thumb|Изгладнели човек лежи на земљи у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици Совјетска глад 1930–1933 била је глад у главним областима Совјетског Савеза за производњу житарица, укључујући Украјину, Северни Кавказ, Поволжје, Казахстан, Јужни Урал и Западни Сибир. Процењује се да је живот изгубило око 5,7 до 8,7 милиона људи. Јосиф Стаљин и други чланови партије наредили су да се кулаци „ликвидирају као класа“ и постали су мета државе. Богатији земљопоседници су означени као кулаци и бољшевици су их приказивали као класне непријатеље, што је кулминирало совјетском кампањом политичке репресије, укључујући хапшења, депортације и погубљења великог броја имућнијих сељака и њихове породице 1929–1932.

Главни фактори који доприносе глади укључују присилну колективизацију пољопривреде у Совјетском Савезу као део првог петогодишњег плана, присилну набавку житарица, комбиновану са брзом индустријализацијом, смањењем радне снаге у пољопривреди и неколико тешких суша. Неки научници су глад у Украјини и Казахстану класификовали као геноциде, које је починила Стаљинова влада, против етничких Украјинаца и Казаха, док други оспоравају релевантност било какве етничке мотивације, као што се често подразумева под тим термином, и фокусирати се на класну динамику између земљопоседничких сељака (кулака) са јаким политичким интересом за приватну својину и фундаменталних начела владајуће совјетске комунистичке партије која су била дијаметрално супротна тим интересима.

Научна истраживања Дебате о геноциду Питање геноцида у Голодомору остаје значајно питање у модерној политици и спорно је да ли би совјетска политика потпадала под правну дефиницију геноцида. Неколико научника је оспорило да је глад била геноцидни чин совјетске владе. Арчибалд Гети каже да је „огромна тежина мишљења међу научницима који раде у архивима... да је ужасна глад из 1930-их била резултат стаљинистичког неспоразума и ригидности, а не неког геноцидног плана. Политика владе током глади била је кривична дела преваре и убиства из нехата, иако не отворено убиство или геноцид. Биограф Јосифа Стаљина Стивен Коткин наводи да, иако „нема питања о Стаљиновој одговорности за глад“ и да нема доказа за Стаљинову намеру да намерно убија Украјинце.

Професор економије Мајкл Елман критиковао је Дејвисов и Виткрофтов поглед на намеру као сувише уски, рекавши: „Према њима [Дејвису и Виткрофту], само предузимање радње чији је једини циљ да изазове смрт међу сељацима рачуна се као намера. Предузимање радње са неки други циљ (нпр. извоз житарица за увоз машина) али за који актер сигурно зна да ће такође довести до гладовања сељака не рачуна се као намерно изгладњивање сељака. Међутим, ово је тумачење 'намере' која иде у очи општем правно тумачење." Социолог Мартин Шо подржава ово гледиште, јер тврди да ако је вођа знао да ће крајњи резултат њихове политике бити масовна смрт од глади, а они ионако настављају да их примењују, ове смрти се могу схватити као намерне чак и ако то није била једина намера политике. Виткрофт, заузврат, критикује ово гледиште у погледу совјетске глади јер верује да су висока очекивања централних планера била довољна да покажу њихово незнање о крајњим последицама својих акција и да би резултат тога била глад. Елман наводи да је Стаљин јасно починио злочине против човечности, али да ли је починио геноцид зависи од дефиниција геноцида,: 681–682, 686  и многи други догађаји би се такође морали сматрати геноцидима. Поред тога, Елман је такође критичан према фиксацији на „јединствено стаљинистичко зло“ када је реч о прекомерној смрти од глади, и тврди да су глад и суше биле уобичајена појава кроз руску историју, укључујући руску глад 1921–1922, која се догодила пре него што је Стаљин дошао власти. Он такође наводи да је глад била распрострањена широм света у 19. и 20. веку у земљама попут Кине, Индије, Ирске и Русије. Према Елману, Г8 је „крив за масовно убиство из нехата или масовну смрт због криминалног немара јер нису предузели очигледне мере да смање масовне смрти“, а Стаљиново „понашање није било ништа горе од понашања многих владара у деветнаестом и двадесетом веку.„

Таугер придаје већу тежину природној катастрофи, поред пропадања усева, недовољних напора за пружање помоћи, као и неспособности и параноје совјетских лидера у погледу страних претњи и сељачких шпекуланата, објашњавајући глад, и навео да је лоша жетва „учинила је глад неизбежном“. Таугер је навео да је тешко прихватити глад „као резултат житних набавки из 1932. године и као свесни чин геноцида“, али да је „режим и даље био одговоран за лишавање и страдање совјетског становништва почетком 1930-их“, и „ако ништа друго, ови подаци показују да су ефекти [колективизације и присилне индустријализације] били гори него што се претпостављало.“

Неки историчари и научници описују глад као геноцид над Казахстанима који је починила совјетска држава; међутим, постоје оскудни докази који подржавају ово гледиште. Историчарка Сара Камерон тврди да, иако Стаљин није намеравао да изгладњује Казахстанце, он је неке смрти видео као неопходну жртву за постизање политичких и економских циљева режима. Камерон верује да глад у комбинацији са кампањом против номада није геноцид у смислу дефиниције Уједињених нација (УН), али је у складу са оригиналним концептом геноцида Рафаела Лемкина, који је уништавање културе сматрао геноцидним као и физичко уништење. Камерон такође тврди да је глад била злочин против човечности. Виткрофт коментарише да је у том смислу и сељачка култура уништена покушајем стварања „новог совјетског човека“ у својој рецензији њене књиге. Николо Пјанћиола, ванредни професор историје на Универзитету Назарбајев, иде даље и тврди да су са Лемкинове тачке гледишта геноцида сви номади Совјетског Савеза били жртве злочина, а не само Казахстанци.

