Икарус — прва српска индустрија аероплана, аутомобила и стројева Ковачевић и другови, била је фабрика авиона у Новом Саду, која је касније пресељена у Земун. После пресељења ваздухопловног програма у фабрику СОКО у Мостару, Икарус се преоријентисао на цивилни програм производње, сада производи аутобусе и зове се Икарбус.
Историјат мини|десно|300п|Први логотип фабрике Икарус мини|десно|300п|Прва локација фабрике Икарус у Новом Саду 1923. год мини|десно|300п|Монтажа хидроплана Икарус ИО у Новом Саду 1927. год мини|десно|300п|Управна зграда Икаруса саграђена 1938. год Икарус је почео из једног малог и презадуженог предузећа са нескромним именом Индустрија мотора Протић и другови, у Шумадијској улици бр.12 у Новом Саду, које се због лошег руковођења у јесен 1923. године нашло у стечају. У то време пензионисани војни пилот хидроавиона, капетан корвете Димитрије Коњовић, схватио је да ваздухопловна индустрија представља будућност. Коњовић је успео да приволи, да му се придружи инжењер Јосип Микл, који је још пре Првог светског рата отпочео да конструише хидроплане за аустријску хидроавијацијуHaberfellner, Wernfried; Walter Schroeder . Wiener-Neustädter Flugzeugwerke GmbH (на ((de))). AT-Graz: Weishaupt. Keimel, Reinhard . Österreichs Luftfahrzeuge-Geschichte der Luftfahrt von den Anfängen bis Ende 1918 (на ((de))). AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. , а после рата запослио се у Ваздухопловном арсеналу у Петроварадину.
Конститутивна седница Командантног друштва одржана је 13. октобра 1923. године, и створено је предузеће под називом Икарус — прва српска индустрија аероплана, аутомобила и стројева Ковачевић и другови. Исте године 20. новембра 1923. године извршена је регистрација код надлежног суда.
Следећи организациони корак је био стварање акционарског друштва (а.д.) то се десило 28. јула 1924. године на Скупштини акционара Икаруса а.д, два дана касније 30. јула 1924. године Министарство трговине и индустрије издаје решење да одобрава оснивање Икаруса а.д.. Окружни суд у Новом Саду 8. септембра 1924. године уписује у судски регистар друштвених фирми Икарус. Овај статус фирма има све до национализације 1946. године.
Седиште друштва је било у Новом Саду што је имало следеће погодности: у Новом Саду је била лоцирана Команда војног ваздухопловства (ВВ), значи купац за кога треба да се производи, у Петроварадину је био лоциран арсенал ваздухопловних средстава и радионице за оправку ваздухоплова, у Новом Саду је постојао аеродром, а налази се на обали Дунава тако да је било идеално место за полетање авиона и хидроавиона, развијено занатство и индустрија као предуслов за кооперацију и обиље квалификоване радне снаге, добре комуникације са осталим центрима како у земљи тако и према иностранству (железничка пруга Београд—Будимпешта—Беч, пут Е75 итд.).М. Палић; Колевка југословенског ваздухопловства (((sr))). www.mycity-military.com.
