Балканско ратиште у Првом свјетском рату (28. јул 1914 — 29. септембар 1918) једно је од ратишта Првог свјетског рата, које се налазило на Балканском полуострву.

На Балканском фронту ратовале су српска, црногорска, грчка, француска, британска, италијанска и руска војска (Антанта) против аустроугарске, њемачке, османске и бугарске војске (Централне силе).

Активна маневарска борбена дејства на Балкану у основи одвијала су се током неколико кампања: српска кампања (јул 1915 — новембар 1915), солунска кампања (новембар 1915 — септембар 1918) и румунска кампања (август 1916 — децембар 1917).

Балкански фронт је захватао огромне територије Балканског полуострва. Борбе су вођене на територији Србије, Црне Горе, Грчке, Албаније, Бугарске и Румуније.

Борбена дејства на Балкану почела су борбеним дејствима аустроугарске војске против српских и црногорских трупа. Кампања 1914. била је неуспјешна за аустроугарску војску, која није успјела да сломи отпор српске војске и изврши постављене задатке. До краја 1914. успостављен је позициони фронт на Балкану. Аустроугарско-њемачка команда је у јесен 1915. створила ударну групу на Балканском фронту и кренула у офанзиву на ослабљену српску војску. На страну Аустроугарске и Њемачке у рат је ушла Бугарска, која је са истока покренула офанзиву на Србију. Међутим у то вријеме у грчком граду Солуну је изведен десант Антанте сачињен од британско-француских трупа, српске трупа су се повукле преко Албаније, а затим су евакуисане на острво Крф. Српске трупе су се тада придружиле савезничким снагама у Солуну. Србија и Црна Гора су биле потпуно окупиране. Црна Гора се повукла из рата. На Балкану је образован нови фронт — Солунски. У августу 1916. Румунија је стала на страну Антанте, али је румунска војска поражена од аустроугарско-њемачко-бугарских трупа, а скоро цијела територија земље је окупирана. До септембра 1918. није било активних дејстава на Солунском фронту. У септембру 1918. трупе Антанте — британске, српске, француске и грчке (Грчка је ушла у рат на страни Антанте 1917. године) — нанијеле су бугарским трупама одлучујући пораз током велике офанзиве. Бугарске је 29. септембра закључила примирје са силама Антанте, чиме је Први свјетски рат на Балканском ратишту окончан.

Предисторија

Позадина Првог свјетског рата на Балкану

Балкан је неријетко био „буре барута” Европе. У 15. вијеку, Балканско полуострво је заузело и у свој састав укључило Османско царство. Балкански народи били су под османском влашћу дуги низ вијекова. Заједнички непријатељ — Турци — окупио је покорене народе. Често су у европском посједима Османског царства избијали национално-ослободилачки устанци.

До средине 19. вијека на Балкану почиње образовање независних држава — Србија, Грчка, Румунија и Бугарска. Након што су балканске земље успјеле да остваре аутономију и независност, промијенио се заједнички непријатељ младих балканских земаља. Аустроугарска, која је жељела да успостави хегемонију на Балкану, била је опасна за младе, крхке државе.

Њихови жељу да обезбједе своју независност подржала је Русија, под чијим окриљем је основан Балкански одбрамбени савез насупрот Аустроугарској. Укључујући Бугарску, Грчку, Србију и Црну Гору. Међутим, Балкански савез је почео да се сукобљава са Османским царством, у којој су живјели многи Срби, Бугари и Грци. Балкански савез је настојао да коначно „протјера” Османско царство са Балканског полуострва.

мини|десно|Карта издата 1914. и приказује спорне територије Балканског полуострва — „буре барута Европе”. Разграничење према Лондонској конференцији прије рата (горе) и коначне границе послије Другог балканског рата према Букурешком миру (доље).

Осим тога, балканске земље су се надале да ће проширити своје територије на рачун ослабљеног Османског царства. Бугарска је настојала да у свој састав укључи цијело источно Балканско полуострво. Србија је жељела да добије излаз на Јадранско море, припоји Македонију и Албанију. Црна Гора је настојала да заузме главне османске луке на Јадрану и Новопазарски санџак. Грчка је такође настојала да прошири границе.

