мини|Главна зграда Московског државног универзитета Стаљинистичка архитектура, углавном позната у бившем Источном блоку као стаљинистички стил (, романизовано: Stalinskiy stil′) или социјалистички класицизам, била је архитектура Совјетског Савеза под вођством Јосифа Стаљина, између 1933. (када је званично одобрен нацрт Бориса Јофана за Палату Совјета) и 1955. (када је Никита Хрушчов осудио „ексцесе” протеклих деценија и распустио Совјетску академију архитектуре). Стаљинистичка архитектура је повезана са школама уметности и архитектуре социјалистичког реализма.
Карактеристике Као део совјетске политике рационализације земље, сви градови су изграђени према општем плану развоја. Сваки је био подељен на округе, са парцелама на основу географије града. Пројекти би били дизајнирани за читаве округе, видно трансформишући архитектонску слику града. Неоренесанса
Интеракција државе са архитектама показала би се као једна од одлика овог времена. Иста зграда би могла бити проглашена за формалистичко богохуљење и онда добити највеће похвале следеће године, као што се десило Ивану Жолтовском и његовој Лењинској авенији 1949—50. Аутентични стилови као што су Неоренесанса Жолтовског, неокласична архитектура из Санкт Петербурга Ивана Фомина и адаптација у стилу Ар деко Алексеја Душкина и Владимира Шчука коегзистирали су са имитацијама и еклектицизмом који су постали карактеристични за то доба.
Стаљинови облакодери
мини|Хотел Украјина, Москва, један од „Стаљинових облакодера” Седам сестара су група од седам облакодера у Москви дизајнираних у стаљинистичком стилу. Московљани не употребљавају израз Седам сестара за ове зграде, него их зову Висотки или Стаљинскије Висотки (), у преводу (Стаљинови) облакодери (или стаљинистички облакодери). Изграђене су од 1947. до 1953. године, комбиновањем руског барока и готичких стилова те технологије која је коришћена у изградњи америчких облакодера.
Седам облакодера су: Хотел Украјина, Стамбена зграда Котелническаја, Зграда на Тргу Кудринскаја, Хотел Лењинградскаја, Министарство иностраних послова, централна зграда Државног универзитета у Москви и административна зграда Црвене капије.
Технологија лево|мини|Влажна штуко преко зида. Рани елитни блок, Патријаршијске баре, Москва. Ар деко адаптација Владимира Владимирова Што се тиче начина изградње, већина конструкција, испод мокрих зидова од штуке, је обична зидана циглама. Изузеци су биле средње велике куће од бетонских блокова Андреја Бурова (као што је зграда Лаце, 1939—41) и велике зграде попут Седам сестара, које су захтевале употребу бетона. Зидање је природно диктирало уске прозоре, остављајући тако велику површину зида за украшавање. Ватроотпорне завршне облоге од теракоте уведене су током раних 1950-их, иако се ретко користило ван Москве. Највећи део кровног покривача су били традиционални дрвени носачи покривени металним лимовима.
Отприлике 1948. године технологија изградње се побољшала — барем у Москви — како су постали доступни бржи и јефтинији процеси. Куће су такође постале сигурније уклањањем дрвених плафона и преграда. Стандардизоване зграде из 1948—1955 имале су исти квалитет становања као стаљинистички класици и и као такве их класификују агенти за некретнине, али су искључени из оквира стаљинистичке архитектуре. Идеолошки они припадају масовном становању, средњој фази пре стандардизованих зграда Никите Хрушчова познатих као Хрушчовке (рус. Khrushchyovka).
Обим мини|Московски канал Стаљинистичка архитектура се не везује за све што је изграђено у Стаљиново доба. Ослањало је се и на радно-интензивно и дуготрајно зидање и није се могло прилагодити потребама масовне изградње. Ова неефикасност је у великој мери окончала стаљинистичку архитектуру и резултирала масовним методама изградње које су започеле док је Стаљин још био жив.
