Бони и Клајд () је амерички биографски Техниколор неоноар филм из 1967. године, који је режирао Артур Пен, по сценарију Дејвида Њумана и Роберта Бентона, базиран на животу и смрти америчких криминалаца Клајда Бероуа и Бони Паркер. Насловне улоге тумаче Феј Данавеј и Ворен Бејти.
Смештен током Велике депресије и познат по свом крвавом крају и одраслом приступу тематици злочина у Америци, Бони и Клајд се сматра семиналним филмом америчког канона и, заједно са филмовима Дипломац и Голи у седлу, једним од зачетника Новог Холивуда. Реакције савремених критичара биле су претежно негативне, делом као реакција на насиље које је приказано на филму. Упркос томе, филм је био номинован за десет Оскара од којих је касније освојио два, Оскара за најбољу споредну глумицу и Оскара за најбољу фотографију.
Мишљења данашњих критичара су универзално позитивна и Бони и Клајд се сматра једним од најбољих филмова свих времена.
Радња
Године 1934 у Тексасу, у доба Велике депресије, конобарица Бони Паркер (Феј Данавеј) упознаје ситног криминалца Клајда Бероуа (Ворен Бејти), када он неуспешно покуша да украде аутомобил Бонине мајке. Неимпресионирана Клајдовим високим причама о његовом криминалном животу, Бони изазива Клајда да употреби његов пиштољ, што овај и чини, пљачкајући бакалницу пред њом. Након пљачке, Бони и Клајд беже са места злочина, након чега Бони покушава да иницира сексуални однос, али је Клајд одбија, признајући јој да је импотентан. Незадовољна својим монотоним животом на ивици сиромаштва, Бони одлучује да се придружи Клајду у будућим пљачкама, надајући се да ће успети да се обогати са њим.
Њих двоје почињу да пљачкају продавнице и банке, а убрзо им се придружује и дечак К. В. Мос (Мајкл Џ. Полард) који постаје члан банде Бони и Клајда. После неког времена придружују им се Клајдов брат Бак (Џин Хекман) и његова супруга Бланш (Естел Парсонс), која се једина противи таквом животу. Убрзо, чланови банде Бероу постају познати, а полиција их непрестано јури, али увек успевају да побегну. Међутим, једном упадају у замку и Бак је смртно погођен у пуцњави, док је Бланш тешко рањена и ослепљена. Иако успевају да побегну, сутрадан их полиција проналази и Бак је убијен у пуцњави, Бланш је заробљена, док су Бони и Клајд рањени у руке. Мос их води у кућу свог оца Ајвана (Даб Тејлор), који не жели да његов син живи таквим животом. У међувремену, током испитивања Бланш, полиција сазнаје Мосов идентитет и његов отац се слаже са полицијом да преда Бони и Клајда. Када Бони, Клајд и Мос оду у куповину у град, Мос се крије и враћају се његовој кући без њега. Иначе, дочекује их Мосов отац и увлачи их у замку, где полиција, вођена ренџером Френком Огастасом Хајмером (Денвер Пајл) убија Бони и Клајда током заседе, у близини Гибсланда, Бјенвил, Луизијана.
Улоге
Главне улоге
Ворен Бејти — Клајд (Честнат) Бероу Феј Данавеј — Бони (Елизабет) Паркер Мајкл Џ. Полард — Кларенс В. Мос
Споредне улоге
Џин Хекман — Бак Бероу Естел Парсонс — Бланш Бероу Денвер Пајл — Френк Огастас Хајмер, тексашки ренџер Даб Тејлор — Ајван Мос, Кларенсов отац Џин Вајлдер — Јуџин Гризард Еванс Еванс — Велма Дејвис, Јуџинова девојка
Кастинг Ворен Бејти у почетку није имао намеру да тумачи насловну улогу Клајда Бероуа. Бејти је откупио сценарио филма од његових писаца Дејвида Њумана и Роберта Бентона и тиме постао извршни продуцент филма. За улогу Клајда, Бејти је желео да кастује кантаутора Боба Дилана, док је за улогу Бони Паркер, желео да кастује своју старију сестру, глумицу Ширли Маклејн. Поред Ширли, за улогу Бони су још разматране Су Лајон, Керол Линли, Џејн Фонда, Тјуздеј Велд, Шерон Тејт, Ен-Маргрет, Шер и Натали Вуд. Бејти је на крају кастован у улогу Клајда због притиска продуцената из продуцентске и дистрибутивне куће Warner Bros. (предвођених од стране Џека Ворнера) који су сматрали да би Бејти привукао већу пажњу као водећи глумац него као продуцент, позивајући се на његове раније холивудске успехе као што је филм Сјај у трави.
