мини|219x219пиксел|Саборни храм Васкрсења Христовог у Санкт Петербургу Руски стил (историографски називи су: Руски стил, рус. русский стиль, Псеудо-руски стил, рус. псевдорусский стиль, Нео-руски стил, рус. нео-русский стиль, Руско-Византијски стил, рус. русско-византийский стиль) је правац у руској архитектури 19. и почетка 20. века, заснован на коришћењу традиције руске националне архитектуре препетровског периода и руске народне уметности, као и елемената Византијске архитектура повезана са њима. Настала је као резултат жеље руског друштва да у уметности изрази идеје идентитета и националности, стављајући јасно до знања шта је израз националног духа, шта разликује нацију од других, што је такође повезано са коренима националне културе.
Руски стил је настао у контексту барокне архитектуре средине 18. века и у почетку је био повезан са релативно уским кругом споменика. Од 1830-их почиње да се шири Русијом, покривајући нове типове грађевина, показујући све научнији приступ оживљавању различитих слојева руске културе. Ширење руског архитектонског стила достигло је врхунац у другој половини 19. века и наставило се све до Октобарске револуције 1917. године, која је прекинула природни развој овог процеса.
Различите фазе у развоју руског стила су националне верзије заједничких европских архитектонских стилова – еклектицизма, националног романтизма или сецесије.
Појам руски стил обично се протеже и на групу примењених уметности које заједно са архитектуром учествују у организацији предметно-просторног окружења човековог станишта – намештај, расветна тела, декоративно и орнаментално сликарство и штукатуре, разна дела мале архитектура.
Терминологија лево|мини|Руски стил захтевао је одговарајуће попуњавање ентеријера. Врубелов „ Садко “ је изванредан пример скулптуре од мајолике која комбинује руске мотиве и трагања у сецесији . Термини који означавају правац у руској архитектури друге половине 19. и почетка 20. века, повезани са потрагом за оригиналним националним стилом, и даље су нетачни, а појединачнe појаве које су постојале у оквиру овог правца нису дефинисане.
Назив „руско-византијски стил“, који се појавио почетком 19. века, који су савременици често скраћивали са „византијски стил“, означавао је различите примере национално оријентисане архитектуре као што је „тонска архитектура“ (према К. А. Тону), која нема везе са византијским прототиповима и структурама које имитирају моделе кавкаске и балканске архитектуре. Појам „руски стил“, који се појавио у другој половини 19. века, ујединио је још хетерогеније појаве – од малих дворских ванградских зграда 1830-их у „пејсанском стилу“, идеализујући живот сељаштва, до масивних дрвених парковских зграда и изложбених павиљона 1870-их, као и великих јавних зграда 1880-их. Руски стил захтевао је одговарајуће попуњавање ентеријера. Врубелов „ Садко “ је изванредан пример скулптуре од мајолике која комбинује руске мотиве и трагања у сецесији . мини|Погодинска колиба у Москви Питање генезе „неоруског стила” (други назив је новоруски) је дискутабилно. Е. И. Кириченко, А. В. Икоников и бројни други аутори сматрају неоруски стил „правцем“, „опцијом“ или „национално-романтичком граном“ сецесије. Према Д. В. Сарабјанову, неоруски стил је постојао као варијанта унутар сецесије, иако је чинио покушаје да се осамостали. М. В. Нашчокина и Е. А. Борисова сматрају да се неоруски стил и сецесија не могу идентификовати. Е. И. Кириченко разликује неоруски стил, као правац сецесије, и руски стил, као један од архитектонских трендова еклектицизма, на нивоу разлика у тумачењу узорака домаће архитектуре од стране архитеката и методама обликовања које користе:„Стилизација је карактеристична за сецесију, за разлику од еклектицизма, за који је типична стилизација.<…> Стилизација се заснива на визуелно поузданом (реалистичком) рекреирању наслеђа прошлости. <...> ... пружа могућност коришћења било ког облика архитектуре прошлости у било којој комбинацији. У стилизацији је другачији однос према узорку. Уметнике занима опште, природа односа елемената и облика, целина, а не детаљ, посебно. Опште карактеристике и препознатљивост узорка су очуване. Међутим, сами узорци, када се поново креирају, трансформишу се у складу са новим укусима. <...> То се ради без икакве жеље за историјском тачношћу и тачношћу репродукције извора.”Д. В. Сарабјанов сматра да истраживачи архитектуре с правом деле руски и неоруски стил: „Заиста, граница између њих је линија која раздваја еклектицизам и сецесија“.
