Мстислав Леополдович Ростропович (Баку, 27. март 1927 — Москва, 27. април 2007) био је совјетски и руски виолончелиста и диригент. Многи га сматрају највећим виолончелистом 20. века. Поред својих интерпретација и технике, био је познат и по инспирисању и наручивању нових дела, која су проширила репертоар виолончела више него било који виолончелиста пре или после. Он је инспирисао и премијерно извео преко 100 комада, стварајући дугогодишња пријатељства и уметничка партнерства са композиторима укључујући Дмитрија Шостаковича, Сергеја Прокофјева, Анрија Дутијеа, Витолда Лутославског, Оливијеа Месијана, Лучана Берија, Кшиштофа Пендерецког, Алфреда Шниткеа, Норберта Морета, Андреаса Макриса, Ленард Бернштајна, Арама Хачатурјана и Бенџамина Бритна.
Ростропович је био међународно признат као непоколебљиви заговорник људских права и добио је награду Међународне лиге за људска права 1974. Био је ожењен сопраном Галином Вишњевскајом и имао је две ћерке, Олгу и Елену Ростропович.
Младост лево|мини| Кућа у Бакуу, где је рођен Ростропович Мстислав Ростропович је рођен у Бакуу, Азербејџанска ССР, од родитеља који су се доселили из Оренбурга: Леополда Витолдовича Ростроповича, реномираног виолончелисте и бившег ученика Пабла Касалса и Софије Николајевне Федотове-Ростропович, талентоване пијанисткиње. Мстиславов отац (1892–1942) рођен је у Вороњежу од родитеља Витолда Ростроповича, композитора пољског племићког порекла, и Матилде Ростропович, рођене Пуле, белоруског порекла. Пољски део његове породице носио је грб Богорије, који се налазио у породичној палати у Скотникију.
Мстиславова мајка Софија, руског порекла, је била ћерка музичара. Њена старија сестра Надежда се удала за виолончелисту Семјона Козолупова, који је тако постао теча Ростроповичу.Elizabeth Wilson, Mstislav Rostropovich: Cellist, Teacher, Legend. Retrieved 2 June 2016
Ростропович је одрастао у Бакуу и тамо је провео младост. Током Другог светског рата његова породица се вратила у Оренбург, а затим 1943. године у Москву. Са четири године, Ростропович је научио да свира клавир са својом мајком. Почео је да се бави виолончелом са 10 година са својим оцем.
Године 1943, са 16 година, уписао је Московски конзерваторијум, где је учио виолончело код свог тече Семјона Козолупова, а клавир, дириговање и композицију код Висариона Шебалина. Међу његовим учитељима био је и Дмитриј Шостакович. Године 1945. постао је истакнут као виолончелиста када је освојио златну медаљу на првом такмичењу младих музичара у Совјетском Савезу. Дипломирао је на Конзерваторијуму 1948. године, а тамо је постао професор виолончела 1956. године.
Први концерти Ростропович је одржао свој први концерт за виолончело 1942. године. Добитник је првих награда на међународним музичким такмичењима у Прагу и Будимпешти 1947, 1949. и 1950. године. Године 1950, са 23 године, добио је Стаљинову награду, која се тада сматрала највишим одличјем у Совјетском Савезу. У то време, Ростропович је већ био познат у својој земљи и док се активно бавио соло каријером, предавао је на Лењинградском (Санкт Петербуршком) конзерваторијуму и Московском конзерваторијуму. Године 1955. оженио се Галином Вишњевскајом, водећим сопраном Бољшој театра.
Ростропович је имао пословне односе са совјетским композиторима тог доба. Године 1949. Сергеј Прокофјев је написао своју Сонату за виолончело у Ц, оп. 119, за 22-годишњег Ростроповича, која је први пут изведена 1950. године, са Свјатославом Рихтером. Прокофјев му је посветио и свој Симфонијски концерт; ово је премијерно изведено 1952. Ростропович и Дмитриј Кабалевски завршили су Прокофјевљев Кончертино за виолончело након композиторове смрти. Дмитриј Шостакович је написао и свој први и други концерт за виолончело за Ростроповича. мини| Мстислав Ростропович и Бенџамин Бритн 1964. године Његова међународна каријера започела је 1963. на Конзерваторијуму у Лијежу (са Кирилом Кондрашином ) и 1964. у Западној Немачкој.
