Римљани (, ) били су културна група, различито схватана као етничност или националност, која је у класичној антици, од 2. вијека прије н. е. до 5. вијека н. е, владала Блиским истоком, сјеверном Африком и великим дијелом Европе, кроз освајања Римске републике и касног Римског царства. Назив се првобитно односио само на италске латинске грађане самог града Рима. Значење ријечи „Римљанин” је временом претрпело значајне промијене током историје римске цивилизације, како су се границе римске државе шириле и сужавале. Понекад су различите групе унутар римског друштва имале различите идеје о томе шта значи бити Римљанин. Неки су видове као што су географија, језик и етничност сматрали важним, док су други римско грађанско право и културу или понашање сматрали важнијим. На врхунцу Римског царства, римски идентитет је био колективни геополитички идентитет, проширен на скоро све поданике римских царева и обухватајући огромну регионалну и етничку разноликост.

Како се број земља под римском влашћу повећавао од 4. вијека прије н. е. па надаље, римско држављанство је постепено проширено на различите народе под римском влашћу. Давање држављанства, демографски раст, досељеници и војне колоније брзо су повећали број римских грађана. Повећање је достигло врхунац са уредбом цара Каракале 212. године, којом је проширио права на држављанство на све слободне становнике царства. Углавном није познато у којој мјери је већина римских грађана у антици себе сматрала Римљанима. Највјероватније, мјесни идентитети су били истакнути широм Римског царства због његовог огромног географског обима, али римски идентитет је пружао већи осјећај заједничког идентитета и постао је важан како би се разликовали од неримљана, као што су варварски досељеници и освајачи. Римска култура је била далеко од хомогене; иако је постојао доминантан културни идиом надахнут хеленизмом, једна од предности Римског царства била је и његова способност да угради традиције из других култура. Културна флексибилност Рима онемогућила је развој снажног римског „суштинског идентитета” у Италији, али и допринио дуговјечности царства.

мини|десно|Промјене граница римске државе од 6. вијека прије н. е. до 15. вијека н. е.

Римско царство је у знатној мјери утицало на личне идентитете поданичких народа. Римски идентитет је трајао на простору царства дуго након што је само Римско царство нестало. Пад Западног римског царства у 5. вијеку окончао је политичку доминацију Римског царства у западној Европи, али је римски идентитет опстао на Западу као важан политички ресурс. Због неуспјеха преживјелог Источног римског царства у поновном освајању и одржавању контроле над Западом и потискивању нових германских краљевстава, римски идентитет је изблиједио на Западу, а мање—више је нестао у 8. и 9. вијеку. Западни Европљани су све више примјењивали ознаку Римљанина на грађене само града Рима. На Истоку са већинским грчким говорним становништвом, још увијек под контролом царства, римски идентитет је опстао све до пада Византије 1453. и даље, иако се све више претварао у етнички идентитет, обиљежен грчким језиком и приврженошћу православном хришћанству, претечи савременог грчког етничког идентитета. Двије главне групе које се и даље држе римског идентитета током средње вијека — византијски Грци из источног царства и грађани самог Рима — удаљили су се језички и вјерски и на крају су престале да признају једна другу као Римљане.

Док је римски идентитет нестао у већини земаља у којима је некада био истакнут, у неким регијама и народима се показао знатно издржљивијим. Израз „Римљани” се досљедно користили од антике за описивање грађана самог Рима, који се идентификују и као такви се описују до данас. Грци су наставили да се идентификују као , или слично, након пада Источног римског царства, иако се данас идентификује као Хелени. На Алпима, римски идентитет је опстао непрекидно, упркос напорима Франака да га потисну. Данас имена двије групе у Швајцарској још увијек призивању њихово поријекло од ових популација: Романди и Романши. Неколико етнонима балканских романских народа, чије је поријекло у већини случајева нејасно, евоцира римски идентитет. Неколико имена потиче од латинског (као што су Румуни, Аромуни и Истрорумуни), или од германског (израз који се првобитно односио на Римљане; усвојен у облику „Влах” као самоодредница за Мегленске Влахе).

Римљанство

Значење израза „Римљанин”

Израз „Римљанин” данас се користи наизмјенично да опише историјски временски период, материјалну културу, географску локацију и лични идентитет. Иако су ови концепти повезани, ипак нису идентични. Многи савремени историчари имају тенденцију да преферирају идеју о томе шта значи бити Римљанин, тзв. -{Romanitas}-, али то је био израз који се ријетко користио у самом старом Риму. Као и сви идентитети, идентитет „Римљанина” је био флексибилан, динамичан и вишеслојан, а никада статичан и непромјенљив. С обзиром да је Рим био географски огромна и хронолошки дуговјечна држава, не постоји једноставна дефиниција шта је значило бити Римљанин, а дефиниције су биле недослиједне већ у антици. Ипак, неки елементи су остали уобичајени током већег дијела римске историје.

