+ Јермени у Турској Јерменско/јерменске… 1914. 2011. становништво 1.914.620 60.000 цркве и манастири 2.538 34 (само у функцији) школе 1.996 18

Источни дио садашње територије Турске Републике дио је прадомовине Јермена. Заједно са јерменским становништвом, таком и послије геноцида над Јерменима, јерменска културна баштина је била циљ уништења туских власти. Од неколико хиљада цркава и манастира (процјене се крећу од 2 до 3 хиљаде) у Османском царству 1914. године, данас још увијек постоји само неколико стотина у неком облику; већина њих је у опасности од урушавања. Грађевина које су још увијек у функцији претежно се налазе у Истанбулу.

Већину имовине која је раније припадала Јерменима је конфисковале су турске власти и претвориле у војне испоставе, болнице, школе и затворе. Многа имовина је додјељивана муслиманским досељеницама и избјеглицама која су избјегле током балканских ратова. Правно оправдање за заплијену био је закон О напуштеној имовини (), којим је легализована конфискација јерменске имовине уколико се власник не врати.

Језик, књижевност и образовање

Школе

Јерменске школе нису биле дозвољене у Османском царству све до касног 18. вијека. Незванично, у регији Биглиса постојао је велики број школа, али прву школу „у правом смислу” основали су Шнорк Мигирдик и Амира Мирикањан 1790. године. За вријеме патријарха Гарабета III од 1823. до 1831. године, јерменске школе су основане на невиђеном нивоу. Прва високошколска установа отворена је 1838. у Ускудару и носила је назив Кемеран. Према подацима Константинопољске патријаршије, у Анадолији је до 1838. радило 439 јерменских школа. У вријеме када је султан Абдулмекид I прогласио еру Танзимата 1839. године, Јермени су имали око 38 школа, укључујући 2 колеџа, са 4.620 ученика; неколико музеја, штампарија, болница, јавних библиотека и 8 различитих часописа који су издавани у Константинопољу. Према подацима Константинопољске патријаршије, у Османском царству су постојале 803 јерменске школа са 81.226 ученика и 2.088 наставника у периоду 1901—1902. Од тога је 438 било у Шест јерменских вилајета са 36.839 ученика и 897 наставника. Током геноцида над Јерменима, циљ је био масовно истребљење Јермена. Већина школа у Анадолији је уништена или сврха коришћења објеката промијењена. Од 2005. у Истанбулу је функционисало само 18 јерменских школа.

Књижевност

Значајни писци из овог периода су Сиаманто, Хакоб Пароњан, Ваган Текејан, Левон Шант, Григор Зохраб, Рупен Зартарјан, Аветис Агароњан, Атрпет и Костан Зарјан.

У 19. вијеку се одвио велики књижевни покрет који је требао да подстакне савремену јерменску књижевнос. Овај период током којег је јермске култура цвјетала познат је као период препорода (зартонк). Аутори период препорода из Константинопоља и Тифлиса, готово идентични европским романтичарима, били су заинтересовани за подстицање јерменског национализма. Већина њих је усвојила новостворене источне или западне варијанте јерменског језика у зависности од циљане публике и дала им је предност у односу на класични јерменски (грабар).

Период препорода завршио се у период 1885—1890, када је јерменски народ пролазио кроз буран период. Значајни догађаји били су одредбе Берлински споразум из 1878. и Хамидијски масакри од 1895. до 1896. године.

Новинарство мини|десно|Примјерак из дневник новина Аревелк.

Неки стручњаци тврде да су се јерменски реалисти појавили када је основан лист Аревелк (Оријент) 1884. године. Писци као што су Арпиар Арпиарјан, Левон Пашалијан, Григор Зохраб, Мелкон Гиурђијан, Дикран Гамсаријан и други кретали су се око поменутих новина. Други значајни лист у то вријеме био је Хајреник (Отаџбина), који је постао веома популистички, подстицао критику итд.

Данас у Истанбулу излазе три дневна листа (Агос, Јаманак и Мармара).