В. Г. Власов, следећи В. Г. Лисовског, разликује три главне фазе развоја „националног стила“: руско-византијски стил 1830-их, „руски стил“ средине 19. века (укључујући „други Тоновски“ или „кровни стил“)и неоруски стил модерног периода. „Руски стил“ се разликује од других етапа по својој пажњи према древним руским споменицима 17. века, углавном Москви и Јарослављу, и сељачкој дрвеној архитектури, иако се интересовање за ову другу појавило на самом почетку 19. века. Покретачи „руског стила“ били су А. Н. Олењин, кнез Г. Г. Гагарин, И. Е. Забелин, Ф. Г. Солнцев, сам цар Николај I и многе друге личности руске културе.
Фазе развоја
1800-1850-те. Уметничка археологија мини|Скица звоника Успенског девојачког манастира у граду Александрову. "Старине руске државе" На прелазу из 18. у 19. век, личности руске културе по први пут су покушале да професионално разумеју разлике између руске и западноевропске уметности средњег века. У том погледу карактеристична је била експедиција 1809-1811, коју је организовао Алексеј Олењин, са циљем „откривања и описивања античких споменика“. Ове студије нису одмах попримиле систематски карактер, прекинут Отаџбинским ратом 1812. године. С друге стране, Отаџбински рат је дао подстицај расту патриотских осећања у друштву, што је утицало на проучавање историјских споменика и развој уметности. Појавило се „сликање народних сцена“ (види Венецијановску школу), у књижевности позивање на фолклор и народни језик. Током 1820-их и 1830-их, часопис „Отечественные записки” бавио се упознавањем јавности са „исторвијским споменицима“.
Током 1800-их, Олењин је објавио низ радова везаних за руску палеографију и историју: „О бици код Липицка и шлему Александра Невског“, „О древном персијском прстену пронађеном у Торжоку“, „Белешка о месту сахране кнеза Дмитрија Пожарског” и др. Сви чланци научника били су праћени илустрацијама или археолошким скицама. Године 1809. истраживач је од цара Александра I добио субвенцију за прву археолошку експедицију, коју је водио историчар и археолог Константин Бороздин, уз учешће археолога и палеографа Александра Ермолајева и уметника И. А. Иванова. Рута експедиције укључивала је Велики Новгород, Твер, Можајск, Калугу, Зарајск, Рјазањ и друге древне градове. Тако је Алексеј Олењин постао покретач нове врсте активности у проучавању древне руске уметности, која је међу његовим савременицима названа „уметничка археологија“.
