Митрополитска саборна црква Свете равноапостолне Марије Магдалене (пољ. Sobór metropolitalny Świętej Równej Apostołom Marii Magdaleny) је православна црква у Варшави, подигнута у другој половини деветнаестог века, за потребе растуће руске заједнице која се насељава на подручју Праг-Север, као и да појача присуство руске архитектуре у зградама у Варшави подизањем још једне грађевине у византијско-руском стилу на важној тачки у граду. Након акције реституције православних цркава у Другој пољској републици, она је постала једна од две самостојеће православне цркве у Варшави које нису уништене нити адаптиране за друге намене. Од 1921. године има статус митрополитског савета. Главна је црква Пољске православне цркве, што значи да ту службу обављају митрополије Варшавске и целе Пољске (од 1998. митрополит Сава). Цррква је уједно и црква Варшавско-белске епархије и седиште парохије Св. Марије Магдалене (у Варшавском деканату).

Храм је уписан у регистар споменика 1. јула 1965. године под бројем 741.

Историја

Околности настанка Озбиљни развој Варшавске Праге, који се догодио у другој половини деветнаестог века, у комбинацији са општим развојем значаја Варшаве, подстакао је хиљаде људи да се у овом периоду трајно населе у овом округу. Већина пристиглих били су Руси и православни Јевреји. Ову религију су исповедали и војници два руска гарнизона смештена у Праги. Укупно, у скали целог Прага, православци су чинили десетак процената свих становника. Ови људи су били приморани да користе цркве на левој обали Висле, па су због тога више пута тражили од епископа Варшаве и Јоаникија Новогиеоргјевског да саграде нови храм. У новембру 1865. добио је сагласност гувернера Конгресне Пољске Фјодора Берга за формирање одбора за надзор изградње храма. Две године касније, епископ је најавио почетак припремних радова.

У Грађевински одбор Цркве били су кнез Владимир Черкаски и генерал Евгени Рознов, за које је изградња цркве у Праги била уједно и одговор на стварне потребе становништва и прилика да се подигну још један објекат у стратешку тачку у граду (насупрот железничке станице Вилњус) Варшави која припада Руској империји. Према Рожниву, црква је требало да буде још једно средство за учвршћивање и русинског имена и русинске националности. По завршетку изградње, генерал Рожнов и пуковник Палицин задужени за радове добили су државна одликовања.

Због стратешког карактера изградње цркве, архитекта Светог Синода Николај Сичев је 1867. године поднео готов пројекат и трошковник. Она је подразумевала изградњу једнокуполне цркве без звоника, чија је укупна цена требало да буде 122.000 рубља. Међутим, Петербуршки комитет за црквено грађење, који је дао своје мишљење о пријави, увео је значајне модификације, наредивши да црква личи на кијевске цркве, што је требало да нагласи однос између Православне цркве у Пољској и Кијевске митрополије и противречи тврдњама о његовом страном пореклу и вештачком увођењу. Наручен је и звоник, чиме је укупни трошак повећан на 140.000 рубља. Одбор за изградњу цркве, желећи да добије државна средства за инвестицију, одобрио је амандмане и наложио да се храм подигне на плану грчког крста и покрије са пет купола груписаних око највеће, централне. Након промена у пројекту, зграда је имала површину од 776 квадратних метара и била је припремљена за истовремено учешће 800-1000 људи у служби.

Конструкција мини|Православна црква 1909. године Камен темељац за изградњу цркве положен је 14. јуна 1867. године, али је пре почетка саме фазе подизања храма било потребно стабилизовати мочварно тло. Упркос овим почетним кашњењима, зграда је била готова у стању граната до краја 1868. године, а унутрашња декорација је завршена у наредних шест месеци. Грађевинске радове је надгледао инжењерски пуковник Палицин. На тај начин је настала прва потпуно самостална православна црква у Варшави – друге, као што је црква Свете Тројице у Подвале, биле су кућне цркве без јасних обележја источњачке сакралне архитектуре, или попут цркве иконе Госпе од Влођимије у Вола, налазили су се у објектима преузетим из Римокатоличке цркве, или су били део већих архитектонских комплекса, што је за њихове творце представљало природно ограничење (нпр. Црква Светог Александра Невског у Варшавској цитадели). На изградњи цркве су радили само руски уметници.

Освећење храма било је повезано са свечаним литијама православног свештенства који ради у Варшави, који је кренуо у девет ујутру уз звук звона са Саборне цркве Свете Тројице у улици Длуга. Поворку је дочекао Епископ Јоаникјуш, који је око десет часова започео обред, а потом одслужио Свету Литургију и благодарност.

