Миодраг Лома (Ваљево, 15. август 1957) српски је историчар књижевности, германиста, редовни професор Опште књижевности на Катедри за Општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду и дописни члан Српске академије наука и уметности.
Биографија Рођен је 15. августа 1957. године у Ваљеву, где је завршио основну школу и гимназију. На Филолошком факултету Универзитета у Београду дипломирао је Општу књижевност и теорију књижевности 1982, а Немачки језик и књижевност 1983. године. На истом факултету, 1989. године завршио је постдипломске студије одбраном магистарског рада на тему Проблем аутора у немачкој историји књижевности, а 2001. године је одбранио докторску дисертацију под насловом Слика Христа у Хелдерлиновом песништву.
Од 1985. године запослен је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, најпре као асистент-приправник за Немачку књижевност на Одсеку за Германистику, а од 1986. године као асистент-приправник за Општу књиживеност на Одседку за Општу књижевност и теорију књижевности. Биран је 1991. године у звање асистена, доцента – 2001, ванредног – 2011. и редовног професора за Општу књижевност – 2016. године.
У Немачком књижевном архиву (Deutsches Literaturarchiv) у Марбаху је 1986. и 1990. године прикупљао грађу за свој магистарски, а потом и за свој докторски рад. Од 1996. до 2001. године сарађивао је на пројекту „Књижевнотеоријска мисао 20. века и проблеми проучавања српске књижевности” са темом „Српска национална књижевна историографија и књижевнотеоријска мисао 20. века”.
На основним студијама држи предавања из старе оријенталне, античке, ране средњовековне и књижевности европског прероматизма и романтизма. На дипломским и докторским студијама предаје методологију књижевне историографије. Објавио је пет монографија које се користе као литература на предметима које предаје на свим нивоима студија. Под Ломиним менторством или са његовим учешћем у Комисијама за преглед, оцену и одбрану, одбрањен је већи број дипломских (мастер-), магистарских и докторских радова.
Учествовао је по позиву на више домаћих и међународних научних скупова, са којих су у целини објављена његова излагања. Био је члан уредништва за израду монографије Филолошки факултет Универзитета у Београду (1960/2016), а од 2016. до 2020 – одговорни уредник у редакцији двојезичне едиције Ксенофилија Филолошког факултета. За то време је уредио четири монографије. Урадио је и објавио више стручних и научних превода са немачког језика.
За дописног члана САНУ изабран је 4. новембра 2021. године.
Научни рад Дошавши на Катедру за општу књижевности и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, Миодраг Лома је од летњег семестра школске 1986/1987. године обновио континуирани рад са студентима ове Катедре на библијским текстовима, које је био у извесном дисконтинуитету од одласка у пензију 1976. године обновитеља дотичне Катедре, професора Војислава Ђурића. Тај студијски континутитет је одржао до данашњег дана, а резултат његових, већ три и по деценије дугих, наставних и научно-истраживачких напора на библистичком плану представљају његове две монографије, које се са филолошког становишта баве темељним питањима унутрашњег времена и простора Библије.
Тумачење времена у Библији У својој монографији Тумачење времена у Библији, чији поднаслов наглашава да је посреди Библијска хронологија (2010) – Лома објашњава како и у којој мери схватање и рачунање времена у Светом писму јудеохришћанске традиције одступа од модерног разумевања и израчунавања временских размака. Он овде пре свега истражује аутономну библијску хронологију у односу према модерној историографској као хетерономној, наиме заснованој на изванбиблијским хронолошким подацима, како би показао својствен начин на који унутрашња библијска хронологија утемељује време библијских прича као парабола о повезаности повесног и натповесног света.
Лома најпре објашњава специфичност примене филолошке интерпретације на библијски начин истраживања. Дословност Библије као Божјег саопштења на људском језику, Лома сматра да није могуће свести само на њену људску димензију, као што то чини рационалистичко-хуманистичка критика, јер се при том губе божанска изражајна мерила те дословности, као и оно што је њима изражено надљудским величинама као божански велелепно и сасвим различито од људског. Лома анализира библијску праповест управо као полазиште Божјег хиперболичног израза, а закључно констатује да се читава Библија служи сасвим извесним хиперболичким стилом, сталним претеривањем, сталним превазилажењем мера које су уобичајене у људском искуству, како би људским језичким средствима изразила оно божански надљудско. Аутор хиперболички поступак види у зачетку сваке поетско-фантазијске модификације језика којом се осећајно превазилази обичан језик, а то пре свега метонимија, метафора и симбол, који тај језик преображавају у изражајно средство доживљаја оног сасвим другачијег од људског, оног божанског. Књижевни поредак хипербола, метонимија, метафора и симбола изражава једну паралелну духовну реалност у односу на ону објективно материјалну. А парабола, која се непрестано напоредо одвија на овим равнима – фигуративно, својом својственом формом континуирано и кохерентно организује ове тропе, те чини једну доследну причу о откривању божанског у људском свету. Утолико перманентна хиперболичност и параболичност песничког језика Библије гради њен узвишен, монументални стил, који је естетски функционалан, будући адекватан највећим, најважнијим и најузвишенихим, божанским темама које ова књига изражава. Аутор целину библијске повести тумачи као историју дијалога између Бога и човека, при чему њена божанска одређења постају њена својствена разлика у односу на сваку другу историјско-дијалошку нарацију, која је темељни књижевни облик Библије. Почев од разговора као зачетне форме, она у својој главној развојној линији представља повесни низ прича, а у пратећим развојним линијама – друге књижевне облике. Ова литерарна морфолошка различитост Библије потиче из различитих могућности књижевног преображавања разговора кроз разне видове препричавања или описивања.