Неки стари Римљани сматрали су аспекте као што су географија, језик и етничност важним обиљежјима римљанства, док су други сматрали римско грађанско право и културу или понашање важнијим. На врхунцу Римског царства, римски идентитет је формирао колективни геополитички идентитет, проширен скоро на све поданике римских царева и обухватајући огромну регионалну и етничку разноликост. Често је за концепт римског идентитета било много важније оно у шта је појединац вјеровао и чинио, од дугих крвних лоза и заједничког поријекла. Кључ „Римљанства” у умовима неких познатих римских говорника, као што је Цицерон, био је придржавање римске традиције и служење римској држави. Цицеронов поглед на римљанство дјелимично је формиран његовим статусом „новог човјека”, првог из његове породице који је служио у Римском сенату, коме су недостајале престижне линије римског поријекла. То не значи да је значај крвног сродства у потпуности одбачен. Оратори као што су Цицерон често су апеловали на своје племените савременике да живе у складу са „величином својих предака”. Ови апели често су се обично позивали само на славне племићке породице, док су друге важне традиције наглашавале римско колективно поријекло.

Током своје историје, Рим се показао као јединствено способан да инкорпорира и интегрише друге народе (романизација). Ово осјећање потиче од митова о оснивању града, укључујући да је Ромул основао Рим нешто слично као политичко уточиште, као и отмица Сабињанки, чиме је истицано то како су се различити народи мијешали од самог настанка града. Цицерон и други римски писци су се подсмијевали народима као што су Атињани, који се поносили својим заједничким поријеклом, а умјесто тога су се поносили статусом Рима као „нације мелеза”. Дионисије из Халикарнаса, грчки историчар који је живио у римско доба, чак је уљепшавао мултикултурално поријекло Римљана, пишући да су Римљани од оснивања Рима примали небројене досељенике не само из остатка Италије, већ из цијелог свијета, чије културе је спојили са својом.

Неколико римских аутора, као што су Тацит и Светоније, изразили су забринутост у својим дјелима везану за „чистоћу крви” пошто се број римских грађана изван римске Италије повећао. Ниједан аутор, међутим, није предложио да се натурализација нових грађана заустави, само да би манумисија (ослобађање робова) и давање грађанског права требало да буду ријеђе. Њихова забринутост због чистоће крви није одговарала савременим идејама расе или етничности и није имала много везе са карактеристикама као што су боја коже или физички изглед. Изрази као што је „Етиопљанин”, које су Римљани користили за црне људе, нису носили друштвен импликације, иако су стереотипи везани за фенотип сигурно постојали у старом Риму, насљеђене физичке карактеристике обично нису биле релевантне за друштвени статус; људи који су изгледали другачије од типичног средоземног становништва, као што су црнци, нису били искључени из било које професије и нема података о стигмама или пристрасностима према односима „мјешовитих раса”. Главне друштвене разлике у старом Риму нису биле засноване на физичким карактеристикама, већ на разликама у класи или чину. Римљани су увелико практиковали ропство, али робови у старом Риму били су дио различитих етничких група и нису били поробљени због своје етничке припадности. Према енглеској историчарки Еми Денч, у старом Риму је било „нарочито тешко открити роба по њиховом изгледу”.

Неримљани мини|десно|Ковани новац цара Константина II (владао 337—340), на којем је приказан цар на коњу како гази два варварина (десно).

Иако је стари Рим сматран „очигледно нерасистичким друштвом”, Римљани су носили значајне културне стереотипе и предрасуде према културама и народима који нису били интегрисани у римски свијет, односно према „варварима”. Иако су се погледи кроз римску историју разликовали, став већине римских писаца у касној антици према народима изван римских граница може се сажети са „једини добар варварин је мртав варварин”. Током антике, већина римских царева укључивала је противварварске приказе на свом кованом новцу, као што су цар или Викторија (персонификација и богиња побједе) који су приказивани како газе или вуку поражене варварске непријатеље.

Према Цицероновим списима, оно што је људе чинило варварима није њихов језик или поријекло, већ њихови обичаји и карактер или недостатак истих. Римљани су себе сматрали надмоћним у односу на странце, али то није произилазило из перцепције биолошких разлика, већ прије из онога што су они доживљавали као надмоћнији начин живота. „Варварин” је као такав био културни, а не биолошки појам. Постојала је могућност да варварин постане Римљанин; самом дужношћу римска државе сматрало се освајање и преображење, тј. цивилизација, варварских народа.

мини|десно|Рељеф са Титовог славолука који приказује Римљане како пљачкају храм у Јерусалимски храм.

Посебно омражена група неримљана у оквиру царства били су Јевреји. Већина римског становништва мрзила је Јевреје и јудаизам, иако су ставови међу римском елитом били различити. Иако су многи, попут Тацита, такође били непријатељски расположени према Јеврејима, други, као што је Цицерон, били су само безосјећајно равнодушни, а неки Јевреје уопште нису сматрали варварима. Римска држава није била у потпуности против Јевреја, пошто је у самом Риму било значајно јеврејско становништво, као и најмање тринаест синагога у граду. Римски антисемитизам, који је довео до неколико прогона и масакра, није био укоријењен у расним предрасудама, већ у перцепцији да су Јевреји, јединствени међу покореним народима, одбили да се интегришу у римски свијет. Јевреји су се придржавали сопствених правила, ограничења и обавеза, које Римљани обично или нису вољели или су погрешно разумјели, и остали су вјерни својој религији. Искључиве религијске праксе Јевреја и њихово противљење напуштању сопствених обичаја ради римских обичаја, чак и послије освајања и више пута надвладавања, изазивало је сумњу Римљана.

Антика

Класична антика

Оснивачки митови и Римљани из периода републике мини|десно|Приказ касног републиканског банкета на фресци из Херкуланума у Италији, око 50. године прије н. е.