Ратко Павловић Ћићко (Бериље, код Прокупља, 1. март 1913 — Стрезимировци, код Сурдулице, 26. април 1943) био је комунистички револуционар и песник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потицао је из црногорске ратничке породице и потомак је војводе Пека Павловића. Одрастао је са мајком и сестром, јер му је отац погинуо на Солунском фронту. Студирао је на Правном факултету у Београду, од 1932. године, а од 1933. је био члан илегалне КПЈ. Године 1935, као стипендиста Чешке банке је отишао на студије у Праг. Тамо је био веома активан међу југословенским студентима и био је председник Удружења југословенских студената и секретар једне од две партијске ћелије КПЈ.
Заједно са Вељком Влаховићем, био је организатор одласка југословенских студента из Прага у Шпанију, где су се у Шпанском грађанском рату борили против фашизма. Убрзо по доласку у Шпанију, био је тешко рањен. Након опоравка био је најпре политички комесар у Официрској школи, а потом је био у 129. интернационалној бригади. Након слома Шпанске републике, током 1939. и 1940. године, био је заточен у логору у Француској. Овде је такође, био биран за секретара партијске ћелије КПЈ. Године 1940. вратио се у Југославију.
Априлски рат 1941. године затекао га је на одслужењу војног рока. Након окупације, вратио се у родни крај, где је активно радио на организовању устанка у Топлици. Био је један од оснивача Топличког партизанског одреда, августа 1941. године. У току Народноослободилачког рата одиграо је значајну улогу у организовању и успешном руковођењу Народноослободилачке борбе на југу Србије, због чега је још у току рата постао легендарна личност. Погинуо је у борби с Бугарима, на југословенско-бугарској граници, крајем априла 1943. године, као командант Другог јужноморавског одреда.
Још у младости бавио се писањем песама, а током боравка у Шпанији, написао је песму Друговима из Андалузије и Астурије, која је 1938. године била објављена у књизи „Крв и живот за слободу“, у Барселони. У посебном сећању, остале су његове песме писане у писмима упућеним мајци и девојци.
За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. У његову част село Парабућ, код Оџака, 1948. године понело је назив Ратково.
Биографија Породица Рођен је 1. марта 1913. године у селу Бериљу, код Прокупља.
Потицао је из старе црногорске ратничке породице Николић са Чева, која се у тек ослобођену јужну Србију, доселила 1880. године. Његов предак био је рођени брат црногорског војводе Пеко Павловић, који се након Херцеговачког устанка, 1875. године сукобио са књазом Николом, па је 1880. напустио Кнежевину Црну Гору и са породицом се настанио у Кнежевини Србији, где му је кнез Милан Обреновић доделио пензију и кућу у Топлици, код Прокупља. Не дуго потом, Пеко је 1883. године, након Тимочке буне, пореметио односе са тада већ краљем Миланом, па је напустио Србију и отишао најпре у Кнежевину Бугарску, а потом у Русију.
Ратко није био директни потомак Пека Павловић, већ праунук његовог рођеног брата Крста Павловића. Раткови родитељи били су Вељко и Петрана. Вељко је био рођен у Бериљу, док је Петрана, била из села Косор, код Подгорице, из племена Куча. Ратко је рођен у току Првог балканског рата, док су његов отац и стричеви били у српској војсци. Године 1915, у току Првог светског рата, рођени су његови сестра и брат близанци — Вера и Витомир. За време Топличког устанка, 1917. године, кућа Павловића у Бериљу је била важно упориште устаника. Ратков стриц Божо Пaвловић је био писар код војводе Косте Војиновића, а у њиховој штали је био закопан војводин архив. Након слома устанка, Бугари су запалили кућу Павловића и све помоћне зграде, па је тако страдала и војводина архива. Том приликом, Бугари су убили Ратковог деду Лазара и стрица Петра, који је имао свега 16 година. Отац Вељко, борац Другог пешадијског гвозденог пука, као тешки рањеник са Солунског фронта, умро је 1918. године током боравка српске војске у Бизерти, у Тунису, док је стриц Крсто умро током боравка српске војске на Крфу. Рат су преживели само стричеви Љуба и Божо.
Послератни период био је изузетно тежак за Раткову мајку Петрану, која је остала сама са троје деце. Ноћу је шила, а преко дана су мужеви жена којима је шила обрађивали њихову земљу. Касније је морала земљу да да у закуп односно „наполицу”. Године 1925, као удовица солунског борца је од ратних обвезница добила кућу и имање у Кочану, у Македонији. Стриц Љубомир-Љуба, као солунски борац такође је добио имање у Македонији и тамо се колонизирао. Петрана није желела да се са децом сели у Македонију, па је остала у селу, а Љуба, који је тамо био управник једне фабрике пиринча, водио је бригу њеној кући и имању. Она је једном годишње одлазила тамо да узме кирију, прода сено и др.
Школовање и Праг мини|десно|Ратко Павловић током студентских дана у Прагу. Када је Ратко 1920. године стасао за полазак у основну школу, његова мајка Петрана није желела да је он похађа у оближњем селу Влахову или Житорађи, већ у Прокупљу. Иако неписмена, она је желела да њено двоје деце стекну добро образовање. Послала је молбу у Министарство просвете и вера у Београд и добила одобрење да њена деца Ратко и Вера основну школу похађају у Прокупљу.