Миодраг Лома одређује раздобља библијске повести као деонице једне континуиране и целовите историјске нарације о Божјим откровењским дијалозима са човеком. При том, древни оријентални књижевни жанр родослова му се показује као зачетни облик библијске повесне нарације, а почетне библијске приче – као приповедна проширења тих генеалогија. Њихов главни ток се претвара у окосницу свете историје од Адама, преко Ноја, Аврама и Давида до Исуса Христа. У родословима од Адама до Аврама и Исака, наводи се број година родоначелникове адолесценције, која се рачуна све до стицања мужевности рођењем првог сина. Ови бројчани подаци могу се сабирати углавном континуирано све до доба египатског ропства. Оно се да реконструисати на основу наведених збирних и непотпуних појединачних временских података из левитског свештеничког родослова. За време судија и јеврејских царева добијамо само податке о дужини трајања судијске и царске службе. Временске паралеле са историјом старог света – односно са хронологијама, пре свега египатском и асирском – могу се успоставити тек од почетка историје две посебне јеврејске државе, а то је почетком првог миленијума пре Христа. Тек од времена јеврејског одласка у вавилонско ропство, библијска хронологија се сасвим улива у хронологију старог света, што значи ондашњих глобалних сила (нововавилонске, персијске, грчко-македонске и римске), које политички или барем културно доминирају над подручјем некадашњих јеврејских држава. Тако се унутрашња библијска хронологија показује као једина континуирана нумеричка целина од почетка света до доласка његовог Спаситеља. Управо она представља предмет овог рада, и то како у свом континуитету, тако и у свом односу према истовременим спољашњим хронологијама.
Почетни родословни збирови адолесценција праотаца дају само унутрашње библијско време као време библијских прича које су генеалошки повезане. Прекомерна висина пунолетства и укупног животног века добија свој смисао првенствено у целини генеалошке нарације на коју се односи. Како су њена времена непосредно произишла из потенцијално бескрајног људског времена у Рају, тако су и она још увек унеколико рајска, додуше ограничена, али за наше појмове о људском свету – фантастично дуга. Утолико су она, по ауторовом суду, одраз праотачке праведности и симбол божанских вредности у људском свету. Како су временске деонице првих библијских генеалогија по манирау усмених генеалогија само округло, приближно одрешене, тако и њихови збирови представљају само један приближан број, који математички тачно није проверљив, будући божански мистичан. Повезивање ове најстарије, унутрашње билблијске хронологије са модерном научном историјском хронологијом старог света могуће је само као крајње приближно и са превасходним ослонцем на духовноисторијске и културноисторијске епохе, будући да се оне у најдубљој прошлости по својим битним одликама не мењају стотинама година. Десет хронолошких поглавља у овој књизи посвећена су различитим повесним разобљима: од праисторијских преко протоисторијских до историјских, закључно са временом Христовог јављања у доба јудејског владара Ирода и врховне римске власти.
Библијска праисторија и Мојсијево Петокњижје Друга Ломина библистичка монографија објављена је под насловом Библијска праисторија и Мојсијево Петокљижје (2016), према најобимнијем и тематски средишњем поглављу ове књиге. Лома се ту усресређује на разматрање односа библијске праисторије као уводног и битног сегмента Мојсијевог књижевног дела са његовом целином и показује смисао њихове узајамне повезаности као кључни за разумевање свих пет књига овог пророка у Светом писму. Сва претходна и потоња поглавља смисаоно су усмерена ка овом главном, било као обухватни уводи у њега, било као његове детаљно прецизиране допуне. Тако уводна филолошка и историјско-географска разматрања доприносе објективности и утемељености у реалност садашњих расправа и поглавља која се баве исцрпном књижевно-жанровском анализом, којом нам Лома показује како су текстови Петокњижја жанровски одређени. Пред читаоцем се отвара систематизација књижевних жанрова у којој нам аутор под слојем писане речи открива специфичан вид изговорене речи, филолошки превладавајући овај дуализам.
Аутор у првом поглављу своје књиге („Претходна питања”) разматра најопштије, темељне филолошке проблеме као што су онтолошки статус неког текста, приступ том тексту као једном идеалном, али самосвојном и само себи доследном постојању чврстог смисла који се фиксира превасходно језичко-уметничким средствима. Друга глава („Име Библија”) посвећена је испитивању сакралног и мистичког смисла имена Библија, Свето писмо, Стари и Нови завет, Закон и његовом значају за целовито књижевно значење овако именоване збирке текстова. Треће поглавље („Профетска атрибуција и груписање жанрова”) бави се традиционалним приписивањем библијских списа пророчком ауторству и груписањем у различите профетске жанрове у оквиру једног посебног литерарно-генеричког поретка, који је сасвим различит од нашег, укорењеног кроз наслеђе хеленско-римске поетске и реторске, поетичке и реторичке традиције.
Четврта глава („Библијска и светска књижевност”) излаже историју постепеног уласка Библије у светску књижевност захваљујући надовезивањеу новозаветних изворника – који су сви, осим једног, писани на ондашњем светском језику, којни, општегрчком хеленизма – на претходни септуагинтални превод јеврејске Библије, Старог завета на којну. Пето поглавље („Петокњижје као сакрална литерарна и ауторска целина”) тиче се проблема атрибуције целине Пентатеуха Мојсију као његовом аутору. Ово питање се овде решава библијски аргументованим приказом пророчки сакралног образовања Мојсијевог опуса и његове, такође сакралне, традиције.