Анархизам у Русији има своје корене у раним системима узајамне помоћи средњовековних република и касније у народном отпору царској аутократији и кметству. Кроз историју радикализма током раног 19. века, анархизам се развио из незадовољства популистичких и нихилистичких покрета реформама владе тог времена.
Први Рус који се идентификовао као анархиста био је револуционарни социјалиста Михаил Бакуњин, који је постао оснивач модерног анархистичког покрета у оквиру Међународног удружења радника (ИВА). У контексту поделе унутар ИВА између марксиста и анархиста, Руска организација Земља и слобода такође се поделила између марксистичке фракције која је подржавала политичку борбу и анархистичке фракције која је подржавала „пропаганду дела“, од којих је последња да организује атентат на Александра II.
Конкретно анархистичке групе као што је Црна застава почеле су да се појављују на прелазу из 20. века, што је кулминирало учешћем анархиста у руским револуцијама 1905. и 1917. Иако су у почетку подржавали бољшевике, многи анархисти су се окренули против њих након Уговором из Брест-Литовска, покренувши „Трећу револуцију“ против владе са намером да се обнови совјетска демократија. Али овај покушај револуције је сломљен до 1921. године, коначно окончан гушењем Кронштатске побуне и поразом Црне армије у Украјини.
Анархистички покрет је живео у време Совјетског Савеза у малим џеповима, углавном унутар Гулага где су слани анархистички политички затвореници, али до касних 1930-их његова стара гарда је или побегла у изгнанство, умрла или нестала током Велике чистке. Након бројних устанака након Стаљинове смрти, слободарски комунизам је почео да се реконституише унутар дисидентског покрета за људска права, а до тренутка распада Совјетског Савеза, анархистички покрет се поново појавио у јавној сфери. У данашње време, анархисти чине део опозиционог покрета влади Владимира Путина.
Историја Бакуњин thumb|Бакуњин|267x267п Године 1848. по повратку у Париз, Михаил Бакуњин је објавио ватрену тираду против Русије, која је изазвала његово протеривање из Француске. Револуционарни покрет 1848. дао му је прилику да се придружи радикалној кампањи демократске агитације, а због учешћа у Мајском устанку у Дрездену 1849. ухапшен је и осуђен на смрт. Смртна казна је, међутим, преиначена у доживотни затвор, и на крају је предат руским властима, које су га затвориле и коначно послале у Источни Сибир 1857. године.
Бакуњин је добио дозволу да се пресели у Амурску област, где је почео да сарађује са својим рођаком генералом грофом Николајем Муравјовом-Амурским, који је десет година био гувернер Источног Сибира. Када је Муравјов смењен са положаја, Бакуњин је изгубио стипендију. Успео је да побегне, вероватно у договору са властима, и преко Јапана и Сједињених Држава пробио се у Енглеску 1861. Остатак живота провео је у егзилу у западној Европи, углавном у Швајцарској. У јануару 1869. Сергеј Нечајев је ширио лажне гласине о свом хапшењу у Санкт Петербургу, а затим је отишао у Москву пре него што је отишао у иностранство. У Женеви се претварао да је представник револуционарног комитета који је побегао из Петропавловске тврђаве, а добио је поверење револуционара у избеглиштву Михаила Бакуњина и његовог пријатеља Николаја Огарјева.
Бакуњин је одиграо истакнуту улогу у развоју и разради теорије анархизма и у вођењу анархистичког покрета. Оставио је дубок траг у покрету руских „револуционарних пучана“ 1870-их.
Године 1873. Петар Кропоткин је ухапшен и затворен, али је 1876. побегао и отишао у Енглеску, да би се после кратког боравка преселио у Швајцарску, где се придружио Јура федерацији (Бакуњиновој фракцији). Године 1877. отишао је у Париз, где је помогао да се тамо покрене анархистички покрет. Вратио се у Швајцарску 1878. године, где је уређивао револуционарне новине за федерацију Јура под називом Ле Револте, а потом је објављивао и разне револуционарне памфлете.
