Логор Терезин () је основао СС (Заштитни одред - Шуцштафел) током Другог светског рата у граду тврђави Терезин, који се тада налазио у Протекторату Чешке и Моравске (регион Чехословачке под немачком окупацијом). Логор Терезин је служио двема главним сврхама: истовремено је био путна станица до логора смрти и „пензионерско насеље“ за старије и истакнуте Јевреје да доведу њихове заједнице у заблуду о коначном решењу. Услови у логору су намерно направљени тако да убрзају смрт затвореника, а гето је такође имао и пропагандну улогу. За разлику од других гета, експлоатација принудног рада није била економски значајна.
Логор је настао транспортом чешких Јевреја у новембру 1941. године. Први немачки и аустријски Јевреји стигли су јуна 1942; холандски и дански Јевреји су дошли на почетку 1943. године, а заробљеници најразличитијих националности послати су у Терезин у последњим месецима рата. Око 33.000 људи умрло је у Терезину, углавном од неухрањености и болести. Више од 88.000 људи је тамо држано месецима или годинама пре него што су депортовани у логоре смрти и друга места убијања; улога Јеврејског савета (Judenrat) у избору оних који ће бити депортовани изазвала је значајне контроверзе. Укључујући 4.000 преживелих депортованих, укупан број преживелих је био око 23.000.
Логор Терезин је био познат по релативно богатом културном животу, укључујући концерте, предавања и тајно образовање деце. Чињеница да је њиме управљала јеврејска самоуправа, као и велики број „истакнутих“ Јевреја који су тамо били затворени, омогућили су процват културног живота. Ово духовно наслеђе привукло је пажњу научника и изазвало интересовање за гето. У послератном периоду суђено је неколицини СС егзекутора и чешких стражара, али су га совјетске власти генерално заборавиле. Музеј логора Терезин сваке године посети 250.000 људи.
Оснивање мини|Зграде Терезина, разгледница из 1909 Град тврђава Терезин () се налази у северозападном региону Чешке, преко реке од града Литомјержице () и око 70 км северно од Прага. Основан 22. септембра 1784. године по налогу хабзбуршког монарха Јозефа II, назван је Theresienstadt, по његовој мајци Марији Терезији. Theresienstadt је као војну базу користила Аустроугарска, а касније и Прва Чехословачка Република након 1918. године, док је „Мала тврђава“ преко реке била затвор. Након Минхенског споразума у септембру 1938. Немачка је анектирала Судете (чехословачка област немачког говорног подручја). Иако су Литомјержице уступљене Немачкој, Theresienstadt (Терезин) је остао у Чехословачкој све до немачке инвазије 15. марта 1939. Мала тврђава је 1940. постала затвор Гестапоа, а град-тврђава је постао војна Вермахт база, са око 3.500 војника и 3.700 цивила, углавном запослених у војсци, која је ту живела 1941.
У октобру 1941. године, док је Главни уред безбедности Рајха (РСХА) планирао транспорт Јевреја из Немачке, Аустрије и Протектората у логоре у источној Европи коју су окупирали нацисти, одржан је састанак на којем је одлучено да се Терезин претвори у транзитни центар за чешке Јевреје. Међу присутнима су били Адолф Ајхман, вођа секције РСХА IV Б 4 (Јеврејска питања) и Ханс Гинтер, директор Централне канцеларије за емиграцију Јевреја у Прагу. Рајнхард Хајдрих, шеф РСХА, одобрио је Терезин као локацију за гето. На Ванзејској конференцији 20. јануара 1942. Хајдрих је најавио да ће се Терезин користити за смештај Јевреја старијих од 65 година, као и оних који су тешко рањени борећи се за Централне силе у Првом светском рату или су освојили гвоздене Крст 1. класе или више одликовање за време тог рата. Ови Јевреји нису могли да обављају принудни рад и стога је Терезин помогао да се сакрије права природа депортације на исток. Касније је Терезин постао и дом „истакнутих“ Јевреја чији би нестанак у логору смрти могао да привуче пажњу из иностранства. Да би уљуљкали жртве у лажни осећај сигурности, СС је рекламирао Терезин као „бањски град“ у којем су Јевреји могли да се пензионишу, и охрабривао их да потпишу лажне уговоре о куповини кућа, плаћају „депозите“ за кирију и храну и полисе осигурања живота.
