мини|Трепанациони отвор на лобањи, из Гвозденог доба (Пацијент је преживео интервенцију) мини|Инструмент за извођење трепанације - трепан Трепанација, (, — сврдло) је хируршки израз за отварање лобање, једна од најстаријих познатих операција, обављана од праисторијског доба, а вршена трепаном или трефином у магијске, терапеутске или неке друге сврхе, којом се уклањао округли или четвртасти сегмент са кости свода лобање. Сама реч значи бушење кости, али је појам везан за оперативне захвате на костима лобање.

Данас се врши помоћу длета, чекића или електронске бургије, ради одстрањивања скупљене крви или гноја, чирева, комадића костију или других страних тела и изводи се у дијагностичке сврхе (вентрикулографија и постављање пробних трепанацијских отвора).

Трепанацијски отвор је данас лак и за болесника практично нетрауматизујући захват који се изводи у локалној анестезији, представља поступак за смањење акутне антракранијалне хипертензије, а исто тако се кроз трепанацијски отвор врши аспирација интрацеребралног хематома или инкапсулисаног можданог апсцеса.

Феномен трепанација у праисторијским популацијама Феномен трепанације, односно насилно отварање лобање, је појава која је у антропологији, археологији и историји медицине привлачила велику пажњу.

Са становишта антрополога и археолога, трепанације у праисторијском периоду, нису бизарна интервенција врачева, већ се трагови које налазимо на лобањама сматрају медицинским фактима, који нам дају веома важну слику и податке о болестима древних људи. Такође су веома значајан извор информација о древним медикаментима, начинима лечења и хируршким техникама. На основу овога може се реконструисати медицински културни образац, који се развијао како се развијао човек и друштво.

Претпоставља се да је само неиздржив бол могао да натера древне људе да се подвргну овој интервенцији. Могуће је да су много душевна обољења, попут епилепсије, прогресивне главобоље које утичу на понашање, што може изазвати реакције популације у којој се оболели налази, добијала натприродни значај. Рани мистицизам и култ могу да дају одговор на питање шта су трепанације у прошлости значиле, али пошто је велики број древних пацијената преживљавао претпоставља се да је интервенција ипак вршена у сврху лечења.

Први докази и записи о трепанацијама Трепанације и операције мозга вршене су и много година пре наше ере. За то су докази ископане лобање старих Египћана, Инка, Перуанаца, које убедљиво доказују да су на лобањама прављени вештачки отвори, а неке од њих сведоче да су појединци савладали инфекцију и преживели операцију. У тим случајевима вероватно није прелажена природна баријера дуре или је интервенисано само у површним слојевима мозга. Трагови ове операције откривени су на праисторијским лобањама на многим локалитетима у Европи, Северној и Јужној Америци, Африци, Азији.

Занимљиве примере трепанација лобања на тлу Централног Балкана налазимо на два локалитета у периоду металног доба, а то су Мокрин (некропола са преко 300 скелета, на 8 је извршена трепанација) и Крива Река (калота из гроба бр.1, тумула IV са 3 трепанацијска пробоја).

Прве податке о трепанацији налазимо у списима античких писаца, па се може претпоставити да су стари Грци познавали ову технику. У Хипократовом делу „О повредама главе“, прилично се детаљно дају упутства за вршење трепанације, која се спомиње као терапијска перфорација примењивана код фрактура лобање.

Током средњег века овај метод описује Гален, а под називом спомиње је и Авицен.