Нихилизам thumb|319x319px|Александар Улијанов После покушаја атентата, гроф Михаил Таријелович Лорис-Меликов је постављен за шефа Врховне извршне комисије и добио је изванредна овлашћења за борбу против револуционара. Предлози Лорис-Меликова захтевали су неки облик парламентарног тела, а чинило се да се цар Александар Николајевич сложио; међутим, ови планови никада нису остварени од 13. марта (1. марта по старом) 1881. године, Александар је убијен: возећи се једном од централних улица Санкт Петербурга, у близини Зимског дворца, смртно је рањен од ручно рађених граната и умро неколико сати касније. Завереници Николај Кибалчич, Софија Перовскаја, Николај Рисаков, Тимофеј Михајлов и Андреј Жељабов су сви ухапшени и осуђени на смрт. Хесија Хелфман је послата у Сибир. Атентатор је идентификован као Игнације Хрињевицки, који је погинуо током напада.
Толстојански покрет Иако себе није називао анархистом, Лав Толстој (1828-1910) је у својим каснијим списима формулисао филозофију која се сводила на заговарање отпора држави и утицала на светски развој анархизма, као и на пацифизам широм света. У низу књига и чланака, Толстој је користио хришћанска јеванђеља као полазну тачку за идеологију која је држала насиље као крајње зло.
Толстој је исповедао презир према приватном власништву над земљом, али је његов анархизам првенствено лежао у његовом мишљењу да држава у суштини постоји као инструмент принудне силе, коју је сматрао антитезом свих верских учења. Једном је написао: „Човек који безусловно унапред обећава да ће се повиновати законима које доносе и које ће донети људи, самим тим обећањем се одриче хришћанства.“
Током 1880-их, Толстојев пацифистички анархизам је стекао следбенике у Русији. У наредним деценијама, толстојански покрет, који сам Толстој није очекивао или подстицао, проширио се Русијом и другим земљама. Отпор рату је имао посебно значење у Русији пошто је цар Александар увео обавезну војну службу 1874. Од 1880-их до почетка 20. века, све већи број младића одбијао је војну службу на основу толстојанског моралног приговора рату. Такви поступци су покретали Толстоја, а он је често учествовао у одбрани мирних приговарача на суду.
Многи људи инспирисани Толстојевом верзијом хришћанског морала основали су пољопривредне комуне у разним деловима Русије, удружујући своје приходе и производећи сопствену храну, склониште и добра. Толстој је ценио такве напоре, али је понекад критиковао ове групе због изолације од остатка земље, сматрајући да су комуне учиниле мало да допринесу светском мировном покрету.
Иако су се Толстојеви поступци често разликовали од идеала које је себи поставио (на пример, поседовао је велико имање), његови следбеници су наставили да промовишу Толстојеву визију светског мира и након његове смрти 1910. године.