Ове противрјечности су резултовале Првим балканским ратом, у којем је Балкански савез нанио одлучујући пораз Османском царству. Сви османски посједи у Европи, осим Истанбула и околине, дошли су под контролу Балканског савеза.

Међутим, међу земљама Савеза дошло је до сукоба око судбине ослобођених територија. Дакле, Србија и Бугарска су истовремено претендовале на Македонију, Грчка и Бугарска су се спориле око Тракије, док је Румунија постављала територијалне претензије ка Бугарској. Ове противрјечности између земаља побједница брзо су прерасле у Други балкански рат, у коме су се Бугарској супротставиле Србија, Грчка, Црна Гора, а затим Румунија и Османско царство, нанијевши јој брз пораз. Као резултат Другог балканског рата, Македонија је подијељена између Грчке и Србије, Османско царство је вратило мали дио европских посједа, а Румунија је заузела јужну Добруџу.

Анексиона криза се одиграла од 1908. до 1909. године. Током ње, Аустроугарска, која је покушавала да успостави хегемонију на Балкану, уз подршку Њемачке, прво је окупирала, потом анектирала Босну и Херцеговину. На Босну је претендовала и Србија, која је настојала да доспије до Јадранског мора и обухвати земље насељене Србима (у Босни је живио велики број Срба). Осим тога, политичари у Београду страховали су да ће послије Босне, Аустроугарска настојати анектирати и саму Србију.

Ипак, Аустроугарска је успјела да постигне међународно признање законитости анексије Босне. Русија, оставши усамљена насупрот ратоборном Аустроугарском и Њемачком, била је принуђена да призна законитост аустроугарске анексије, а то је морала да призна и Србија. Огорчење због дипломатског пораза наставило је да тиња још дуго и у Београду и Санкт Петербургу. Срби се нису мирили са чињеницом анексије и у Србији су се почеле јављати организације које су за циљ поставиле „поновно уједињење” Босне са Србијом.

У исто вријеме, Аустроугарска је страховала од губитка Војводине, Босне и других територија у којима је живио велики број Срба. У Србији су, послије два успјешна балканска рата, ојачале позиције радикала. Поред тога, радикални официри из организације „Црна рука” су заправо преузели власт у земљи. Србија је подржавала тајне организације које су дјеловале на територији Аустроугарске, дестабилизујући прилике у њеним јужнословенским крајевима. Поред тога, упркос тешкој међународној ситуацији, српске трупе су 1913. ушле на територију Албаније. Током Албанске кризе, Србија је под притиском међународне заједнице повукла своје трупе. Усљед ових агресивних поступака српског руководства, Аустроугарска је добила повод да објави рат Србији.

Тако је повод за почетак рата било супарништво Србије и Аустроугарске за право контроле над свим јужнословенским земљама.

Сарајевски атентат

мини|лево|Убиство надвојводе и пријестолонасљедника Аустроугарске и његове супруге војвоткиње у Сарајеву, илустровани додатак -{Le Petit Journal}-, 12. јула 1914. године.

Србија се није помирила са аустроугарском анексијом Босне. У Србији су почеле да се јављају тајне националистичке организације које су постављале задатак да Босну, у којој је живио велики број Срба, ослободе од „аустријске власти”. Најмоћнија и најбројнија од свих организација била је „Црна рука”. На територији Босне дјеловала је организација „Млада Босна”, која је поставила задатак уједињења Босне са Србијом.

Крајем јуна 1914. аустроугарски пријестолонасљедник надвојвода Франц Фердинанд, заједно са супругом Софијом, стигао је у Сарајево, како би извршио смотру војних маневара и отворио музеј. Фердинанд се сматрао присталицом тријализма, идеје о преображењу Двојне монархије у тројну аустро-угарско-словенску монархију. Трећа словенска круна представљала би озбиљну пријетњу Србији. „Млада Босна” је поставила себи за циљ убиство Франца Фердинанда приликом његове посјете Сарајеву. Убиство је планирало шест завјереника.