У току 1928. године завршена је нова фабрика авиона у Земуну и исте године је у њој почела производња војних авиона сходно уговору који је Икарус потписао са Министарством војним 24. марта 1927. године. Све до 2. новембра 1932. године погон у Новом Саду је производио хидроавионе, а погон у Земуну борбене авионе. Након тога производња у Новом Саду се гаси и комплетна производња и управа фабрике се пресељава у Земун а преостале некретнине у Новом Саду су продате.Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (на ((sr))). YU-Београд: Икарбус.Грујић, З. (1998). „Фабрика аероплана и хидроплана Икарус А. Д.". Аеромагазин 6Нешић, Мирољуб (2000). „Сеоба Икаруса из Новог Сада у Земун“. Аеромагазин 28
Значајни датуми из историје Икаруса од 1923. до 1945. године 13. октобра 1923. године је почела израда школског авиона „Мали Бранденбург“. 15. новембра 1923. године Икарус је званично почео са радом, датум када су власници регистровали предузеће. Овај датум се обележава као дан оснивања фирме. 18. децембра 1923. године Икарус а.д. је уписан у трговачки регистар за друштвене фирме. 3. марта 1924. године завршен је први школски авион типа „Мали Бранденбург“. 28. марта 1924. године Првој ваздухопловној команди предат први авион на употребу."Илустровани лист", бр. 16, 1924; стр. 12 28. јула 1924. године одржана је конститутивна седница Скупштине акционара Икаруса а.д. 30. јула 1924. године решењем Министарства трговине и индустрије одобрено је оснивање Икаруса а.д. 8. септембра 1924. године Икарус а.д. је уписан у трговачки регистар за друштвене фирме Окружног суда у Новом Саду. 1927. године Команда ваздухопловства је одлучила да Икарус почне производњу ратних авиона и подигнута је фабрика за израду ових авиона у Земуну. 20. јуна 1927. године Икарус и Министарство војске и морнарице закључују уговор о подизању Фабрике аеропланских мотора у Раковици. 1928. године основано је спортско друштво Икарус које је прво у земљи почело градњу једрилица. 1. децембра 1932. године предузеће је из Новог Сада потпуно пресељено у Земун. Априла 1935. године завршен је први модел ратног авиона домаће конструкције - ловац једносед ИК-1, кога су пројектовали инжењери Љубомир Илић и Коста Сивчев. Јануара 1936. године потписан је уговор са Командом ваздухопловства за израду енглеских ловаца „Хокер фјури“, металне конструкције. У пролеће 1938. године склопљен је уговор са Командом ваздухопловства о испоруци двомоторних бомбардера „Бленим“ рађених по енглеској лиценци. 1938. године подигнута је управна зграда Икаруса у Земуну. 17. априла 1941. године немачке окупационе власти су извршиле заплену предузећа. 17. и 25. 04.1944 године фабрика је прилично разрушена савезничким бомбардовањем.
Почетак производње У свом раду „Мемоар о организацији ваздухопловства и Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца“ генерал пилот Милан Узелац је поред свега осталог, истакао значај развоја домаће ваздухопловне индустрије.Узелац, Милан (3/2004). „Мемоар о организацији ваздухопловства у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца“. Лет - Flight 3: pp. 139-157. Не само искуство Србије него и осталих земаља учесница у Првом светском рату говоре у прилог ове тврдње. Стога је 1923. Министарство војске и морнарице расписало конкурс за избор домаћих предузећа, којима би се уз одговарајућу техничку, материјалну и организациону помоћ државе поверила израда авиона. На расписаном конкурсу се пријавило неочекивано велики број државних и приватних предузећа. У оштрој конкуренцији уговор су добиле две мале приватне фирме: Икарус из Новог Сада и Рогожарски из Београда. Почетак рада Икаруса је био више него скроман - са два службеника, једним пословођом, 6 радника и 4 шегрта, а од опреме предузеће је имало 2 глодалице, 4 струга, парни чекић, неколико бушилица и прилично ручног алата. Уз само начелну сагласност Одељења за ваздухопловство да се може приступити изради четири школска авиона ШБ-1 Мали Бранденбург (и уступљену техничку документацију авиона), које ће држава откупити ако буду одговарали потреби и стандардима за ваздухопловни материјал, руководство Икаруса се упустило у авантуру која се звала „производња авиона“. Закупљена је суседна фабрика намештаја која је послужила за производњу дрвених делова авиона а остали делови од метала и мотори су набављени у војном арсеналу у Бечу. Посао је брзо напредовао а постепено је повећаван број радника тако да је први авион био завршен 3. марта 1924. године. Фабрички пробни летови које је обавио један од сувласника Икаруса капетан корвете пилот Димитрије Коњовић трајали су до 17. марта 1924. године када је авион предат војсци на тестирање. Војна комисија је 28. марта 1924. године утврдила да је ШБ-1 по квалитету и способностима у лету бољи од заплењених аустроугарских авиона истог типа. Овај успех је омогућио да војно ваздухопловство наручи нову серију од 10 примерака авиона ШБ-1 Мали Бранденбург. Ово је био први индустријски произведени авион на територији Југославије, па се не без разлога ово сматра за почетком оснивања ваздухопловне индустрије Југославије и Србије. Некако у исто време са Командом морнарице је склопљен уговор за испоруку шест школских хидроавиона Миклове (инжењер Јосип Микл) конструкције назван ШМ, ово је био први авион домаће конструкције.