Алфабет Како описује Бедрос Дер Матосијан са Универзитета Колумбија, за око 250 година, од почетка 18. вијека до око 1950. године, више од 2.000 књига на турском језику штампано је јерменским писмом. Не само да су Јермени читали јермено-турски, већ је читала и нејерменска (укљујући османску турску) елиту. Јерменско писмо је такође коришћено уз арапско писмо у званичним документима Османског царство у писаном османском турском језику. На примјер, први роман написан у Османском царству био је Акаби Хикајеси аутора Вартан-паше, писан јерменским писмом. Такође, када је јерменска породица Дузијан управљала ковницом османског новца за вријеме владавине Абдулмеџида I, водила је евиденцију на јерменском писму, али на туском језику. Од краја 19. вијека, јерменско писмо се такође користило за књиге писано на курдском језику у Османском царству.

Јерменски називи мјеста

Првобитно преименовање јерменских назива мјеста званично је уведено за вријеме владавине султана Абдула Хамита II. Забрањена је употреба ријечи Јерменија 1880. године у штампи, школским уџбеницима и дружавним институцијама, а затим је замијењена ријечим као што су Анадолија или Курдистан. Промјена јерменских назива настављена је током ране републиканске ере све до 21. вијека. Обухватала је турчење презимена, промјена назива животиња, промјена назива јерменских историјских личности (тј. име истакнуте породице Балјан било је сакривено под идентитетом италијанске породице Балијани), као и промјена и искривљавање јерменских историјских догађаја.

мини|десно|Карта Турске са означеним преименованим јерменским географским називима.

Већина јерменских географских назива било је у источним покрајинама Османског царства. Села, насеља или градови који садрже суфикс -керт, што значи изградио или саградио (тј. Манавазкрт (данас Малазгирт), Норакерт, Дикранагерт, Нојакерт), -шен, што значи село (тј. Араташен, Пемзашен, Норашен) и -ван, што значи град (тј. Чаранцаван, Нахичеван, Татван), указују на јерменски назив. Током османске власти, турска и курдска племена су се насељавала у јерменска села и мијењала изворне јерменске назив (тј. јерменски Норашен постао је Норсин). То се нарочито радило након геноцида над Јерменима, када је већи дио источне Турске остао без јерменског живља.

Етимолог и аутор Севан Нишањан процјењује да је промијењено 3.600 јерменских географских назива.

Вјерске грађевине

Преглед Јерменска патријаршија Константинопоља је 1914. саставила списак манастира, цркава и других вјерских институција широм Османског царства. Патријаршија је открила да је под контролом патријарха 2.549 вјерских објеката међу којима је више од 200 манастира и 1.600 цркава.

Према подацима од 2011, у Турској су у функционалној употреби биле 34 јерменске цркве, претежно у Истанбулу.