Индивидуалистички анархизам Индивидуалистички анархизам је био једна од три категорије анархизма у Русији, заједно са истакнутијим анархокомунизмом и анархосиндикализмом. Редови руских индивидуалистичких анархиста били су претежно из интелектуалног круга и радничке класе. За анархистичког историчара Пола Авриха: „Два водећа експонента индивидуалистичког анархизма, оба са седиштем у Москви, били су Алексеј Алексејевич Боровој и Лев Черњи (Павел Дмитријевич Турчанинов). Од Ничеа су наследили жељу за потпуним преокретом свих вредности које је прихватило буржоаско друштво политички , моралне и културне. Штавише, под снажним утицајем Макса Штирнера и Бенџамина Такера, немачких и америчких теоретичара индивидуалистичког анархизма, захтевали су потпуно ослобађање људске личности од окова организованог друштва.“
Неки руски индивидуалисти-анархисти „нашли су крајњи израз свог друштвеног отуђења у насиљу и злочину, други су се везали за авангардне књижевне и уметничке кругове, али је већина остала „филозофски“ анархисти који су водили анимиране салонске дискусије и разрађивали своје индивидуалистичке теорије у тешким часописе и књиге.“
Лев Черњи је био важан индивидуалистички анархиста укључен у отпор против успона на власт бољшевичке партије. Придржавао се углавном Штирнера и идеја Бенџамина Такера. Године 1907. објавио је књигу под насловом Асоцијацијски анархизам, у којој се залагао за „слободно удруживање независних појединаца“. По повратку из Сибира 1917. уживао је велику популарност међу московским радницима као предавач. Черњи је такође био секретар Московске федерације анархистичких група, која је формирана у марту 1917. Био је заговорник „заузимања приватних кућа“, што је била активност коју су анархисти после Октобарске револуције видели као директну експропријацију буржоазије. Преминуо је након што је оптужен за учешће у епизоди у којој је ова група бомбардовала седиште Московског комитета Комунистичке партије. Иако највероватније није био стварно умешан у бомбардовање, вероватније је да је умро од последица мучења.
Черњи се залагао за ничеанско рушење вредности буржоаског руског друштва, и одбацио добровољне комуне анархо-комунисте Петра Кропоткина као претњу слободи појединца. Након објављивања књиге, Черњи је био прогнан у Сибир под руским царским режимом због својих револуционарних активности. thumb|437x437px|Лав Толстој и Владимир Черков С друге стране, Алексеј Боровој (1876?-1936) био је професор филозофије на Московском универзитету, „даровити говорник и аутор бројних књига, памфлета и чланака који су покушавали да помире индивидуалистички анархизам са доктринама синдикализма“. Написао је, између осталих теоријских радова, Анархизам 1918. непосредно после Октобарске револуције и Анархизам и право.
Револуција 1905. thumb|Чланови организације Черное-Знамија|200x200п Прве анархистичке групе које су привукле значајније следбенике руских радника или сељака биле су анархо-комунистичке групе Черное-Знамија, основане у Бјалистоку 1903. Оне су црпе своју подршку углавном од осиромашених и прогоњених радничких Јевреја са „Пале“ -места на западним границама Руске империје где је Јеврејима „дозвољено“ да живе. Черное знамије извршиле су свој први напад 1904. године, када је Нисан Фарбер, одани члан групе, избо индустријалца који је разбио штрајкове на јеврејски дан помирења. Черное знамија, левичарски есери и ционисти из Биалистока окупили су се у шуми да одлуче о својој следећој акцији. На крају састанка повици "Живела социјална револуција" и "Живела анархија" привукли су полицију на тајни састанак. Уследило је насиље, због чега су многи револуционари ухапшени или рањени. У знак освете, Нисан Фарбер је бацио бомбу домаће израде на полицијску станицу, убио се и ранио многе. Убрзо је постао револуционарни мученик анархиста, а када је у Санкт Петербургу избила Крвава недеља, његове акције су почели да имитирају остатак Черное знамије. Први циљ је био набавка оружја. Претресене су полицијске станице, продавнице оружја и арсенали, а њихове залихе су украдене. Постављене су лабораторије за бомбе, а новац прикупљен од експропријације ишао је за куповину додатног оружја из Беча. Биалисток је постао ратна зона, готово свакодневно анархистички напад или полицијска репресија. Јекатеринослав, Одеса, Варшава и Баку постали су сведоци све више и више задржавања пуцњаве и напетих пуцњава. Штапови динамита бацани су у фабрике или виле најомраженијих капиталиста. Радници су подстицани да свргну своје шефове и сами управљају фабриком. Радници и сељаци широм Царства су прихватили овај савет к срцу и спорадични устанци у забаченим селима постали су уобичајен призор. Посебно западна погранична подручја – градови руске Пољске, Украјине и Литваније распламсали су се у гневу и мржњи.