Историја
1941. лево|мини| Мапа приказује главну тврђаву и Малу тврђаву (десно) на супротним странама реке Охре (Егер) Дана 24. новембра 1941. први воз депортованих стигао је у судетску касарну у Терезину; то су била 342 младића Јевреја чији је задатак био да припреме град за долазак хиљада других Јевреја од 30. новембра. Други транспорт од 1.000 људи стигао је 4. децембра; ово је укључивало Јакоба Еделштајна и првобитне чланове Већа старешина (Јуденрат). Депортовани у гето морали су да предају сву имовину осим 50 кг пртљага, који су морали да носе са собом од железничке станице Бохушовице, 24 км далеко; ход је био тежак за старије и болесне Јевреје, од којих су многи умрли на путу. По доласку, затвореници су послати у , где су укњижени и одузет им је преостали посед.
Транспорти од 24. новембра и 4. децембра, који су се састојали углавном од јеврејских занатлија, инжењера и других квалификованих радника, били су познати као Aufbaukommando и њихови чланови су били изузети од депортације до септембра 1943. Чланови Aufbaukommando-а су креативним методама унапредили инфраструктуру логора и припремили га за смештај у просеку 40.000 људи током његовог постојања. Пројекат изградње је финансиран украденом јеврејском имовином. Када је стигао први транспорт, постојала је само једна бачва за кафу капацитета 300 л; до следеће године, било је довољно котлова да се направи 50.000 шољица замена кафе за два сата. Водовод се често кварио током првих месеци због неадекватног капацитета. Да би се побољшало снабдевање пијаћом водом, како би сви могли свакодневно да се перу, радници су избушили бунаре и ремонтовали цевовод. Немци су обезбедили материјале за ова побољшања, углавном да би се смањила могућност ширења заразних болести изван гета, али су јеврејски инжењери управљали пројектима.
Јевреји су живели у једанаест барака у тврђави, док су грађани наставили да насељавају 218 цивилних кућа. Сегрегација између ове две групе је била стриктно примењивана и резултирала је оштрим казнама за Јевреје који би напустили своје касарне. До краја године, 7.365 људи је депортовано у гето, од којих је 2.000 било из Брна, а остали из Прага.
1942. мини|Цртеж сахране затвореника логора Терезина, Беджиха Фрите Први транспорт из Терезина кренуо је 9. јануара 1942. у логор Рига. Био је то једини транспорт чије је одредиште било познато депортованима; остали транспорти једноставно су ишли на „исток”. Следећег дана, СС је јавно обесио девет мушкараца због кријумчарења писама из логора, што је догађај који је изазвао широко распрострањени гнев и узнемиреност. Први транспорти су циљали углавном на радно способне људе. Ако би једна особа у породици била одабрана за превоз, чланови породице би се обично добровољно јавили да га прате, што је анализирано као пример породичне солидарности или друштвених очекивања. Од јуна 1942. СС је интернирао старије и „истакнуте“ Јевреје из Рајха у Терезин. Због потребе за смештајем ових Јевреја, Чеси не-Јевреји који су живели у Терезину су протерани, а град је затворен до краја јуна. У мају је самоуправа смањила оброке за старије како би повећала храну за физичке раднике, као део своје стратегије да спасе што више деце и младих да емигрирају у Палестину након рата.
101.761 затвореник је стигао у Терезин 1942. године, што је довело до врхунца становништва 18. септембра 1942, од 58.491. Стопа смртности је такође достигла врхунац тог месеца са 3.941 умрлим. Лешеви су данима остајали непокопани, а гробари који су носили ковчеге улицама били су редован призор. Да би ублажили пренасељеност, Немци су у јесен 1942. депортовали 18.000 углавном старијих људи у девет транспорта. Већина људи депортованих из Терезина 1942. је одмах убијена, било у логорима смрти Операције Рајнхард или на местима масовних погубљења у Балтичким државама и Белорусији, као што су Калеви-Лива и Мали Тростенец. Многи транспорти нису имали преживеле. Немци су на принудни рад бирали мали број здравих младих људи. Укупно, 42.000 људи, углавном чешких Јевреја, депортовано је из Терезина 1942. године, од којих је познато само 356 преживела.