Принијер (), лекар из Марвежола (Француска), је 1865. године отркио у једном долмену у Егијеру (), у централној Француској једну лобању која је на затиљном пределу имала округао отвор направљен вештачким путем. Претпоставио је да је реч о отварању лобање да би се од ње направила чаша за пиће. Ову претпоставку оспорио је десет година касније Пол Брока, који је показао да је на овој и још једном броју других лобања вршена трепанација. Брока је сматрао да је отварање лобање вршено на деци у ритуалне сврхе, јер је видео да извађени округли фрагменти коштаног свода лобање могу имати улогу амулета. Касније је доказано да су ове интервенције вршене на одраслим индивидуамаС. Живановић, Болести древних људи, Српска књижевна задруга, Београд, 1984. pp. 240–249

Основне анатомске карактеристике главе

Глава је од врата на левој и десној страни одвојена цртом која почиње од подбрадка доњом ивицом до угла доње вилице. Затим је црта усмерена косо нагоре, до врха мастоидног наставка, па следи завој задњег руба наставка и наставља се луком паралелним са коштаном затиљачном пругом (). Главу делимо на мождани део (лобањска шупљина) и лични део (орган вида, носна и усна шупљина). Костур свода лобање ствара око мозга чврсту коштану чауру и штити га, али истовремено не допушта промен његовог опсега и помицање можданих структура.

Кости свода лобање су пљоснате и граде их три слоја: површна плоча (), дебљине око 1 милиметра, сунђерасто коштано ткиво (), која садржи обиље крвних жила и унутрашња плоча (), која је дебљине око пола милиметра.

Хирургија мозга и нервног система је једна од најстаријих и најсложенијих области хирургије. Развоју и успеху неурохирургије претходила су вековима стицана нова сазнања из анатомије и физиологије мозгаС. Костић, Историјат неурохирургије, Хирургија ЦНС, Медицинска књига, Загреб-Београд, 1976. pp. 3–6..

Кост у горњем делу слепоочног подручја је грађена као и остали делови свода лобање, с тим што у подручју љуске слепоочне кости нема сунђерастог коштаног ткива, па је кост веома танка. Зато и слаби ударци могу проузроковати прелом, као и повреду средње менингеалне артерије, услед чега може доћи до стварања хематомаЈ. Богићевић, Патолошка анатомија и патофизиологија мозга, Хирургија ЦНС, Медицинска књига, Загреб-Београд, 1976. pp. 50–63..

Трепанација на протоисторијским и историјским популацијама најчешће је вршена на фронталном или паријеталном делу лобање, а могући разлог је то што је место на коме се најчешће хематом налази фронтални или паријетални режањ. Уколико су праисторијски „хирурзи“ успели да крварење изазвано траумом, трепанацијом испусте из лобање и тиме продуже живот болеснику, овај феномен још више добија на значају како у историји медицине, тако и у археологији и антропологији.

Разлози за трепанацију током прошлости мини|десно|250п|Лобања из неолитског периода на којој је извршена трепанација (Антрополошки музеј у Паризу) Трепанација се у прошлости вршила у терапеутске, магијске, ритуалне или неге друге сврхе. Ипак се претпоставља да су разлози првенствено били терапијске природе. На многим лобањама које су пронађене са трепанацијским отворима нађени су трагови патолошких промена, попут египатске лобање са знацима гнојног запаљења шупљина мастоидног наставка, као и лобања из Северне Америке на којима су нађени знаци хроничног запаљења фронталних синуса, као и отворен максиларни и фронтални синус кроз зидове орбите на једном праисторијској лобањи са подручја Швајцарске. Такође је на лобањи из Перуа, која се чува у музеју болнице Светог Бартоломеја у Лондону, јасно видљива фактура леве темене кости и трепанацијски отвор на десној теменој кости. Пример је и лобања из Аргоса на којој су знаци запаљења костиМарија Ђурић Срејић, Увод у физичку антропологију древних популација, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995..

Брока, француски антрополог сматрао је да се на на неолитском материјалу који је испитивао, налази са трепанацијским отворима на скелетном материјалу, могу повезати са древним ритуалима, будући да су извађени фрагменти кости употребљавани као нека врста амајлије или украса.