Списак значајних цркава и манастира Слика са почетка 20. вијак са описом Тренутни статуса са сликомМанастир Светих апостола250x250px|лево|Фотографија манастира Светих апостола из 20. вијека.250x250px|десно|Фотографија рушевина манастира Светих апостола из 2010. године. Једна од двоструких врата манастира (датира из 1134. године) откривена су у Битлису и однијета у Тбилис на чување. Врата су касније однијета у Јереван 1925, гдје су изложена у Историјском музеју Јерменије.Манастир Светог КарапетаՄշո Սուրբ Կարապետ վանք250x250px|лево|Фотографија манастира Светог Карапета око 1915. године. Манастир Светог Карапета био је јерменски манастирски комплекс у покрајини Тарон Јерменског краљевства, око 35 км сјеверозападно од Муша, сада у курдском селу Ченгели у источној Турској. Основао га је у 4. вијеку Григорије Просвјетитељ и био је један од најстаријих јерменских манастира. Манастир Светог Карапета био је такође једно од три најважнија мјеста јерменског ходочашћа, као и међу најбогатији и најстаријим институцијама у османској Јерменији. Сликаизвор: Послије геноцида над Јерменима, манастир је уништен до темеља. Турска војска га је неколико пута разносила. Оно што је данас остало од манастира, јест неколико безобличних рушевина и клесано камење и хачкари које су као грађевински материјал користили садашњи муслимански становници, углавном Курди, и често се налази опточени у зидовима мјесних кућа и објеката.Манастир Вараг Վարագավանք250x250px|лево|Фотографија манастир Варагаванк из 1923. године. Основан почетком 11. вијека на већ постојећем вјерском објекту, био је један од најбогатијих и најпознатијих манастира у јерменском краљевству Васпуракан, а у каснијим вијековима био је сједиште архиепископа Јерменске апостолске цркве у Вану. Основао га је краљ Сенекерим Арцруни на почетку своје владавине (1003—1024) као дом реликвије Истинског крста, који је чуван у пустињачкој испосници из 7 .вијека на истом мјесту. Унуташњи облик средишње цркве подсјећа на дизајн цркве Светог Хрипсима у Јерменији. Јерменски архиепископи Вана су овдје боравили до касног 19. вијека. Један од њих, будући католикос Мкртич Хримјан „Хајрик” (Отац), основао је Арцив Васпуракани (Васпуракански орао), прве новине које ће штампати у историјској Јерменији.250x250px|десно Током геноцида над Јерменима, османска војска је 30. априла 1915. уништила манастир ком опсаде Вана. Његове рушевина су још увијек видљиве у селу Бакрачли насељено Курдима, које се касније развило на истом мјесту. Манастир се данас користи као складиште сијена за домаће животиње.Манастир НарекՆարեկավանք250x250px|лево|Фотографија манастира Нарек с почетка 20. вијека. Јерменски манастир Нарек из 10. вијека налазио се у близини језера Ван у јерменском краљевству Васпуракан (данашња Турска). потпуно уништен  Манастир је напуштен 1915, током геноцида над Јерменима, а потпуно је срушен 1951. године. На том мјесту израсло је село Јемишлик насељено Курдима, а на мјесту гдје се некада налазио манастир сада се налази џамија.Манастир Светог ВартоломејаՍուրբ Բարդուղիմեոսի վանք250x250px|лево|Фотографија манастира Светог Вартоломеја из 1913. године. Манастир Светог Вартоломеја подигнут је у 13. вијеку у тадашњој покрајини Васпуракан Јерменског краљевства, данас у близини града Башкале (Албајрак) у покрајини Ван на југоистоку Турске. Раније се сматрао једним од најважнијих мјеста ходочашћа јерменског народа. Манастир је подигнут на традиционалном мјесту мучеништва апостола Вартоломеја, за којег се вјерује да је донио хришћанству у Јерменију у 1. вијеку н. е. Уз Светог Тадеја, Свети Вартоломеј се сматра заштитиником Јерменске апостолске цркве.250x250px|десно Непознатог датума након геноцида над Јерменима, подручје манастира је стављено под контролу турске војске и читава локација се налази у оквиру војне базе и приступ је ограничен. Купола манастирске цркве је била нетакнута раних шездесетих година, али се цијела структура сада налази у рушевинама, а купола цркве је потпуно нестала.Манастир ЛимԼիմ250x250px|лево Манастир Светог Ђорђа на оству Лим (данас Адир) изграђен је 1305. године, а проширен је 1621. или 1766. године.250x250px|десно Током геноцида над Јерменима, више од 12.000 јерменских жена и дјеце прешло је на острво у току од три дана, док је неколико десетина мушкараца покривало њихово повлачење од Хамидија. Сви су умрли од глади прије него што је стигла помоћ. Манастир је данас у рушевинама.Манастир Соурб НшанՍուրբ Նշան վանք250x250px|лево|Фотографија манастира Соурб Ншан са југоисточне стране. Манастир Соурб Ншан основао је принц Атом-Ашот, син краља Сенекерима. Манастир је име добио по моштима које је Сенереким донио из манастир Вараг, а које су враћене послије његове смрти. Био је то једна од значајнијих средишта просвјетитељства и школовања Мале Јерменије током византијске, селџучке и османске владавине до геноцида над Јерменима 1915. године. По подацима из 1915. манастир је био главно спремиште јерменских средњовјековних рукописа у регији Себастијан, а забиљежено је најмање 283 рукописа. Библиотека није уништена током Првог свјетског рата и већина рукописа је преживјела. Око 100 њих је 1918. пребачено у Јерусалимску патријаршију Јерменске апостолске цркве. Потпуно уништенИзвор: Armenia. A guidebook. Манастир је срушен 1978. експлозивом. На његовом мјесту се сада налази војна база. Од манастира није остао ниједан траг.Манастир КтуцԿտուց250x250px|лево