Серијска производња авиона До краја 1924. године у Икарусу је произведено 4 авиона и 6 хидроавиона, дограђен је конструкциони биро, број радника се попео на 66 а службеника на 10, и добијен је први кредит за проширење фабрике. У току 1925. године произведено је 32 авиона, број радника се попео на 98, док је службеника било 19, фабрика је једном речју „расла ко квасац“. Највећи проблем у то време је било обезбеђење довољно капитала па је фирма 1. марта 1925. године повећала акцијски капитал са 2 на 5 милиона динара. Сви авиони које је у то време Икарус производио било за Војно ваздухопловство (ВВ) или Поморско ваздухопловство (ПВ) су били авиони намењени за обуку и тренажу пилота. Захваљујући квалитету тих авиона Команда ВВ је стекла поверење у Икарус који је стасао у поузданог произвођача авиона. Команда је стога одлучила да Икарусу повери и производњу ратних авиона. Придржавајући се смерница из Мемоара. генерала М. Узелца, Команда ВВ је купила лиценцу за производњу 200 авиона Потез 25, и то уступила Икарусу уз услов да Икарус из стратешких разлога пресели фабрику у дубину државне територије. Икарус је то прихватио и следећа изабрана локација је био Земун који је са условима био најприближнији Новом Саду (алтернатива Краљево)
Пресељење Икаруса из Новог Сада у Земун Земун као локација пружио је следеће погодности: у близини је главног града, непосредно поред фабрике се налазила железничка пруга, Београд-Загреб-Љубљана, у току је била изградња земунског аеродрома (градња почела 1923. а отворен 25. марта 1927), Дунав протиче на 200 метара од фабрике а пристаниште је било удаљено 800 метара, Фабрика за производњу авиомотора је планирана у Раковици крај Београда, у Земуну је постојала комплетна инфраструктура за подизање фабрике авиона (струја, вода, канализација, телефонија приступни пут и индустријски колосек), развијена индустрија и занатство (предуслови за кооперацију), у непосредној близини су се налазиле и остале фабрике авио-индустрије (Змај, Телеоптик, Микрон, Утва), пронађен је и адекватан плац од 15 јутара земље на коме је саграђена фабрика са властитим аеродромом.
Маја месеца 1927. године почела је изградња фабрике авиона Икарус. Значајно је да је фабрика наменски пројектована за производњу ваздухоплова. На изради пројекта били су ангажовани како домаћи стручњаци тако и француски инжењери из фирме Потез која је уједно била и продавац лиценце. Синхронизовано се при изградњи фабрике радило на неколико нивоа: пројектовање и изградња хала, хангара, радионица и помоћних објеката, набавка и инсталирање фабричких постројења и машина, разрада пројектно технолошке документације авиона који треба да се производе, обука техничког особља (инжењера, техничара, руководилаца производње, пословођа, радника и оператера у непосредној производњи), прибављање свих осталих ресурса за отпочињање овакве производње (обезбеђење финансија, сировина, полуфабриката, алата, потребних дозвола и сертификата итд)Грујић, З. (1998). „Фабрика аероплана и хидроплана Икарус А. Д.". Аеромагазин 6.