У ужи избор за улогу Бони Паркер су ушле Натали Вуд, Лезли Керон, Тјуздеј Велд и Су Лајон. Када је био кастован у улогу Клајда, Бејти је желео да Натали Вуд тумачи Бони, желећи да истовремено обнови романсу између њих двоје која се развила током снимања филма Сјај у трави али која се окончала убрзо након тога. Међу противницима овог кастовања нашли су се продуценти куће Warner Bros, Артур Пен и режисер Сидни Полак који је у то време сарађивао са Вудовом на филму Проклети посед.
Лезли Керон је била у вези са Бејтијем у време кастовања филма. Њена немогућност да глуми Бони Паркер је довела до њиховог раскола. Тјуздеј Велд је замало кастована као Бони, али је била трудна и није могла да снима дуго по тексашкој врућини.
Су Лајон се прославила пар година раније у насловној улози Лолите у филму режисера Стенлија Кјубрика, и била је избор продуцената компаније Warner Bros. пре него што је Феј Данавеј препоручена од стране Артура Пена, који ју је приметио пар година раније док је глумила у представи Хоганова коза. Пен је успео да убеди Бејтија и продуценте из Ворнера да је Феј савршена за улогу Бони када је од Елиота Силверстина добио, у том тренутку необјављене, кадрове из филма Дешавање. Кастовању Данавејове су се противили сценаристи филма Њуман и Бентон. Данавејова је била кастована под условом да изгуби једанаест килограма за ту улогу. Улога Бони Паркер је била њена прва велика филмска улога.
Улога таоца Јуџина Гризарда била је филмски деби глумца Џина Вајлдера. Мајкл Џ. Полард и Џин Хекман били су препоруке режисера Артура Пена. Пен је био упознат са Полардом због његове улоге у филму Руси долазе! Руси долазе! Нормана Џуисона, а са Хекманом због његове улоге у филму Лилит о којој је рекао да је била: „једна од ретких добрих ствари у вези тог филма”.
О постави филма, Естел Парсонс, која је тумачила улогу Бланш Бероу, рекла је: „Мој утисак је био да су ово били људи којима просто није ишло. Мање-више је било као да смо снимали независни филм. Мислим, Џин није имао нешто много улога, ја никад нисам снимала филм раније, Ворен и Артур су радили онај филм Један Мики тако да и њима није нешто ишло... и Феј није била ни у чему пре, барем ни у чему што су људи видели.”
Настанак
Писање и продаја сценарија Сценарио за филм Бони и Клајд написали су писци Дејвид Њуман и Роберт Бентон и он је био њихов дебитантски рад. Њуман и Бентон су се упознали почетком шездесетих година двадесетог века док су обојица радили за магазин Есквајер (), Њуман као уредник магазина, а Бентон као уметнички директор. Двојац је одлучио да се посвети писању сценарија након што су заједно погледали филм До последњег даха, дебитантски рад Жан-Лика Годара. Поред Годара, инспирације за писање сценарија били су филмови Франсое Трифоа који су били део Француског новог таласа и филмови америчких режисера Орсона Велса, Хауарда Хокса и Џона Форда.
Писању сценарија је претходио чланак у магазину Есквајер, Нова сентименталност (), написан од стране Њумана и Бентона, који је као свој циљ имао да сажме промену културе шездесетих и настанак контракултуре (делом као реакција на насиље Вијетнамског рата) као и њен утицај на популарне медије. Током истраживања за овај чланак, Њуман и Бентон су налетели на књигу Дани Дилинџера () која је, поред текста о Џону Дилинџеру садржала и кратки текст о Бони и Клајду. Сматравши да Бони и Клајд представљају добар пример контракултуре и „Нове сентименталности”, Њуман и Бентон су их изабрали да буду протагонисти свог првог филма. Бентон, који је одрастао у Тексасу тридесетих година двадесетог века је о избору јунака рекао:„Сви су знали некога ко их је упознао или видео, и деца су ишла на журке за Ноћ вештица обучени као Бони и Клајд. Они су били велики, велики народни хероји.”О темама које су присутне у сценарију, Бентон је рекао: „[филм је био] у ствари о Вијетнаму... у ствари о Лију Харвију Освалду, у ствари о бруталности полиције.” Жељени тон филма, Бентон и Њуман су постигли слушајући америчку кантри песму Foggy Mountain Breakdown, која је касније искоришћена за музику филма.
