Triatominae су потпородица инсеката из породице Reduviidae из реда риличара. Такође су познате као бубе које се љубе (такозване због њихове навике да се хране из уста људи). Други локални називи за њих који се користе у Латинској Америци су Vinchuca (од Еквадора до Патагоније), Chipo (Венецуела), Chinchorro (Колумбија) Chirimacha (Перу), Chinche (Мексико и Панама) и Barbeiro (Бразил).
Отприлике 130 врста које чине ову потпородицу су све хематофаги, односно хране се крвљу кичмењака. Изузетно, неке врсте Тriatominae се хране другим бескичмењацима. Већина је распрострањена широм Америке, са неколико врста присутних у Азији, Африци и Аустралији. Ови инсекти углавном коегзистирају са кичмењацима који се гнезде из којих сисају крв. Све врсте Тriatominae су потенцијални вектори Шагасове болести оне врсте (као што су Triatoma infestans и Rhodnius prolixus ) које су се прилагодиле животу са људима сматрају се „важним векторима“ паразита одговорног за ову болест, Trypanosoma cruzi. Понекад се мешају са другим стеницама, што изазива неосновану панику.
Откриће Почетком 19. века, Чарлс Дарвин је направио један од првих извештаја о постојању Тriatominae у Америци у свом часопису, опште познатом као Путовање Бигла. Следи извод из онога што је написао 25. марта 1835:„Прешли смо Лујан, реку велике величине, иако је њен ток према обалама мора мало познат: двоструко је сумњиво како, прелазећи преко две равнице, не испари и не изгуби се. Спавали смо у град Лујан, који је мало место окружено баштама, и чини најјужнији округ у провинцији Мендоза, удаљен је пет лига јужно од престонице. Ноћу сам доживео напад (не заслужује мање име) љубљења бубице, својеврсни Reduviidae, велика црна буба Pampas. Најнеугодније је осетити ове инсекте без крила, дугачке око центиметар, како пузе по телу. Пре сисања остају нешто мршаве, али касније постају округле и отечене од крви и у том стању се могу лако згњечити. Један од оних које сам однео у Икито (доступни су и у Чилеу и Перуу) био је веома празан. Када се постави на даску, и даље окружен људима, ако се покаже прстом, полетни инсект је одмах испружио свој сисајући апарат, напао, и ако је дозвољено, сисао крв. Рана није изазвала бол. Било је занимљиво видети његово тело током чина сисања, пошто се за мање од 10 минута променило из равног као обланда у облик кугле. Овај банкет, коју је буба која се љубила дуговала једном од официра, држала је пуна четири месеца; али у ноћи две недеље била је скоро спремна да поново уједе“.Било је знатних медицинских спекулација о могућности да је Дарвинов контакт са Тriatominae у Аргентини био повезан са његовим каснијим релапсима у дуготрајну болест.
Откриће везе Тriatominae са Шагасовом болешћу Године 1909. бразилски лекар Карлос Шагас открио је да су ови инсекти одговорни за преношење T. cruzi на многе његове пацијенте у Ласансу, граду који се налази на обалама реке Сао Франциско у Минас Жераису (Бразил). Јадници који су ту живели жалили су се на неке инсекте које су звали „barbeiros” и то ноћу. Шагас је своја прва запажања изразио речима:„Познавајући домаће навике инсеката и његову бројност у свим насељима региона, одмах смо стали, заинтересовани да откријемо тачну биологију barbeirа и преношење неког паразита на човека или другог кичмењака."На однос између паразита, вектора и симптоматологије тадашња научна заједница је гледала са скептицизмом. Међутим, Аргентинац Салвадор Маза је преузео студије Шагаса, потврдио његова запажања у ендемским заједницама у Аргентини и покренуо глобалну научну кампању ширења болести. Проучавање Тriatominae је тада постало релевантно као проблем јавног здравља.
Бразилац Херман Лент, који је био ученик Карлоса Чагаса, посветио се истраживању Тriatominae и заједно са Питером Вигоџинским направио преглед Тriatominae који је објављен у Билтену Америчког музеја природне историје (Њујорк, 163 ( 3):125-520, слике 1-320), зборник четрдесетогодишњих студија о Тriatominae до 1979. године .