Узроци За разлику од руске глади 1921–1922, повремена суша у Русији у то време није била озбиљна у погођеним областима. Упркос томе, историчар Стивен Г. Виткрофт каже да су „постојале две лоше жетве 1931. и 1932. године, углавном, али не у потпуности, резултат природних услова“, унутар Совјетског Савеза. Најважнији природни фактор у казахстанској глади 1931–1933 био је Жут од 1927. до 1928. који је био период екстремне хладноће у коме је стока гладовала и није могла да пасе. Историчар Марк Таугер са Универзитета Западна Вирџинија сугерише да је глад била узрокована комбинацијом фактора, посебно ниске жетве услед природних катастрофа у комбинацији са повећаном потражњом за храном изазваном урбанизацијом и индустријализацијом у Совјетском Савезу, и извозом жита од стране државе у у исто време. Што се тиче извоза, Мајкл Елман наводи да је извоз житарица 1932–1933. износио 1,8 милиона тона, што би било довољно да прехрани 5 милиона људи за једну годину.

Према архивском истраживању које је објавила Конгресна библиотека Сједињених Држава у јуну 1992. године, индустријализација је постала почетни механизам глади. Први Стаљинов петогодишњи план, који је партија усвојила 1928. године, позивао је на брзу индустријализацију привреде. Са највећим уделом улагања у тешку индустрију, дошло је до широко распрострањене несташице робе широке потрошње, а повећавала се и урбана радна снага. Очекивало се да ће колективизација која је уведена у исто време побољшати пољопривредну продуктивност и произвести довољно велике резерве жита да нахрани растућу градску радну снагу. Очекивани суфицит је био да се плати индустријализација. Кулаци, који су били имућнији сељаци, наишли су на посебно непријатељство Стаљиновог режима. Око милион кулачких домаћинстава (1.803.392 људи према совјетским архивским подацима) је ликвидирао Совјетски Савез. Кулацима је конфискована имовина и они су погубљени, затворени у Гулагу или депортовани у казнене радне логоре у суседним земљама у процесу који се назива декулакизација. Присилној колективизацији преосталих сељака се често пружао жесток отпор, што је довело до катастрофалног нарушавања пољопривредне продуктивности. Присилна колективизација помогла је да се постигне Стаљинов циљ брзе индустријализације, али је такође допринела катастрофалној глади 1932–1933.

Према неким научницима, колективизација у Совјетском Савезу и недостатак фаворизованих индустрија били су примарни доприноси смртности од глади (52% вишка смртних случајева), а неки докази показују да је постојала дискриминација етничких Украјинаца и Немаца. Левис Х. Сигелбаум, професор историје на Државном универзитету у Мичигену, наводи да је Украјина посебно тешко погођена квотама за жито које су биле постављене на нивое које већина фарми није могла да произведе. Жетва 1933. била је лоша, заједно са изузетно високим нивоом квоте, што је довело до услова гладовања. За несташице се окривљује кулачка саботажа, а власти су дистрибуирале залихе које су биле доступне само у урбаним областима. Према истраживачком раду Центра за економску политику који су 2021. године објавили Андреј Маркевич, Наталија Науменко и Ненси Киан, региони са већи удео украјинског становништва је теже погођен централно планираном политиком која одговара глади, а украјинским насељеним областима дате су мање количине трактора што је повезано са смањењем смртности од глади, на крају је закључено да је 92% смрти од глади само у Украјини заједно са 77%. Број смртних случајева од глади у Украјини, Русији и Белорусији заједно може се објаснити систематском пристрасношћу према Украјинцима. Објашњење колективизације и високе набавне квоте за глад донекле је доведено у питање чињеницом да су области Украјине са највећим губицима биле Кијевска и Харковска, које су производиле далеко мање количине жита од осталих делова земље. Потенцијално објашњење за ово је било да су Харков и Кијев испунили и претерали своје набавке жита 1930. године, што је довело до тога да су се квоте набавке у областима у овим областима удвостручиле 1931. године, у поређењу са националним просечним повећањем стопе набавке од 9%, док су Харков и Кијеву су повећане квоте у Одеској области, а неким регионима Дњепропетровске области су смањене квоте за набавку. Према речима Наталије Левчук са Института за демографију и друштвене студије Птоукха, „расподела у великој мери повећаних квота житарица из 1931. године у областима Харкова и Кијева по регионима је била веома неуједначена и неоправдана јер је урађена несразмерно проценту посејане површине пшенице и њиховој потенцијални капацитет жита.“ Олех Воловина коментарише да је отпор сељака и репресија тог отпора који је уследила критичан фактор за глад у Украјини и деловима Русије насељеним националним мањинама попут Немаца и Украјинаца који су наводно укаљани „фашизмом и буржоаским национализмом„ према совјетским властима.