Ростропович је отишао на неколико турнеја по западној Европи и упознао неколико композитора, укључујући Бенџамина Бритна, који је Ростроповичу посветио своју сонату за виолончело, три соло свите и своју Симфонију за виолончело. Ростропович их је први извео, а њих двојица су имали очигледно посебан афинитет – Ростроповичева породица га је описала као „увек насмејаног“ када се причало о „Бену“, а на самрти је рекао верује да ће се поново сјединити на небу. Бритн је био познат и као пијаниста и заједно су снимили, између осталих дела, Шубертову Сонату за арпеђоне и клавир у а-молу. Његова ћерка је тврдила да је овај снимак дирао њеног оца до суза радосница чак и на самрти.
Ростропович је такође имао дугогодишње уметничко партнерство са Хенријем Дутијеом (Tout un monde lointain... за виолончело и оркестар, Trois strophes sur le nom de Sacher за соло виолончело), Витолдом Лутославским (Концерт за виолончело, Сахер-варијација за соло виолончело), Кшиштофом Пендерецким (концерт за виолончело бр. 2, Ларго за виолончело и оркестар, Пер Слава за соло виолончело, секстет за клавир, кларинет, хорну, виолину, виолу и виолончело), Лучаном Бериом (Ritorno degli snovidenia за виолончело и тридесет инструмената, Les mots sont allés... за соло виолончело) као и Оливијеом Месијаном (Concert à quatre за клавир, виолончело, обоу, флауту и оркестар).
Ростропович је узимао приватне часове дириговања код Леа Гинзбурга Wilson: p. 34 и први пут је јавно дириговао у Горком у новембру 1962, изводећи четири антракта из Лејди Магбет Мценског округа и Шостаковичеву оркестрацију Песме и игре смрти Мусоргског са певањем Вишњевскаје.Wilson: p. 188 Године 1967, на позив директора Бољшој театра Михаила Чулакија, дириговао је у Бољшом оперу Евгеније Оњегин Чајковског, чиме је показао своју страст и према улози диригента и према опери.Wilson: pp. 287–89.
Променадни концерти августа 1968 Ростропович је свирао на променадним концертима у Лондону у ноћи 21. августа 1968. Свирао је са Совјетским државним симфонијским оркестром – био је то дебитантски наступ оркестра на концертној вечери. На програму је био Концерт за виолончело у б-молу чешког композитора Антоњина Дворжака и одржан је истог дана када је Варшавски пакт напао Чехословачку да би окончао Прашко пролеће Александра Дупчека. Након наступа, којем је претходио жамор и демонстрације, оркестар и солисту је публика поздравила.Wilson: pp. 292–93 Ростропович је стајао и држао диригентску партитуру Дворжака као гест солидарности за композиторову домовину и град Праг.
Изгнанство мини|276x276пиксел| Ростропович свира виолончело Duport Stradivarius у Белој кући 1978 Ростропович се борио за уметност без граница, слободу говора и демократске вредности, што је резултирало узнемиравањем од стране совјетског режима. Рани пример је био 1948. године, када је био студент на Московском конзерваторијуму. Као одговор на декрет од 10. фебруара 1948. о такозваним "формалистичким" композиторима, његов учитељ Дмитриј Шостакович је отпуштен са својих професорских дужности у Лењинграду и Москви; 21-годишњи Ростропович је напустио конзерваторијум, напуштајући га у знак протеста.Wilson: p. 45 Ростропович је такође прокријумчарио на Запад рукопис Шостаковичеве Симфоније бр. 13, наглашавајући совјетску равнодушност према масакру у Бабином Јару.
Године 1970. Ростропович је у својој кући склонио Александра Солжењицина, који иначе не би имао где да оде. Његово пријатељство са Солжењицином и његова подршка дисидентима довели су до званичне немилости почетком 1970-их. Као резултат тога, Ростроповичу је забрањено да путује у иностранство,Wilson: p. 320 као и његовој супрузи, сопрану Галини Вишневскаји, а његови наступи у Москви су били смањени, као и наступи у великим градовима као што су Лењинград и Кијев.Wilson: p. 329
Ростропович је напустио Совјетски Савез 1974. године са супругом и децом и настанио се у Сједињеним Државама. Било му је забрањено да путује у домовину са страним оркестрима, а совјетско руководство је 1977. године наложило музичарима из совјетског блока да не учествују на међународном такмичењу које је он организовао. Године 1978. Ростроповичу је одузето совјетско држављанство због његовог јавног противљења ограничавању културних слобода од стране Совјетског Савеза. У Совјетски Савез ће се вратити тек 1990.