Идеја коју су предложили Шагас, Маза и Лент о побољшању услова становања као мера контроле Тriatominae и данас је основни принцип у борби против Шагасове болест. Овом принципу се додаје и потреба за променом модела економског развоја који се спроводи у руралним срединама, што изазива снажан утицај на посредовање људског дома, а самим тим и притисак на различите врсте Тriatominae да напусте своје природно станиште.
Иако данас улога Тriatominae као вектора Шагасове болести није спорна међу научном заједницом, још увек висок проценат популација погођених овом болешћу игнорише везу ових инсеката са Шагасовом болешћу. Ова ситуација показује потребу за даљим развојем латиноамеричких система јавног образовања.
Биолошки циклус Тriatominae развијају непотпуну метаморфозу, односно хемиметаболни су. Јаја, обично бела, разликују се по облику и величини у зависности од врсте; код R. prolixus су дугачке 2 мм и широке 0,8 мм и код T. infestans су између 2 и 3 пута већи. Женка полаже око 10 јаја недељно и ова се излегу после отприлике две недеље. Нимфа првог степена, која подсећа на одраслу особу, излеже се из јајета и пролази сукцесивно кроз фазе 2, 3, 4 и 5. Коначно, пети степен постаје одрасла особа, добијајући два пара крила. Фазе нимфе трају неколико недеља, па чак и месеци у зависности од њихове исхране и врсте. Фазе 1, 2 и 3 могу се лињати са пуним крвним оброком, али стадијуми 4 и 5 обично захтевају више од једног храњења да би се лињали. Одрасли могу да живе неколико месеци, па чак и више од годину дана.
Биолошки циклус је посебно кратак код R. prolixus јер се може завршити, од јајета до одрасле особе, за мање од пола године под оптималним условима влажности, температуре, простора и храњења. Ово је један од разлога зашто је R. prolixus високо цењена као модел за различите физиологије и студије понашања. Одржавање других врста, као што су P. geniculatus y T. dimidiata, у лабораторији захтева већу пажњу. центар|мини|599x599пиксел|Rhodnius prolixus, нинфа и одрасла особа
Морфологија и функција
Антене мини|214x214пиксел|Антенски сегменти Triatominae Триатомини имају антене са четири сегмента на обе стране главе и испред очију. Први базални или скепчасти сегмент је причвршћен за главу, а затим следи педицел и флагелум састављен од два подсегмента: дисталног флагелума и проксималног флагелума. Ова последња два се такође називају флагеломери и садрже већину сензорних длачица (или других кутикуларних структура) које садрже хемијске, термичке и тактилне сензоре.
Релативна удаљеност између антена и очију омогућава грубу дијагнозу родова Rhodnius, Triatoma и Panstrongylus; ова три рода чине епидемиолошки најзначајније врсте. Код потоњег, Panstrongylus, антене су веома близу очију, код Rhodnius веома удаљене (близу врха главе), а код Triatoma на средини између очију и врха главе. Распрострањеност и обиље длака на антенама је корисно у класификацији Тriatominae. центар|мини|544x544пиксел|Епидемиолошки најважнији родови
Орални апарат Oрални апарат, такође назван пробосцис или лице, олакшава задатак сисања крви у Тriatominae. Овај додатак за сисање састоји се од сегментиране усне у облику кануа, чије ивице се састају изнад, осим на дну где се налази лабрум, и у којем се налазе други усни органи који су фини и танки (стилети) и чине две максиле и две доње чељусти. Лице триатомина има три сегмента и у тренутку уједа се савија посебно у висини зглоба 2. и 3. сегмента, захваљујући опнастом делу који ту постоји. Мандибуле помажу да се пробије епидермис и максиле продиру у потрази за капиларном посудом. На лицу у положају мировања, готово увек се завршава у простернуму, где се налази простор са малим попречним стријама које чине стридулаторни жлеб.
Лице је уобичајена и прастара особина међу риличарима. Брзи преглед лица може помоћи у разликовању Тriatominae риличара од нехематофагних. Ово је дуго код фитофагних риличара и кратко код предатора (ентомофага) и хематофага, у последњем случају не достиже први пар кокса. Поред тога, код предатора лице је закривљено, док је код хематофагних Тriatominae право, тако да у мировању лежи испод главе у блиском односу са њим.