Након што је Олењин 1817. дошао на чело Академије уметности, заинтересовао се за улогу историје, археологије и етнографије у обликовању погледа уметника и улогу уметности у проучавању и очувању историјског наслеђа, што је резултирало идејом о стварању „уметничке археологију”, којом је разумео не само археолошке скице историјских објеката материјалне културе и архитектонских споменика, већ и њихово свеобухватно проучавање, опис и атрибуцију. Олењин је увидео потребу за практичном применом таквих дела у области архитектуре, историјског сликарства и декоративне и примењене уметности. Постепено је дошао на идеју да створи „Комплетан сликарски курс археологије и етнографије за уметнике“ и „Атлас руске историје“, чији би значајан део требало да заузимају илустрације. Да би спровео своје идеје, научник је у почетку привукао уметника Ермолајева као асистента, а касније Фјодора Солнцева. лево|мини|Забавна палата Московског Кремља. "Старине руске државе" Заједно са Солнцевом, Олењин је припремио и објавио неколико уметничких и археолошких публикација: „Рјазанске руске антиквитете“, „Искуство о одећи, оружју, моралу, обичајима и степену просветљења Словена“, „Изглед или портрет Великог војводе Свјатослава Игоревича“, „Старине Босфора Кимеријског“ и др. Најважнија фаза у развоју уметничке археологије било је откривање и објављивање „Рјазанских старина“ — ризнице XII века откривене 1822. године у близини села Стари Рјазањ. Издавање „Рјазанских руских старина” омогућило је увођење уметничке археологије у сталну научну и уметничку праксу. Следећа прекретница у развоју уметничке археологије била је публикација 1849-1853, након смрти Алексеја Олењина, „Антиквитети руске државе“. Књигу је чинило око три хиљаде цртежа Фјодора Солнцева: погледи на древне градове и манастире, храмове, древне грађевине, ентеријере, скице, мере и планове древних грађевина, скице одеће, црквеног прибора, старих књига, уметничких предмета,занати, етнографске скице и тако даље.
„Уметничка археологија“ је имала огроман утицај на формирање националног романтичарског тренда у руској уметности 19. века. Формирање руско-византијског стила касније је зависило од успеха „археолога“, пошто су практичним архитектима пружили неопходне информације о историјским споменицима који би могли постати прототип модерне архитектуре. Случај који је започео Алексеј Олењин касније су наставили Иван Снегирјев, Александар Велтман, Фјодор Рихтер и Владимир Суслов.
1810-1830-те. Дворска народна варијанта мини|Дом колоније у Александровку 1810-1820-их година у Санкт Петербургу, највећи архитекти из периода Руског царства први пут су почели да свесно користе облике народне и средњовековне руске архитектуре у свом дизајну. Отаџбински рат 1812. године послужио је као природна граница која раздваја две етапе у развоју домаће архитектуре у првој трећини 19. века, посебно у националном романтичарском правцу: овај период је морао да убрза процес одвајања паневропског и националне варијанте романтизма. У архитектонској пракси, улогу катализатора овог процеса играо је фолклорни правац националног романтизма, заснован на традицијама народног градитељства. У западној Европи слични процеси су се најјасније испољили у настанку села Марије Антоанете у парку Версај, које је изразило романтичну жељу да се реконструишу станови у стилу швајцарских колиба.
У Русији су таква тражења у архитектури била директно повезана са државним поретком и жељом да се ухвати „општенародно учешће“ у Отаџбинском рату 1812. У таквим пројектима по први пут су почеле да се конкретизују идеје елита о народној уметности: буколичке слике „сељака”, карактеристичне за сентиментализам, почеле су да се замењују сликама „правих сељака и њиховог животног окружења”., иако су били снажно идеализовани. Прво искуство у овом правцу био је пројекат Карла Росија из 1815. године за сложени развој села Глазово код Павловскаја са дрвеним кућама истог типа, намењеним за насељавање ветерана Отаџбинског рата. У две предложене верзије, архитекта је представио идеализоване слике сељачких колиба, које су сумирале идеје о дрвеним зградама руског севера, користећи резбарене орнаменте као украс. Током 1820-их, Росијев план је делимично спроведен, али зграде нису опстале. Године 1820. архитекта је ревидирао своју шему за пројекат забавног павиљона Blockhaus Nikolskoe који је наручио пруски краљ Фридрих Вилхелм III, изграђен исте године у Потсдамском парку. Варијанта овог пројекта је коришћена 1826. године приликом изградње „руске колибе“ за стражара у цркви Александра Невског у Потсдаму. лево|мини|Кућа Николског са помоћном зградом у парку Луговои