У фебруару 1966. године, Ворен Бејти је постао заинтересован за сценарио филма Бони и Клајд и убрзо га је откупио од Бентона и Њумана за седам и по хиљада америчких долара. Његова компанија, Татира, је касније платила Бентону и Њуману 75 хиљада америчких долара за даљи сценаристички рад и допуне.
Одабир режисера Пошто су Бентон и Њуман били претежно под утицајем филмова Франсоа Трифоа при писању филма (велики утицај на тон филма Бони и Клајд били су Трифоови филмови Пуцајте на пијанисту и Жил и Џим), и зато што су, по њиховим речима, креирали „амерички филм Француског новог таласа”, њихова прва жеља при одабиру режисера (и тиме индиректно и финансијера филма) био је Франсоа Трифо. Сценарио за филм је уручен Трифоу директно од стране Бентонове и Њуманове блиске пријатељице Хелен Скот која је предводила Канцеларију за француске филмове у Њујорку. Трифо је био одушевљен сценаријом за филм али је морао да одустане од режије филма, делом због његовог незнања енглеског језика, делом због проблема са распоредом снимања за филм Фаренхајт 451. Упркос томе, Трифо је предложио да се двојац обрати Жан-Лику Годару, и проследио му је њихов сценарио. Трифо је касније, у интервјуу за француски магазин L'Express тврдио да су разлози за одбијање филма били другачији: „Сценарио је био добар, али уопште не мој тип. Чудно је то рећи, али ја не волим гангстере.”
Годар је, слично његовом сународнику Трифоу, био одушевљен сценаријом за Бони и Клајд и имао је као свој циљ да режира филм. Годар се свидео Њуману и Бентону као други избор, али су се његовом запошљавању противили продуценти филма. Годар је коначно напустио пројекат након несугласице са продуцентима око локације снимања - он је желео да снима филм у Њу Џерзију зими, док су продуценти сматрали да је неопходно снимати филм лети у Тексасу. Годар је одустао од режије филма одбрусивши продуцентима: „ја причам о филмовима, ви причате о прогнози. Довиђења.”
Артур Пен, једини амерички избор Њумана и Бентона и коначни режисер филма, одбио је снимање филма два пута пре него што је на крају коначно попустио. Када је Пен први пут одбио филм, Бејти је понудио режију филма, између осталог и Вилијаму Вајлеру, Сиднију Полаку и Џону Шлесинџеру.
Пен се придружио раду на филму по препоруци Ворена Бејтија са којим је сарађивао раније на филму Један Мики, под условом да му Њуман и Бентон дозволе да направи неке измене на тексту филма. О томе је рекао:„Сценарио за Бони и Клајд је био веома комплетан, веома довршен, од самог старта. [...] Међутим, питао сам сценаристе да раде на њему са мном, као што то обично чиним, и да начине велики број промена, што су прихватили. И заправо су интегрисали моје идеје у њихов сценарио толико добро да је, као са Леворуким револверашем, сарадња између мене и сценариста била јако стварна.”
Снимање Бони и Клајд је скоро у целости снимљен у Тексасу. Једине сцене снимљене у студију, биле су сцене у колима, које су снимљене у студију компаније Warner Bros. користећи систем „позадинске пројекције” (енг. rear-projection). Овај систем је симулирао изглед аутомобила у покрету, пројектовањем покретних слика на прозоре аутомобила. Ворен Бејти је у почетку желео да филм буде снимљен у црно-белом као његов претходни филм Један Мики али је Џек Ворнер одбио тај предлог и филм је снимљен у боји. Бејти се током снимања филма константно сукобљавао са представницима компаније Warner Bros. и специфично са продуцентом Џеком Ворнером. Током једне свађе са Бејтијем, Ворнер је показао Бејтију водоторањ са амблемом Warner Bros. као знак његовог ауторитета на шта му је Бејти одговорио: „Па, он носи твоје име, али носи и моје иницијале”, изједначавајући свој положај са Ворнеровим положајем.