Александар Иванович Лебед (; Новочеркаск, 20. април 1950 — Абакан, 28. април 2002) био је совјетски и руски официр, генерал-поручник, политичар и гувернер Краснојарске Покрајине од 1998. до своје смрти 2002. године.

Кандидовао се за председника Руске Федерације на председничким изборима 1996. године и освојио 14,7% гласова.

Биографија Рођен је у Новочеркаску 20. априла 1950. године. Његов отац је осуђен на 7 година робије у Гулагу јер је два пута закаснио на посао.

Војна каријера Био је одлучан да постане падобранац и 1969. године придружио се Рјазанској гардијској вишој командној школи ваздухопловства, где је постао кадет вода и командир чете док је био тамо. Године 1982, као официр совјетских ваздушно-десантних трупа, Лебед је постао командант батаљона у Авганистану током тамошњег рата. Током свог боравка у Авганистану, Лебед је постао популаран међу трупама под његовом командом. На овој функцији је био до 1982. године када је похађао Војну академију Фрунзе.Alexander Lebed. The Telegraph (29 April 2002). Retrieved 2 September 2017.Russia's Alexander Lebed laid to rest. BBC News (30 April 2002). Retrieved 2 September 2017. лево|мини|Лебед на поштанској маркици Приднестровља Године 1988. постао је командант 106. гардијске ваздушно-десантне дивизије. Он и његове трупе учествовали су у гушењу устанака широм совјетског Кавказа, у Грузији (1989) и Азербејџану (1990), у којима је одбио да употреби бруталност да угуши демонстрације. До 1991. године Лебед је имао чин генерал-мајора и постао други у команди Ваздушно-десантних трупа. Током покушаја државног удара 1991. године против нове руске владе, стекао је славу одбијајући да следи наређења да предводи своје снаге против Бориса Јељцина у Белој кући, што је допринело колапсу пуча.Biography of Alexander Lebed. Central Connecticut State University. Retrieved 2 September 2017. Такође је у то време Лебед постао ривал генералу Павелу Грачову, команданту Ваздушно-десантних трупа и будућем министру одбране Русије, због онога што је Лебед сматрао Грачовљевим погрешним војним реформама. Грачев је тако постао његов главни ривал.Cornwall, Rupert (25 September 2012). Pavel Grachev: General and politician who came unstuck in Chechnya. The Independent. Retrieved 2 September 2017. Наводно се због Грачева Лебед нашао распоређен у Молдавији 1992. године, као командант 14. гардијске армије.Daniszewski, John (29 April 2002). Russian Politician Lebed Killed in Crash. Los Angeles Times. Retrieved 2 September 2017. Тамо је, у рату између руских и румунских фракција, интервенисао и искористио своју позицију за посредовање у мировном споразуму, такође пружајући заштиту етничким Русима.

Акције генерала Лебеда у Молдавији повећале су његову популарност у руској јавности, а посебно међу руским националистима.His time had gone. The Economist (2 May 2002). Retrieved 2 September 2017. Овај догађај, заједно са његовом војном историјом, осигурао је да је Лебед био најпопуларнији војни официр у Русији у то време, а до 1994. године сматрано је да би он био најпопуларнији кандидат против Јељцина на председничким изборима 1996. године.Barber, Tony (16 August 1994). Power struggle sparks unrest in Moldova. The Independent. Retrieved 2 September 2017.Specter, Michael (13 October 1996). THE WARS OF ALEKSANDR IVANOVICH LEBED. The New York Times. Retrieved 2 September 2017.

Пензионисао се 1995. године.IS LEBED A BOON OR BANE TO RUSSIAN DEMOCRACY? . Associated Press (26 July 1996). Retrieved 2 September 2017.

Политичка каријера лево|мини|216x216пиксел|Лебед и Владимир Путин 2002. Његов први политички ангажман било је чланство у странци Конгрес руских општина.Felgenhauser, Paul (14 December 2006). THE RUSSIAN LOVE AFFAIR WITH PINOCHET. Jamestown Foundation. Retrieved 2 September 2017. На парламентарним изборима 1995. године изабран је за посланика у Државној думи. Убрзо након тога, Лебед је званично започео своју дуго очекивану кампању за председничке изборе 1996. године. Обећао је да ће сузбити улични криминал и корупцију,Willians, Carol J. (18 June 1996). Law-and-Order Candidate Finds Himself in Role of Kingmaker. Los Angeles Times. као и да ће зауставити Први чеченски рат.Hockstader, Lee (23 August 1996). YELTSIN CHIDES LEBED OVER CHECHEN WAR. The Washington Post. Retrieved 2 September 2017. У првој рунди избора освојио је 14,7% гласова. После првог круга избора, Јељцин је именовао генерала Лебеда за секретара Савета безбедности РФ.Yeltsin bolsters runoff bid, names ex-rival security chief. CNN (18 June 1996). Retrieved 2 September 2017. Имао је кључну улогу у заустављању Првог чеченска рата.Reeves, Phil (31 August 1996). Lebed wins over the Chechens. The Independent. Retrieved 2 September 2017.Kelbnikov, Paul (1 November 1999). Conflagration in Russia. Retrieved 2 September 2017. Председник Јељцин му је дао отказ у октобру 1996. године, након унутрашњег сукоба унутар владе између Лебеда и фракције која је укључивала шефа кабинета председника Анатолија Чубајса, премијера Виктор Черномирдин и министра унутрашњих послова Анатолија Куликова.Lebed Dismissed But Not Tamed. The Heritage Foundation (23 October 1996). Retrieved 2 September 2017.

Године 1996. основао је Народно-републиканску партију. Године 1998. победио је на изборима за гувернера Краснојарске Покрајине. Задржао се на овој функцији до своје смрти у пада хеликоптера у околини Абакана 28. априла 2002. године.

Породица Са супругом Ином је имао троје деце. Његов млађи брат, Алексеј (1955—2019) био је пуковник и глава Републике Хакасије.

Одликовања

Орден „За службу отаџбини у Оружаним снагама СССР” Орден Црвене звезде

Референце

Категорија:Рођени 1950. Категорија:Умрли 2002. Категорија:Руски генерали Категорија:Руски политичари