Даља каријера Ростропович је 17. децембра 1988. одржао специјални концерт у Барбикан холу у Лондону, након што је одложио пут у Индију, због програма за помоћ пострадалима у земљотресу у Јерменији. Догађај је био део напора под називом Музичари за Јерменију, за који се очекивало да ће прикупити више од 450.000 долара од донација широм света, укључујући поклоне музичара, приход од концерта и права на филм и снимање. Принц Чарлс и принцеза од Велса присуствовали су концерту у распроданој концертној дворани са 2.026 места.
Дана 7. фебруара 1989. године, Јерменско хуманитарно друштво и Волонтерска техничка помоћ (ВТА) организовали су концерт виолончела за жртве земљотреса у Спитаку. На концерту је Ростропович свирао свој омиљени репертоар за виолончело, укључујући Дворжаков Концерт за виолончело у б-молу; Хајднов концерт за виолончело у Ц и Д; Симфонију-концерт Прокофјева; два Шостаковичева концерта за виолончело и др. Вече са Ростроповичем подигло је свест и помогло стотинама жртава земљотреса. Концерт је одржан у Кенеди центру и присуствовало је преко 2.300 људи. мини| Мстислав Ростропович са супругом Галином Вишњевскајом 1965. мини|Галина Вишњевскаја и Мстислав Ростропович са ћеркама код куће, 1. фебруар 1959. мини|Мстислав Ростропович, 18. септембар 1959. мини|Мстислав Ростропович, шеф-диригент Националног симфонијског оркестра САД, поздравља публику у Бољшој сали Конзерваторијума Чајковски у Москви, 13. фебруара 1990. мини|Мстислав Ростропович и његови обожаваоци у Москви мини| Ростропович и Александар Солжењицин на прослави Солжењициновог 80. рођендана, 17. децембра 1998. мини|Фестивал виолончела на Академији Кронберг Од 1977. до 1994. био је музички директор и диригент америчког Националног симфонијског оркестра у Вашингтону, док је још увек наступао са неким од најпознатијих музичара као што су Марта Аргерич, Свјатослав Рихтер и Владимир Хоровиц. Такође је био директор и оснивач Међународног фестивала Мстислав Ростропович у Бакуу и био је редован извођач на Алдебург фестивалу у Великој Британији.Rostropovich remembered – Britten-Pears Foundation, Undated.Retrieved on 2007-07-31. мини| Споменик у Кронбергу Његов импровизовани наступ током пада Берлинског зида како су се догађаји одвијали извештаван је широм света. Совјетско држављанство му је враћено 1990. године. Када су у августу 1991. емитовани снимци вести о тенковима на улицама Москве, Ростропович је одговорио карактеристично храбрим, наглим и патриотским гестом: купио је авионску карту за Јапан на лету који је стао у Москви, договорио се о изласку из аеродрома и отишао да се придружи Борису Јељцину у нади да би његова слава могла донекле утицати на шансе за улазак тенкова Wilson: p. 345. Ростропович је подржавао Јељцина током уставне кризе 1993. и дириговао је Националним симфонијским оркестром на Црвеном тргу на врхунцу обрачуна.
Године 1993. имао је кључну улогу у оснивању Кронберг академије и био је покровитељ до своје смрти. Наручио је Родиону Шчедрину да компонује оперу Лолита и дириговао је на њеној премијери 1994. године у Краљевској шведској опери. Ростропович је добио многе међународне награде, укључујући француску Легију части и почасне докторате многих међународних универзитета. Био је активиста, борио се за слободу изражавања у уметности и политици. Као амбасадор Унеска, подржао је многе образовне и културне пројекте. Ростропович је неколико пута наступао у Мадриду и био је близак пријатељ шпанске краљице Софије.