Након завршене основне школе и пет разреда гимназије у Прокупљу, Ратко је отишао у Београд. Тамо је живео код стрица Боже Павловића и похађао гимназију и завршио шести разред. Почетком 1932. године је прешао у Лесковац, где је живео код мајчине сестре. Ту је завршио седми и осми разред гимназије и 1933. године матурирао. Након матуре, поново одлази у Београд где уписује Правни факултет. Још као гимназијалац, Ратко се издвајао од својих вршњака. Одлично је познавао историју и књижевност, па му је директор гимназије у Лесковцу омогућио да на Школском универзитету држи предавања за ђаке и професоре. У време Шестојануарске диктатуре, била је истицана идеја југословенства, па је једно Ратково предавање било посвећено Јосипу Јурају Штросмајеру. Такође, Ратко се укључио у напредни ђачки покрет и био изабран за председника напредне ђачке дружине. Као студент је изучавао стране језике и укључио се револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету.
Исте године, када је уписао факултет, издао је у Лесковцу збирку песама Окови и без окова. Такође, своје текстове политичке и социјалне садржине објављивао у листу „Глас“ у Лесковцу. На самом почетку студија, 1933. године, био је примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). За свега две године, Ратко је апсолвирао на Правном факултету и пријавио се на конкурс за студије финансија у Чехословачкој. У оквиру програма размене студената између Чешке банке и Народне банке Југославије, Ратко је школске 1935/36. године отишао у Праг. Као стипендиста, становао је студентском дому „Александар колеџ”, који је изградила чехословачка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Неки од тадашњих југословенских студената, били су касније познати револуционари — Бранко Крсмановић, Мирко Ковачевић, Вељко Влаховић, Ахмет Фетахагић и др.
Током боравка у Прагу, Ратко се спријатељио с многим југословенским студентима, а пре свега са Лазаром Удовичким, с којим је заједно становао. Тадашњи југословенски студенти у Прагу, имали су чак девет удружења, али је главна подела била на националисте и комунисте. Ратко се истицао у групи студената-комуниста. Доста је читао, пре свега дела из марксизма, па је у то време већ био изграђени марксиста, који је скоро напамет знао „Комунистички манифест”. Јуна 1936. године, на крају школске године, студенти-комунисти су организовали велики збор против фашизма, који су подржали сви југословенски студенти, а Ратко је био један од говорника на митингу. У току лета 1936, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Ратко и Вељко Влаховић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”. Ратко се са Вељком Влаховићем спријатељио још у Београду, а он је у Праг дошао бежећи од југословенске полиције. Септембра 1936. године, Раткови другови Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар.
Почетком октобра 1936, одржана је годишња скупштина Академског друштва „Југославија”, које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, којих је тада било око 200. На овој скупштини био је изабран нови Управни одбор за чијег је председника био изабран Ратко Павловић, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић.
Одлазак у Шпанију Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је прерасла у грађански рат, а већ у септембру Влада Шпанске републике је позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Такође, у новембру 1936. године у листу „Пролетер“ је био објављен чланак Јосипа Броза Тита, који је у име Централног комитета КП Југославије (ЦК КПЈ) позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике. Након тога, међу југословенским студентима-комунистима у Прагу, јавила се жеља да оду у Шпанију, па су се обратили ЦК КПЈ, с жељом да им одобри одлазак.
Како би успоставили везу са ЦК КПЈ, који је требало да им дозволи и омогући одлазак у Шпанију, Ратко Павловић Ћићко је децембра 1936. године отпутовао у Париз, где се тада налазило седиште ЦК КПЈ. По доласку у Париз Ћићко је дошао у књижару „Хоризонт”, где се јавио на везу Живојину Павловићу. Током краткотрајног боравка у Паризу, Ћићко је од Живојина Павловића сазнао многе тада непознате ствари о стању у КПЈ — да се у Централном комитету воде оштре борбе, да је Коминтерна оптужила секретара КПЈ Милана Горкића да ради на осамостаљивању КПЈ од Коминтерне и да је у Париз дошао специјални изасланик Коминтерне са задатком да среди стање у Централном комитету.Иван Ивановић „Ко је преживео Шпанију, убила га је Револуција” магазин-таблоид
мини|лево|Група шпанских бораца из Прага, 1938. године. Слева надесно, стоје: Мирко Ковачевић, Ратко Павловић, Лазар Удовички, Мирко Кнежевић, Јоже Бресквар и Илија Енгел; седе: Славко Чолић, Вељко Влаховић, Лазар Латиновић и Бранко Крсмановић. Још на почетку школске 1936/37. године, југословенски студенти-комунисти у Прагу су формирали две партијске ћелије. Прву ћелију су сачињавали студенти из „Алексанадр колеџа” — Вељко Влаховић, Бранко Крсмановић, Лазар Удовички, Марко Спахић и Ратко, као секретар, док су другу ћелију сачињавали студенти ван овог дома, међу којима су били — Илија Енгел, Оскар Данон, Иво Вејвода, Адела Бохуницки и Зора Гаврић. За то време у Москви су почињали судски процеси на којима су у току „велике чистке” осуђени многи револуционари, које је Стаљин оценио као своје непријатеље. Међу првим жртвама чистки били су стари бољшевици и Лењинови блиски сарадници — Лав Камењев и Григориј Зиновјев. Иако се у КПЈ у то време развијао дух „неприкосновеног веровања” у Стаљина, Ратко је међу својим друговима отворено иступао и критиковао ове процесе, сумњајући да се ради о суђењима издајницима, како је то представљао совјетски режим, већ о уклањању Стаљинове опозиције. Његови другови су били зачуђени оваквим његовим ставовима, али су га и поред тога Лазар Удовички и Бранко Крсмановић подржали, док су Марко Спахић и Вељко Влаховић ћутали. Ипак, оваква гледишта у другој партијској ћелији нису била примљена са равнодушношћу. Посебно га је била напала Адела Бохуницки, која га је чак и пријавила Коминтерни.