматска веза опстала, неопходно је да постоји разлика у моћи између злостављача и жртве тако да злостављач буде у позицији моћи и ауторитета. Неједнакост у моћи сама по себи може да произведе патологије код појединаца које могу ојачати трауматску везу. Након што доживи повремено кажњавање од стране злостављача/доминатора, који је на позицији високе моћи, жртва може интернализовати насилникову перцепцију о себи. Ово може резултирати тенденцијом да жртва самоокриви у ситуацијама насиља које врши насилник, што може негативно утицати на самопоимање жртве.
Негативна самопроцена може максимизирати емоционалну зависност од насилника, а циклична природа ове зависности и негативног самопоимања може на крају довести до формирања јаке емоционалне везе између жртве и насилника (тј. према особи која је у позиција моћи и ауторитета, од особе која није). Штавише, физичко, емоционално и сексуално злостављање се може користити за одржавање разлике у моћи.
Повремен подстицај У вези са траумом, насилник повремено малтретира жртву у облику физичког, вербалног, емоционалног и/или психичког злостављања. Ово малтретирање је испреплетено позитивним понашањима као што је изражавање наклоности и бриге, показивање љубазности, давање поклона жртви и обећање да се злостављање неће поновити. Наизменични и спорадични периоди доброг и лошег третмана служе за повремено јачање жртве. Повремено подстицање производи обрасце понашања које је тешко прекинути. Тако развијају невероватно јаке емоционалне везе.
Одржавање
Трауматске везе се такође могу одржавати ако је жртва финансијски зависна од насилника или има неко улагање у везу, као што је нпр. дете са насилником.
Теорија когнитивне дисонанце такође може објаснити одржавање трауматске везе. Ова теорија постулира да када појединци доживе сукоб између својих веровања и деловања, они су мотивисани да уложе напоре да смање или елиминишу неподударност у покушају да минимизирају психолошку нелагодност која из тога произилази. У том смислу, жртве могу искривити своје спознаје о трауми и насиљу у вези како би задржале позитиван поглед на везу. Жртва уводи рационализацију понашања насилника, оправдања, минимизирање утицаја насиља насилника и самоокривљавање.
Сећања на злостављање се у потпуности појављују само када је ситуација слична по интензитету и доживљају оригиналној ситуацији терора.
Ако и када жртва коначно одлучи да напусти насилну везу, тренутно олакшање од трауматизирајућег насиља ће почети да јењава и дубока везаност настала као резултат повременог појачавања ће почети да излази на површину. Овај тренутни период рањивости и емоционалне исцрпљености ће вероватно покренути сећања на време када је насилник био привремено нежан и брижан. У жељи да још једном добије ту наклоност, жртва може покушати да се врати у однос злостављања.
Снажна социјална подршка може бити заштитни фактор када је у питању очување функционисања жртве и обезбеђивање тампон у трауматским ситуацијама.
Улога привржености Џон Боулби је тврдио да је сигурна везаност еволутивно здрава људска потреба која је превазишла чак и потребу за храном и репродукцијом. Везаност је истражена у динамици неговатељ-дете, али недавна истраживања су показала да принципи који објашњавају везаност између неговатеља и беба могу такође објаснити приврженост током нечијег животног века, посебно у контексту интимних односа и романтичних веза.
Везаност формирана током раног живота постављају основу за међуљудске односе, карактеристике личности и ментално здравље у будућности. Бебе обично стварају везе са својим родитељима или непосредним старатељима. Харлоуово истраживање о мајмунима показује да новорођенчад мајмуна формулише везе привржености чак и са насилним мајкама (У експерименталној поставци, насилна 'мајка' је била мајмун направљен од тканине који је испоручивао благе шокове дојенчади мајмуна или је бацио малог мајмуна преко арене) . Ови налази се такође односе на везе људске привржености. Чак иу ситуацијама у којима су непосредни неговатељи насилни, људска одојчад и даље имају тенденцију да се вежу за њих - одбијање од неговатеља само појачава напоре да се повећа њихова близина и успостави веза привржености са њима.
Штавише, у ситуацијама опасности, људи траже повећану приврженост. Када су обични путеви везивања недоступни, људи имају тенденцију да се окрећу својим злостављачима. То доводи до развоја јаких веза и дубоких емоционалних веза са насилницима. Ова везаност – и за насилне неговатеље и за друге злостављаче у одсуству главног неговатеља – може бити прилагодљива краткорочно јер може помоћи у преживљавању. Али на дуге стазе, ова везаност је неприлагођена и може поставити темеље за, повећати рањивост, па чак и директно довести до повезивања трауме.
Стокхолмски синдром Концепт трауматског везивања се често меша са стокхолмским синдромом. Иако постоје свеобухватне сличности између њих двоје, посебно у контексту развијања емоционалне везе са жртвама, трауматично повезивање и стокхолмски синдром се разликују један од другог. Главна разлика је усмереност односа. Док је трауматска веза једносмерна у томе што само жртва постаје емоционално везана за виктимизатора, стокхолмски синдром је двосмеран. Другим речима, у случају стокхолмског синдрома, емоционална веза је реципрочна тако да се чини да насилник такође развија емоционалну везу према злостављаном и гаји позитивна осећања према злостављаном.
Области постојања
У насилним везама Трауматично, повезивање се јавља између људи у насилној вези. Веза је јача за људе који су одрасли у насилним домаћинствима јер им се чини да је то нормалан део односа.
У почетку, насилник је недоследан у приступу, развијајући га у интензитету који можда није у складу са другим односима жртве. Тврди се да што дуже траје веза, људима је теже да напусте насилнике са којима су се повезали.
Злостављане жене Барбара Микулски објашњава законе и права злостављаним женама|мини Првобитно истраживање о претученим женама имало је гледиште да је повратак жртве у насилну везу показатељ личности са маном, тачније, мазохизмом. Међутим, ово гледиште је постојало под „ хипотезом праведног света “. Другим речима, склоност ка окривљавању жртве произилази из веровања да је свет праведно и поштено место где се жртва сматра заслужном за било какве негативне последице. Међутим, истраживања о злостављаним женама и истраживања о трауматском везивању показала су да то није случај. У погледу одлуке злостављане жене да остане или се врати у насилну везу, у игри су многи фактори, у распону од породичне историје и очекивања улоге, преко приступа ресурсима, до динамике саме везе. Малтретирање уз периоде љубазности помаже формирању трауматске везе која чини да жртва гаји позитивна осећања према насилнику.
Међу злостављаним женама, процес може објаснити као повремени циклус награде и казне. Током прве фазе долази до постепеног повећања напетости, након чега следи „експлозивни инцидент насиља“ у другој фази, након чега следи миран израз љубави и наклоности насилника током треће фазе. Понављајућа и циклична природа ових фаза доводи до трауматске везе.
Трговина сексом Трауматске везе су изузетно честе у ситуацијама трговине сексом, груминга деце, комерцијалне сексуалне експлоатације деце (ЦСЕЦ) и односа сводник-проститутка.
Груминг Подразумева успостављање и одржавање трауматских веза између детета и насилника. Поред фактора неравнотеже моћи и повременог појачања који доприносе повезивању трауме, дотеривање детета такође захтева задобивање поверења оних око детета. Постиже се динамика стицања поверења детета уз истовремено кршење његових граница. Посластице и путовања се користе као мито како би се приступило детету, као и да би се осигурало да се поштују. Интензивне привржености заједно са когнитивним дисторзијама продубљују везу.