Иако је Стаљин одбацио конструктивизам, довршавање конструктивистичких зграда продужило се до 1930-их. Индустријска изградња, коју је подржао Алберт Кан, а касније надгледао Виктор Веснин, била је под утицајем модернистичких идеја. То није било толико важно за Стаљинове урбанистичке планове, тако да већина индустријских зграда (искључујући мегапројекте попут Московског канала) није део стаљинистичке категорије. Чак ни прву фазу московског метроа, завршену током 1935. године, Стаљин није помно испитао, па је укључивао значајан конструктивистички утицај.
Дакле, обим стаљинистичке архитектуре је генерално ограничен на урбане јавне и стамбене зграде доброг и средњег квалитета, искључујући масовно становање, и одабране инфраструктурне пројекте попут Московског канала, канала Волга-Дон и последње фазе московског метроа.
Позадина (1900—1931) Пре 1917, руска архитектонска сцена је била подељена између Руске модерне (локална интерпретација сецесије, јача у Москви) и неокласичног препорода (јаче у Санкт Петербургу). Неокласична школа је произвела зреле архитекте попут Алексеја Шчусева, Ивана Жолтовског, Ивана Фомина, Владимира Шчука и Александра Таманијана; до Револуције 1917. они су били етаблирани професионалци, са својим компанијама, школама и следбеницима. Ови људи ће на крају постати стаљинистичке архитектонске старешине и произвести најбоље примере тог периода.
Још једна школа која је почела после Револуције сада је позната као конструктивизам. Неки од конструктивиста (попут браће Веснин) били су млади професионалци који су се афирмисали пре 1917. године, док су други тек завршили стручно образовање (као Константин Мелников) или га нису имали. Повезивали су се са групама модерних уметника, надокнађујући недостатак искуства са излагањем јавности. Када је почела Нова економска политика, њихов публицитет је резултирао архитектонским комисијама. Искуство није стечено брзо, а многе конструктивистичке зграде су оправдано критиковане због нерационалних тлоцрта, прекорачења трошкова и ниског квалитета.
Накратко средином двадесетих година 20. века архитектонска струка је деловала на старински начин, са приватним компанијама, међународним конкурсима, надметањем и споровима у стручним часописима. Стране архитекте су биле добродошле, посебно пред крај овог периода, када им је Велика криза смањила посао код куће. Међу њима су били Ернст Меј, Алберт Кан, Ле Корбизје, Бруно Таут и Март Стам. Разлика између традиционалиста и конструктивиста није била добро дефинисана. Жолтовски и Шчусев су ангажовали модернисте као млађе партнере за своје пројекте, а у исто време инкорпорирали конструктивистичке новине у сопствене дизајне. Године 1930. Gosproektstroi је основан као део Грађевинске комисије Весенкха уз помоћ Albert Kahn Inc. Запошљавао је 3.000 дизајнера са буџетом од 417 милиона рубаља.
Посебно се развијало урбанистичко планирање. Стамбене кризе у великим градовима и индустријализација удаљених подручја захтевале су масовну стамбену изградњу и развој нових територија и реконструкцију старих градова. Теоретичари су осмислили разне стратегије које су створиле политизоване дискусије без много практичних резултата; Државна интервенција је била неизбежна.