Функционисање цркве до Првог светског рата Црква Св. Марије Магдалене до краја Првог светског рата била је само парохијска црква. Упркос томе, руске власти су се према његовој изградњи и одржавању односиле веома престижно због локације објекта. Chołmsko-Warszawskij Jeparchial'nyj Wiestnik, званично тело за штампу епархије Хелмско-Варшавске, писао је 1895. године:„На путу од железничке станице до Варшаве, [Руси] наиђу на прелеп храм, наравно православни (...). Изглед овог храма утиче на њихова осећања и тера (...) да забораве на тужну судбину Руса у овој земљи. Звук руског звона замагљује у њиховим душама мисао о Пољској као месту где је проливено много руске крви.” мини|Поглед на цркву Св. Марије Магдалене у панорами тадашње ул. Александријскe (данашња авенија „Солидарности”) Због посебног значаја цркве, већ 1895. године започета је њена генерална обнова, за шта је архиепископ Флавијан (Хородецки) тражио писмом обертужиоцу Светог синода Константина Побједоносцева. Он је тврдио да је црква у лошем техничком стању и да може оставити негативан утисак у поређењу са оближњом римокатоличком црквом Св. Михаила и Св. Флоријана, који је још у изградњи. Архиепископ је указао и на чињеницу да је црква често изазивала живо интересовање код страних гостију Варшаве. Обновом је руководио Владимир Покровски, који је био главни архитекта епархије. Ојачао је пресвлаке од растреситог малтера, очистио зидове од дима свећа и побољшао стање злата купола и иконостаса. Након завршених радова, 8. септембра 1895. године зграда је поново освећена.

Међуратни период и Други светски рат мини|Храм у перспективи ВЗ руте 1960-их Године 1921. подигнута црква Св. Марије Магдалене је преименована у митрополитски савет, постајући његов најважнији храм након што је Пољска православна црква добила аутокефалност. Управо је на сабору објављена одлука о признању Цркве у Пољској као аутокефалне православне цркве, садржана у тому цариградског патријарха. То се догодило 17. септембра 1925. године. Одлука о подизању цркве Св. Марије Магдалене на ранг саборног храма био је повезан са напретком опоравка православних цркава – у главном граду Пољске остале су само две православне цркве. Други су враћени власницима пре поделе (ово се тицало католичких цркава које је царски режим конфисковао), пребачени у друге вероисповести или срушени.

Планови рушења постојали су и у погледу већа; Локалне власти су коначно одустале од тога 1926. У знак сећања на ову одлуку, у храм је постављена Ченстоховска икона Мајке Божије, слика коју су посебно поштовали пољски католици. Године 1928. подигнут је други храм у подруму цркве, капела Страдања, која је примила део спашене опреме из демонтираног Св. Александра Невског. Раније, 1925. године, почела је генерална обнова катедрале. Због недостатка новца, морао је бити прекинут након што су обављени само радови на спољашњој страни зграде. Тек 1930. године било је могуће започети реновирање унутрашњости, посебно чишћење фресака. Комисија за обнову на челу са епископом Савом (Совјетима) наложила је и обнову иконостаса Св. Јоба Поцзајовског и поправку електричног система. мини|Оштећена звона са катедрале постављена лево од главног улаза Током Другог светског рата црква није претрпела веће губитке. Године 1939. експлозија ваздушне бомбе у близини катедрале изазвала је мања оштећења на крову пролаза.

У августу 1944. године храм је био место концентрације становника Прага расељених од Немаца на леву обалу Висле. мини|Црква гледана са Виленског трга У јесен 1944. године, након што су Немци пуцали на Праг, један од пројектила је погодио највећу куполу, узрокујући да се њен кров сруши. Настали губици су привремено поправљени 1945. У годинама 1952–1953 извршена је велика обнова. Спонтана реакција Пражана спасила га је 1944. године од великог пожара и уништења цркве. И Немци су 1944. тражили да им се врате црквена звона да би се користила као пројектили. Звона су сечена пре уклањања, а затим спуштена у деловима. Испоставило се, међутим, да су Немци погрешно проценили од које су легуре направљена звона и да нису погодна за претапање. Оштећена звона су заварена и постављена поред улаза у катедралу. Прилозима верника 1947. године купљено је ново звоно за цркву. Неколико молби жупника о. Јан Коваленка Министарству јавне управе, резултирало је доделом још пет звона из складишта у Гдањску 1951. године.

У Народној Републици Пољској Одмах после рата саборско свештенство је планирало да га обнови. Међутим, то је онемогућено недостатком средстава и смањењем броја парохијана, што није дало никакве шансе да се организује ефикасно прикупљање добровољних прилога за ову намену. Само у годинама 1955–1957, око 90% из средстава Градског конзерватора, Друштвеног фонда за обнову града Варшаве и Црквеног фонда, обновљене су степенице, катедрала је ограђена плочама и новим улазом, подигнута је капија. Међутим, због недостатка средстава, нису предузети радови на рестаурацији фресака оштећених влагом. Приликом обнове парохија је више пута тужила своје извођаче, јер је купљени материјал бачен током рестаураторских радова. мини|Посета јерусалимског патријарха Теофила III цркви, лево митрополит варшавски Сава (Хрицуниак), десно епископ семјатичке Јерзи (Панковски) . Митрополија је традиционално место званичних поздрава и испраћаја гостију који долазе.