1943. У јануару је седам хиљада људи депортовано у концентрациони логор Аушвиц. Током истог месеца, стигли су лидери јеврејске заједнице из Берлина и Беча, а руководство је реорганизовано тако да су укључили Пола Епштајна, немачког ционисту, и Бенџамина Мурмелштајна, аустријског рабина; Еделштајн је био приморан да буде Еппштајнов заменик. Почетком фебруара, Ернст Калтенбрунер, шеф РСХА, предложио је депортацију додатних пет хиљада старијих Јевреја. Шеф СС-а Хајнрих Химлер је то одбио, због све веће потребе за Терезином као алибијем да сакрије информације о холокаусту које су стизале до западних савезника. Није било више транспорта из Терезина све до депортације 5.000 Јевреја у породични логор Терезин у Аушвицу у септембру. лево|мини| Деца из Бјалистока, коју је нацртао затвореник из Терезина Ото Унгар Затвореници су такође имали нешто више привилегија, укључујући поштанску преписку и право на примање пакета са храном. Дана 24. августа 1943, 1.200 јеврејске деце из гета Бјалистока у Пољској стигло је у Терезин. Одбили су да буду дезинфиковани због страха да су тушеви гасне коморе . Овај инцидент је био један од јединих трагова о томе шта се догодило онима који су депортовани из Терезина. Деца су држана у строгој изолацији шест недеља пре депортације у Аушвиц; ниједно дете није преживело. Дана 9. новембра 1943, Еделштајн и други администратори гета су ухапшени, оптужени да су прикривали бекство педесет пет затвореника. Два дана касније, командант Антон Бургер наредио је попис целокупног становништва гета, отприлике 36.000 људи у то време. Сви затвореници, без обзира на године, морали су да стоје напољу по хладном времену од 7 до 23 сата; 300 људи умрло је на терену од исцрпљености. Пет хиљада затвореника, укључујући Еделштајна и друге ухапшене вође, послато је у породични логор у Аушвицу 15. и 18. децембра.
293 Јевреја стигла су у Терезин из Вестерборка (у Холандији) у априлу 1943, али остатак од 4894 Јевреја који су на крају депортовани из Вестерборка у Терезин стигао је током 1944. 450 Јевреја из Данске—неколицина који нису побегли у Шведску — стигао у октобру 1943. Истраге данске владе након тога спречиле су њихову депортацију, а на крају су СС овластили представнике Данског Црвеног крста и Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК) да посете Терезин. Архива РСХА је у јулу 1943. превезена у Терезин, чиме је смањен простор за затворенике, и похрањена у судетској касарни све док није спаљена 17. априла 1945. по наређењу СС-а.
1944. мини|Сликар Фрита се руга кампањи „улепшавања“. Фебруара 1944. СС је кренуо у кампању „улепшавања“ () за припрему гета за посету Црвеног крста. Многи "истакнути" затвореници и дански Јевреји су поново смештени у приватне, боље одаје. Улице су преименоване и очишћене; постављене су лажне радње и школа; СС је подстицао затворенике на све већи број културних активности, које су превазилазиле оне у обичном граду у мирнодопско време. У оквиру припрема, 7.503 особе су послате у породични логор у Аушвиц у мају; транспорти су циљали на болесне, старије и инвалиде којима није било места у идеалном јеврејском насељу.
За преостале затворенике услови су се донекле побољшали: према речима једног преживелог, „Лето 1944. било је најбоље време које смо имали у Терезину. Нико није мислио на нове транспорте.“ Дана 23. јуна 1944. посетиоци су вођени у обилазак „Потемкиновог села“; нису приметили ништа лоше, а представник МКЦК-а Морис Росел је известио да нико није депортован из Терезина. Рабин Лео Бек, духовни вођа у Терезинштату, изјавио је да је „Утицај на наш морал био разарајући. Осећали смо се заборављени и напуштени.“ У августу и септембру је снимљен пропагандни филм који је постао познат као Der Führer schenkt den Juden eine Stadt („Фирер даје град Јеврејима“), али никада није дистрибуиран.