Почетак (1931—1933) мини|Текстилни институт (Москва), конструктивистичка зграда завршена 1938. Стаљинове личне архитектонске преференције и степен његовог сопственог утицаја остају, углавном, ствар дедукције, нагађања и анегдотских доказа. Чињенице, или њихова заступљеност у јавним совјетским документима, углавном се тичу такмичења у Палати Совјета 1931—33:
Фебруар 1931. — Главни совјетски архитекти добијају позиве да се надмећу за дизајн Палате Совјета Јун 1931 — Пленум Партије одобрава три мегапројекта: реконструкцију Москве, Московског канала и Московског метроа Јул 1931. — Архитекте пријављују петнаест пројеката на први конкурс, а расписује се и други конкурс, који ће бити отворен за стране пријаве Фебруар 1932. — Награда за други конкурс додељена је трима нацртима (Јофан, Жолтовски, Хектор Хамилтон). Сви модернистички дизајни су одбачени Март 1932. — 12 архитеката добија позив за трећи конкурсмини|Стаљинизам конструктивисте, Иља Голосов: Москва, завршена 1941. Април 1932. — Партија ставља ван закона сва самостална уметничка удружења. Виктор Веснин је задужен да руководи званичним Савезом совјетских архитеката. Јул 1932. — пет архитеката добија позив за четврти конкурс Август 1932 — Стаљин (тада у Сочију) пише меморандум Ворошилову, Молотову и Кагановичу. У меморандуму се образлаже његово мишљење о конкурсним радовима, одабрани Иофанов нацрт и предлажу конкретне измене истог. Овај меморандум, који је први пут објављен 2001. године, представља основу за већину претпоставки о Стаљиновом личном утицају Фебруар 1933. — Четврто такмичење је затворено без проглашења победника Мај 1933. — Јавно одобрење Иофановог нацрта Септембар 1933 — Сви московски архитекти су распоређени у двадесет Мосоветових радионица, од којих су већину водили архитекти традиционалисти (Шчушев, Жолтовски итд.)мини|Позориште Црвене армије у Москви, дизајнирано у облику совјетске црвене звезде
Архитекте позване да руководе овим радионицама били су традиционалисти Иван Жолтовски, Алексеј Шчусев, Иван Фомин, Борис Иофан, Владимир Шуко, као и практичари конструктивисти: Иља Голосов, Пантелејмон Голосов, Николај Коли, Константин Мелников, Виктор Веснин, Николај Ла Гинзбург. Тиме је започео важан тренд који је трајао до 1955. Стаљин је изабрао Јофана за један пројекат, али је задржао све конкурентске архитекте у свом послу.
Предратна стаљинистичка архитектура (1933—1941)
Рани стаљинизам (1933—1935) мини|Статуа социјалистичког реализма испред зграде Иље Голосова Прве године стаљинистичке архитектуре карактеришу индивидуалне грађевине, или, у највећем броју, пројекти развоја једног блока. Обнова огромних простора Москве показала се много тежим од уништавања историјских округа. Три најважније московске зграде тог времена налазе се на истом тргу, све изграђене између 1931. и 1935. године, али је сваки нацрт еволуирао независно, уз мало размишљања о целокупном ансамблу (погледајте предратне филмске кадрове 1936. 1938. 1939). Свака је поставила свој вектор развоја за наредне две деценије.
Зграда у улици Моховаја Жолтовског, италијанска ренесансна архитектонска фантазија, директна је претеча послератног спољашњег луксуза (Стаљинов стил „империја”). Међутим, његова величина је у складу са оближњим зградама из 19. века. Хотел Москва Алексеја Шчусева. Овакав развојни правац био је неуобичајен у Москви (кула на врху хале Чајковски никада није завршена), али слична велика здања изграђена су у Бакуу и Кијеву. Танки римски лукови московских балкона били су уобичајени широм земље 1930-их. После рата су опстали у јужним градовима, али су нестали из Москве. Коначно, зграда СТО Аркадија Лангмана (касније Госплан, тренутно Државна Дума): скромна, али не мрачна структура са снажним вертикалним детаљима. Овај стил, паметна адаптација америчког ар декоа, захтевао је скупе камене и металне завршне обраде, па је имао ограничен утицај — Дом Совјета у Лењинграду, завршен 1941. године, као и Тверска улица у Москви.
Посебан тип развоја, познат као „рани стаљинизам” или постконструктивизам, еволуирао је од 1932. до 1938. Може се пратити и до поједностављеног Ар Декоа (преко Шукоа и Јофана), и до аутохтоног конструктивизма, који се полако претварао у неокласицизам. (Иља Голосов, Владимир Владимиров). Ове зграде задржавају једноставне правоугаоне облике и велике стаклене површине конструктивизма, али са китњастим балконима, портицима и стубовима (обично правоугаоне и веома лагане). До 1938. престао је да се користи.
Главни план Москве (1935) У јулу 1935. држава је проценила резултате и коначно издала декрет о главном плану Москве. План је, између осталог, укључивао Стаљинове идеје о урбаном развоју:
Нови развој се мора одвијати кроз читаве целине, а не кроз појединачне зграде Величина градског блока би требало да се повећа са садашњих 1,5—2 хектара (4—5 ари) на 9—15 хектара (22—37 ари). Нови развој мора бити ограничен у густини на 400 људи по 1 хектара (160 по хектару).