Трепанационе технике мини|десно|200п|Лобање на којима је успешно извршена трепанација Трепанационе технике можемо поделити према томе какви су облици отвора који су начињени. Овакву поделу предложио је Бротвел, 1981. године кружни облик коштаног фрагмента - ово је најчешћи начин прављења отвора, који се постиже стругањем кружног жлеба на површини кости. Ово се изводи посебним инструментом, којим се продире до унутрашње ламине пљоснатих костију лобање. правоугаони облик отвора - који се добија усецањем оштрим ножем. Овакав отвор је најчешћи на нађеним лобањама из Перуа. мале рупе у низу које се буше по кружној линији, да би се добио отвор кружног облика, овакав пример је такође нађен на лобањама из Перуа. Највише трепанационих отвора на откривеном материјалу налази се на левој страни паријеталне и фронталне кости лобање. Претпоставља се да су у питању били покушаји лечења трауме, будући да је и статистички већи број иднивидуа мушког пола.

Трепанације вршене на Америчком континету

Осим у Европи и старом Египту, лобање са трепанационим отворма нађене су и на јужноамеричком континенту. Антрополози су се први пут срели са налазима са локалитета Куско у Перуу. Тамо су 1863. откривене лобање које су имале правоугаоне отворе направљене примитивним каменим инструментима. Највећи број лобања откривен је на Андима, близу Боливије. Најраније се датују до 5. века наше ере.

Трепанација и Инке

Фроешнер је изучавао трепанације на две лобање из периода Инка, на Смитсонијан институту Националног природњачког музеја (-{Smithsonian Institution National Museum of Natural History}-). Једна лобања припада ратнику, повређеном великим каменим блоком. Имала је велики правоугаони отвор са траговима јаке инфекције. Ивице отвора указују на то да индивидуа није преживела, а масивна инфекција и после много векова се види по црвенкасто-браон боји која обухвата чеону област. Претпоставља се да је смрт наступила отприлике две недеље после операције.

Друга лобања говори о потпуном опоравку. У питању је старија индивидуа која је операцију преживела и живела још дуго по извршеној трепанацији.

Ни једна од ствари које се данас користе, сигурно није употребљена, као што су анестезија, антибиотици, метални инструменти, стерилизација, електрична енергија... Коришћен је камен за сечење и то опсидијан, кремен и кварц, којим је направљен савршен рез. Оно што се претпоставља да је коришћено је лист коке, као нека врста анестезије.

„Хирург“ је вероватно рану засецао оштрим предметом и повлачећи га уназад, правио дубоке зарезе у лобањи. Четвороугаони отвори су прављени тако што су резови начињени по ћошковима, када би били довољно дубоки, приступило би се одстрањивању. Без антибиотика шансе за инфекцију биле су велике. Иструменти су били шкољке дискоидног облика или златни танки предмети.

Проценат преживљавања варира. Према истпитивањима од 400 индивидуа 250 је преживело, што представља 65,5%, према другим истраживњима, могућности преживљавања кретале су се од 23,4-55,3%.

Савремена истраживања на лобањама из Перуа доказују да, будући да је доказано да су пацијенти преживљавали интервенцију, да је у питању интервенција извршена у сврху лечења.

Мумије из Арике (Чиле) мини|десно|150п|Мумија из Арике На северу Чилеа у Арики (-{Arica}-), на граници према Перуу, Макс Уле, немачки археолог, 1919. је отркио велики број мумија, за које је тврдио да су старе 2000 година. И током каснијих периода у овом подручју откривени су слични налази.

На основу тестова угљеника C14, утврђена је њихова старост од око 7800 година (за неке примерке). На неким од тих најјстаријих мумија видљиви су трагови трепанација. И у овом случају имамо доказе да је пацијент преживео интервенцију, што се може закључити по заобљеним рубовима око трепанационог отвора. У традиционалној медицини сматрало се да се на овај начин човек ослобађа „демона бола“.

Трепанације на тлу централног Балкана Примере трепанација на тлу централног Балкана налазимо на два локалитета из металног доба. То су Мокрин, некропола са преко 300 скелета, од којих је на 8 извршена трепанација (лобање број 85, 180, 196, 218, 230, 264, 273 и 281) и Крива река, калота из гроба бр.1 из тумула 6. има три трепанацијска пробојаЖ. Микић, Антрополошка структура становништва Србије, Етноантрополошки проблеми 4, Београд, 1988. pp. 136.

Некропола Мокрин - бронзано доба