Марсово поље (руски Ма́рсово по́ле) је велики трг у центру Санкт Петербурга. Током своје дуге историје био је наизменично ливада, парк, врт за уживање, терен за војне параде, револуционарни пантеон и место јавног окупљања. Простор који сада покрива Марсово поље у почетку је био отворено подручје мочварног земљишта између насеља око Адмиралитета и царске резиденције у Летњој башти. Исушено је копањем канала у првој половини осамнаестог века, а у почетку је служило као парк, где су се налазиле кафана, пошта и краљевска менажерија. Популарно међу племством, неколико водећих личности петровског друштва изградило је своје градске куће широм простора средином осамнаестог века. Под Петром Великим је био уређен са стазама за шетњу и јахање, а био је и место војних парада и фестивала. Током овог периода, и под Петровим наследницима, простор се звао „Празна ливада“ и „Велика ливада“. Царице Ана и Јелисавета су овде саградиле своје летње палате, и простор је преуређен у парк за забаву са павиљонима и шеталиштима. У овом периоду ту су изграђена позоришта, а уз царско покровитељство трг је постао „Царичина ливада“. Нове градске куће и палате развиле су се дуж граница трга и преко његовог прочеља ка Неви. За време владавине цара Павла I и његовог сина Александра I, трг је добио више ратну намену, изградњом војних споменика крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века. Као признање за ово, и његову улогу у одржавању војних смотри и парада, преименован је у „Марсово поље“ 1805.

Трг је био део даљег развоја области архитекте Карла Росија касних 1810-их, укључујући нове зграде по ободу и проширење улица и фасада. Током деветнаестог века Марсово поље је наизменично било домаћин великих војних смотри и јавних фестивала. Спортске и друге слободне активности одвијале су се почетком двадесетог века. После фебруара 1917. трг је постао свечано место за сахрањивање бројних погинулих током Фебруарске револуције. Изградња Споменика борцима револуције, одвијала се између 1917. и 1919. године у центру Марсовог поља. Споменик је постао центар раног пантеона оних који су погинули у служби совјетске државе у настајању, а сахрањени су и неки од мртвих из Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, као и истакнутих личности у влади између 1917. и 1933. године. Између 1918. и 1944. године Марсово поље је преименовано у „Трг жртава револуције“. На тргу су биле баште са поврћем како би се град хранио током опсаде Лењинграда, а такође је био домаћин артиљеријске батерије. Рестаурације су обављене после рата, укључујући постављање првог вечног пламена у Русији. У постсовјетском периоду Марсово поље постало је популарна локација за демонстрације и протесте.

Локација десно|мини| Поглед преко Марсовог поља, поглед на север. У првом плану је ток реке Мојке, са Невом у даљини Трг покрива површину од скоро 9 хектара. Границе Марсовог поља на северу су Мермерна палата, Суворов трг и Салтиковски двори, одвојени од трга Милионаја улицом. Западно су раније бараке Павловског пука. Река Мојка чини границу на југу, преко које се налази Михаиловски дворац и башта. Источну страну омеђује Лабудов канал, који одваја Марсово поље од Летње баште.

Царски период

Петрински парк Почетком 18. века земља која је на крају постала Марсово поље била је мочварна област са дрвећем и жбуњем, која се налазила између Неве на северу и река Миа (данас Мојка) и Кривуша (сада Канал Грибоједов) на југу. Оснивањем царске резиденције у Летњој башти 1704. године, ово подручје је постало тампон зона која је одвајала краљевску имовину од остатка града. Између 1711. и 1721. два канала, Лабудов и Црвени, ископана су на истоку и западу са циљем исушивања земље. Ово је створило отприлике правоугаону парцелу земље, у почетку названу једноставно Пустој (), што значи „празно“ – након што је дрвеће које је овде расло било посечено, а од 1720-их, „Велика ливада“ (). лево|мини| Место будућег Марсовог поља, приказано на мапи града из 1737. године У северозападном делу подручја је 1712. године подигнута кафана, а 1714. године претворена је у пошту. Између 1713. и 1717. године у том подручју се налазила краљевска менажерија, која је садржавала разне птице и животиње, укључујући и слона. Изградњом Црвеног канала, менажерија је пребачена у улицу Хамоваја (сада улица Моховаја). Са завршетком изградње Црвеног канала 1721. године, западна ивица Велике ливаде постала је популарно место за племство за изградњу великих градских кућа. Они који су се населили у овој области били су Карл Фридрих, војвода од Холштајн-Готорпа, Александар Румјанцев, Адам Вејде, Павел Јагужински, и ћерка Петра Великог, Јелисавета Петровна. Уз прокопане канале за одвођење воде, земљиште је убрзо исушено, а по наређењу Петра Великог је поравњано, очишћено и засејано травом, са уређеним стазама за шетњу и јахање. Велика ливада је постала место војних парада и фестивала. Овде су одржане прославе Ништадског споразума из 1721. године, са тријумфалним луком изграђеним у знак сећања на уговор. Подручје је постало познато као „Забавно поље“ (). Готорпов глобус је првобитно постављен на терен убрзо након што је донет у Санкт Петербург, смештен у некадашњим одајама за слонове. За њега је изграђена посебна зграда, која је једно време била отворена за јавност, пре него што је глобус премештен у Кунсткамеру на Васиљевском острву у лето 1726.