Франц Фердинанда је 28. јуна 1914. возом стигао у Сарајево на позив земаљског поглавара Босне и Херцеговине Оскара Поћорека. Потом је колона од шест аутомобила кренула ка центру града. Овдје је један од завјереника, Недељко Чабриновић, бацио бомбу на Фердинандову колону, али је промашио. Чабриновића је ухватила полиција. Чинило се да је покушај пропао. Затим, након што је Фердинанд прочитао говор у градској вијећници, изразио је жељу да оду у болницу ради посјете рањеницима у неуспјешном покушају атентата. Међутим, Фердинандов возач је кренуо погрешним путем, што му је објашњено и почео је полако да окреће аутомобил. У то вријеме један од завјереника, Гаврило Принцип, уочио је аутомобил са Францом и Софијом. Отрчао је до аутомобила и пуцао из пиштоља: прво у Франца Фердинанда, па у Софију Хотек, а затим и у себе. Принципа је гомила људи ухватила и жестоко претукла (касније је морала да му се ампутира рука).

Одмах након убиства Фердинанда, у Сарајеву је почео антисрпски погром. Свих шест завјереника је ухапшено. Један од завјереника је током испитивања изјавио да је оружје за атентат обезбиједила српска влада. То је аустроугарским властима дало повода да оптуже Србију да помаже и подржава терористе.

Јулска криза

Аустроугарска је још 1913. покушала да покрене рат против Србије како би елиминисали главног противника аустроугарске доминације на Балкану, али није било довољно основа за покретање рата. Аустроугарска влада је послије убиства Франца Фердинанда имала такве основе. Дан послије атентата, аустријски министар спољних послова Берхтолд је писао угарском премијеру Тиси о својој намјери да „сарајевски злочин искористи за обрачун са Србијом”. Исти дан аустријски цар Франц Јозеф I затражио је подршку од главног савезника, Њемачке. Њемачки цар Вилхелм II га је 5. јула увјерио да ће Берлин подржати Беч. Аустријска влада је 19. јула коначно донијела рјешење о рату са Србијом.

Аустроугарска је 23. јула поставили Србији ултиматум који се састојао од десет тачака. Ултиматум је очигледно био неизводљив и конципиран тако да га Србија одбаци, дајући основ за избијање борбених дејстава. За одговор је дат рок од 48 часова. Ултиматум је садржао захтјеве који су били понижавајући за Србију. Пети став је гласио: „Да прими сарадњу у Србији органа Царске Краљевске владе ради угушивања превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске монархије.” Овом тачком повријеђен је суверенитет и устав Србије.

Српска страна је прихватила свих десет тачака ултиматума (пету тачку са резервом), осим шесте, јер је одбила да аустроугарским представницима дозволи учешће у истрази Сарајевског атентата. Одбијање једне тачке, аустроугарске власти су схватиле као одбијање ултиматума. Аустроугарска амбасада је напустила Београд, што је значило прекид дипломатских односа. Русија је учинила низ покушаја да на основу српског одговора приволи Аустроугарску на преговоре. Уједињено Краљевство, Француска и Италија предложиле су Бечу да то питање изнесе на расправу конференције четири велике силе. Међутим, Аустроугарска је одговорила категоричким одбијањем. Српски регент пријестолонасљедник Александар обратио се за подршку императору сверуском Николају II, који је поручио да Русија неће оставити Србију у невољи.

Усљед тога, одбијајући све мировне преговоре, Аустроугарска је 28. јула 1914. објавила рат Србији. Франц Јозеф I је 31. јула потписао декрет о општој мобилизацији у Аустроугарској. Под овим условима, Николај II је 29. јула наредио општу мобилизацију у Русији. Њемачка је захтијевала да Русија прекине војне припреме. Николај II је 30. јула отказао општу мобилизацију, чиме је направио посљедњи покушај да одржи мир, али Аустроугарска је одлучно одбила нови приједлог за почетак мировних преговора. Њемачка је рат Русији објавила 1. августа, а Француској 3. августа. Уједињено Краљевство је објавило рат Њемачкој 4. августа. Тако је почео Први свјетски рат.

Особености Балканског ратишта