Торакс мини|321x321п Од грудног коша одраслих Тriatominae, вреди напоменути да пронотум, подељен на предњи и задњи режањ, може да показује украсе као што су бодље и/или туберкули од таксономског интереса. Такође је приметно да је мезонотум одраслих сведен на скутелум .
Абдомен Абдомен одрасле особе састоји се од 11 сегмената. 2. до 8. сегменти су упадљиви код женки, иако код мужјака 8. није видљив. Први сегмент је сакривен код оба пола. Последњи сегменти формирају гениталије оба пола. Везивни, односно део који се граничи са стомаком, показује шару пега која варира у боји и облику у зависности од врсте.
Осим врсте Triatoma espinolai, сви одрасли облици Тriatominae су крилати. Предња крила су хемелитра са тврдим делом (хоријум) и другим опнастим (мембрана). Ова заједничка карактеристика код Риличара и понекад веома упадљива код неких њених чланова, дугује име овом реду. Задња крила која се склапају испод првих су танка и опнаста.
Карактеристике гениталија омогућавају лако разликовање мушкараца од женки. Код мужјака су гениталије заобљене, а код женки троугласте и вире из стомака.
Нимфе лево|мини|155x155пиксел|Прва фаза Triatoma infestans Како каже Родриго Зеледон, иако Тriatominae нимфе изгледају као мале одрасле особе, оне показују посебне карактеристике:„Нимфама не само да недостају крила и генитални апарат, већ и оцелуси, скутелум и везивно ткиво. У њима грудни кош има своја три мање-више различита дела (пронотум, месонотум и метанотум), а абдомен има 10 сегмената, иако је ово друго. су веома мали. Карактеристике дорзалног торакса омогућавају да се препозна било који од пет стадијума нимфе, а изглед последњих трбушних сегмената нимфе петог степена омогућава да се одреди будући пол одрасле особе.
Физиологија
Визија Тriatominae имају сложене очи са око 300 оматидија у свакој. То су апозиционе очи са отвореним штапићима или рабдомима (уобичајена карактеристика код Heteroptera), у којима прстен од шест рабдомера из ћелија ретине 1-6 окружује централни пар рабдомера из ћелија ретине 6 и 8. , очи које се преклапају су углавном Најпогоднији систем за ноћне инсекте, очи триатомина имају систем прилагођавања условима осветљења дана који им омогућава да максимизирају количину светлости која доспева до рецептора мрежњаче у условима слабог осветљења.
У условима ниског интензитета осветљења (<0.06 microW/cm²), Тriatominae показују фотофобију према природном светлу и монохроматском светлу са таласним дужинама од 397, 458, 499 и 555 нм . Они су најмање осетљиви на таласне дужине од 357 нм ( ултраљубичасто ) и 621 нм (тамно наранџасто), као и на таласне дужине између 665 и 695 нм (црвени део спектра ).
Тriatominae такође имају пар оцелли (једноставних очију) на потиљку, иза сложених очију. Они показују потпуни развој у одраслом стању. Очели, заједно са сложеним очима, регулишу фототактички одговор , то јест, триатомини препознају амбијентално осветљење и реагују на њега, углавном избегавањем интензивног светла.
Пљувачне жлезде мини|317x317пиксел|Унутрашњи органи Triatominae Структура пљувачних жлезда је детаљно проучавана код T. infestans. Они се лако могу видети откидањем главе Тriatominae. Сваки инсект има пар ових жлезда, од којих свака садржи три јединице које се разликују по величини, боји и функцији: главну јединицу, додатну јединицу и додатну јединицу. Свака јединица се састоји од једног слоја епителних ћелија које окружују велики централни простор. Заузврат, жлездане јединице су прекривене дебелом базалном ламином која садржи накупине мишићних ћелија. На ћелијској мембрани вире микроресице које повећавају површину секрета према централном простору. Везикуле се повремено виде како вире из микровила. Унутрашњост ћелија пљувачне жлезде садржи обиље ендоплазматског ретикулума и нешто липидних тела.