Царска ливада За време царице Катарине I, поље је названо „Ливада испред летњег дворца“ (), а за време владавине њених наследника царице Ане и царице Јелисавете, постала је место њихових летњих палата, које је дизајнирао Франческо Бартоломео Растрели. Под царицом Аном, земљиште се користило за организовање војних вежби и парада две недеље сваке јесени. После ових парада официри су вечерали у Летњој палати, док су војници јели на ливади. У фебруару 1740. царица Ана је наредила поправке и побољшања трга, укључујући садњу дрвећа и уклањање неких зграда. Архитекта Михаил Земцов пројектовао је 24 баштенска павиљона и надгледао постављање нових стаза и садњу дрвећа које су извели Хармен ван Бол'ес и његов ученик Иља Сурмин. У центру трга постављена је фонтана украшена змајевима, делфинима и маскаронима Конрада Оснера. Даљи радови одвијали су се у раној владавини царице Јелисавете, са новим алејама и садњом дрвећа. Трг је постао познат као "шеталиште" (), и наставио је са смештајем атракција и киоска током државних празника. Још увек је била популарна локација за куће богатих и моћних, са некадашњом резиденцијом војводе од Холштајн-Готорпа коју је царица Елизабета поклонила свом миљенику Алексеју Разумовском. Са својим кућама овде су у овом периоду били и дворски лекар Жан Арман де Лесток и војни командант Степан Фјодорович Апраксин. десно|мини| Ледени тобогани и друге атракције на терену 1820-их Године 1750. на тргу је изграђено позориште, које је дизајнирао Растрели, замењујући оно раније које је стајало на углу Катарининог канала и Невског Проспекта, али је изгорело 1749. Ново позориште је било дрвене конструкције на каменој основи и имало је три нивоа ложа. Градила су га 353 војника гарнизонских пукова, а завршено је 25. априла. Ту је приказана прва представа, комична опера, 3. маја, чиме је постало прва оперска кућа у Русији. На крају је пропало и срушено је крајем осамнаестог века. Од 1751. године простор испред Летње палате постао је познат као „Царичина ливада“. На њему се налазило и Мало позориште на обали реке Мојке, у коме се налазила немачка трупа коју је предводио Карл Книпер, која је наступала са ђацима градског сиротишта. Обновљено је октобра 1781. по налогу Катарине Велике и наставило је да одржава представе. Иван Дмитревски, глумац у трупи, а касније и њен директор, организовао је да она представи прве представе комичних дела Дениса Фонвизина, укључујући Бригадир и Малолетник. Позориште је било домаћин и извођења Катарининих сопствених комада, као и првог извођења Севиљског берберина Пјера Бомаршеа у Русији. Мало позориште је коначно срушено 1797. године по налогу новог цара Павла I. Позоришни мост, део Тројног моста, подсећа на постојање позоришта.

Град је наставио да се шири током друге половине осамнаестог века, а велике градске куће и палате граде се дуж северне границе ливаде, дуж насипа поред Неве. Мермерна палата је била прва, изграђена између 1765. и 1785. године. Јуриј Фелтен је пројектовао троспратну зграду Ломбард да замени резиденцију Разумовског на западној страни ливаде, на споју са престижном Милионаја улицом. Озбиљна поплава 1777. године оштетила је или уништила многа обележја променаде, након чега су поново почеле да се одржавају војне параде. Тиме је у великој мери завршено уништавање травњака и вегетације. Црвени канал је засут током 1780. године, постајући коловоз, који је 1798. добио име Царичинскаја улица . Ширење ливаде дуж Неве настављено је 1780-их изградњом службеног крила Мермерне палате и Салтикових зграда.

Војна парада Године 1799. у центру поља је постављен обелиск који је дизајнирао Винћензо Брена у част Петра Румјанцева, а 1801. године на јужној страни поља откривен је споменик Суворову, Михаила Козловског. Током кратке владавине Павла I, Царичина ливада је коришћена углавном за војне параде и вежбе, а његов син Александар I је пренео земљу са градских власти на војску. Дана 16. маја 1803. на земљишту су подигнуте вртуљци, шатори и други забавни павиљони у част прославе стогодишњице оснивања Санкт Петербурга. Борилачка природа овог подручја је ојачана преименовањем Царичине ливаде у „Марсово поље“ 1805. године, у част Марса, бога рата у римској митологији, кога је Козловски приказао као Александра Суворова на споменику. Ново име се такође односило на Campus Martius у Риму и Марсова поља у Паризу, повлачећи паралеле и тврдећи да се Санкт Петербург такође треба сматрати великом европском престоницом. Међутим, назив „Царичина ливада“ наставио је да се појављује на неким мапама све до 1917. десно|мини|300x300пиксел| Марсово поље почетком 19. века,Бењамин Патерсен Војна употреба газила је преосталу травнату површину у прашину, која је, када би се подигла војничким чизмама, разлетела по граду, често засипајући дрвеће оближње летње баште, и Марсово поље стекло надимак „Сахара из Санкт Петербурга“ .

Следеће велико преуређење подручја било је 1818. године, а архитекта Карло Роси га је укључио у развој свог архитектонског комплекса на југу, усредсређеног око имања Михаиловске палате. Румјанцев обелиск је уклоњен на Васиљевско острво, док је споменик Суворову измештен на нови трг, касније назван Трг Суворов, северно од Марсовог поља на насипу Неве, и између Мермерне палате и Салтиковског дворца. Између 1817. и 1821. по пројекту Василија Стасова изграђена је велика зграда дуж западног дела трга за смештај барака Павловског пука, са западним ансамблом завршеним кућама између Мојке и јужно од зграде Павловског пука. Године 1823, као део реконструкције земљишта око Марсовог поља и Михаиловске палате, Садоваја улица је проширена до источне ивице Марсовог поља, спајајући се на стазу која иде паралелно са Лабудовим каналом и повезује се са Милионаја улицом која је прелазила северну границу. десно|мини|Војна парада 1831, Григориј Черњецов