Пољска култура током Другог светског рата била је потиснута од стране окупационих сила Трећег рајха и Совјетског Савеза, од којих су обе биле непријатељски расположене према пољском народу и културном наслеђу. Политике усмерене на

културни геноцид довеле су до смрти хиљада научника и уметника, те крађе и уништавања небројених културних артефаката. „Злостављање Пољака било је један од многих начина на које су нацистички и совјетски режими постали слични један другом“, написао је британски историчар Најл Фергусон.

Окупатори су опљачкали и уништили велики део пољског културног и историјског наслеђа док су прогонили и убијали припаднике пољске културне елите. Већина пољских школа је затворена, а оне које су остале отворене су значајно промениле наставни план и програм.

Ипак, подземне организације и појединци — посебно Пољска подземна држава — спасили су велики део највреднијег културног блага Пољске и радили на томе да спасу што више културних институција и артефаката. Католичка црква и богати појединци допринели су опстанку неких уметника и њихових дела. Упркос озбиљној одмазди од стране нациста и Совјета, пољске подземне културне активности, укључујући публикације, концерте, позориште уживо, образовање и академска истраживања, настављене су током целог рата.

Позадина

Године 1795. Пољска је престала да постоји као суверена нација и током 19. века остала је степеном подељена између пруског, аустријског и руског царства. Тек пред крај Првог светског рата независност је обновљена и нација се поново ујединила, иако је повлачење граничних линија, нужно, било спорно питање. Независна Пољска је трајала само 21 годину пре него што је поново нападнута и подељена међу страним силама.

Дана 1. септембра 1939. Немачка је напала Пољску, започевши Други светски рат у Европи, а 17. септембра, у складу са пактом Молотов-Рибентроп, Совјетски Савез је извршио инвазију на Пољску. Након тога, Пољска је поново подељена — између ове две силе — и остала је под окупацијом током већег дела рата. До 1. октобра, Немачка и Совјетски Савез су у потпуности прегазили Пољску, иако се пољска влада никада није формално предала, и убрзо је формирана Пољска подземна држава, подређена пољској влади у егзилу. Трећи рајх је 8. октобра анектирало западне области предратне Пољске и, у остатку окупиране области, успоставило Генералну владу. Совјетски Савез је морао привремено да одустане од територијалних добитака које је остварио 1939. године због немачке инвазије на Совјетски Савез, али је трајно поново анектирао већи део ове територије након што ју је поново освојио средином 1944. године. Током рата, Пољска је изгубила преко 20% свог предратног становништва усред окупације која је означила крај Друге Пољске Републике.

Уништавање пољске културе

Немачка окупација

Политика Политика Немачке према пољској нацији и њеној култури еволуирала је током рата. Многим немачким званичницима и војним официрима у почетку нису дате јасне смернице о поступању са пољским културним институцијама, али се то брзо променило. Непосредно након инвазије на Пољску у септембру 1939. године, влада Трећег рајха је спровела прве фазе („мали план“) Генералплан Ост. Основну политику је изнела берлинска канцеларија за расну политику у документу под насловом „О третману становника бивших пољских територија, са расно-политичког становишта”. Словенски народ који је живео источно од предратне немачке границе требало је да буде германизован, поробљен или искорењен, у зависности од тога да ли је живео на територијама директно припојеним Немачкој држави или у Генералној влади.

Велики део немачке политике према пољској култури формулисан је током састанка између гувернера Генералне владе Ханса Франка и нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса у Лођу 31. октобра 1939. године. Гебелс је изјавио да „пољски народ није достојан да се назива културном нацијом“. Франк и он су се сложили да могућности за Пољаке да искусе своју културу треба озбиљно да буду ограничене: нема позоришта, биоскопа или кабареа; нема приступа радију или штампи; а нема ни образовања. Франк је предложио да се Пољацима повремено приказују филмови који наглашавају достигнућа Трећег рајха и да се на крају обраћају само мегафоном. Током наредних недеља затворене су пољске школе изнад средњег стручног нивоа, као и позоришта и многе друге културне институције. Затворене су и једине новине на пољском језику које су излазиле у окупираној Пољској, а почела су и хапшења пољских интелектуалаца.

У марту 1940. све културне активности доспеле су под контролу Генералног владиног Одељења за народно образовање и пропаганду (Abteilung für Volksaufklärung und Propaganda), чије је име годину дана касније промењено у „Главно одељење за пропаганду“ (Hauptabteilung Propaganda). Даље директиве издате у пролеће и рано лето одражавале су политику коју су зацртали Франк и Гебелс током претходне јесени. Једна од најранијих уредби Одељења забрањивала је организовање свих културних активности осим „најпримитивнијих“ без претходног одобрења Одељења. Спектакли „ниског квалитета“, укључујући и оне еротске или порнографске природе, били су, међутим, изузетак — требало је да се популаризују како би се смирило становништво и да би се свету показала „права“ пољска култура, као и да би се створио утисак да Немачка није спречавао Пољаке да се изразе. Немачки специјалисти за пропаганду позивали су критичаре из неутралних земаља на посебно организоване „пољске“ представе које су посебно осмишљене да буду досадне или порнографске, и представљале их као типичне пољске културне активности. Пољско-немачка сарадња у културним питањима, као што су заједнички јавни наступи, била је строго забрањена. У међувремену, у августу 1940. уведена је обавезна регистрација за писце и уметнике. Затим је у октобру забрањено штампање нових књига на пољском језику; постојећи наслови су цензурисани, а често и конфисковани и повучени.

Године 1941. немачка политика је даље еволуирала, позивајући на потпуно уништење пољског народа, којег су нацисти сматрали „подљудима“ (Untermenschen). У року од десет до двадесет година, пољске територије под немачком окупацијом требало је да буду потпуно очишћене од етничких Пољака и насељене од стране немачких колониста. Политика је донекле опуштена у последњим годинама окупације (1943–44), с обзиром на немачке војне поразе и приближавање Источног фронта. Немци су се надали да ће блажа културна политика умањити немире и ослабити Пољски Отпор. Пољацима је дозвољен повратак у оне музеје који су сада подржавали немачку пропаганду и индоктринацију, као што је новостворени Шопенов музеј, који је наглашавао немачке корене композитора. Ублажена су ограничења за образовање, позоришне и музичке представе.

С обзиром да је Друга пољска република била мултикултурална држава, немачка политика и пропаганда су такође настојали да створе и подстакну сукобе између етничких група, подстичући тензије између Пољака и Јевреја, и између Пољака и Украјинаца. У Лођу су Немци натерали Јевреје да помогну у уништавању споменика пољском хероју Тадеушу Кошћушку и снимили их како чине тај чин. Убрзо након тога, Немци су запалили јеврејску синагогу и снимили пољске пролазнике, приказујући их у пропагандним издањима као „осветољубиву руљу“. Ова политика подела огледала се у одлуци Немаца да униште пољско образовање, док су у исто време показали релативну толеранцију према украјинском школском систему. Како је објаснио високи нацистички званичник Ерих Кох, „Морамо учинити све што је могуће да Пољак када сретне Украјинца буде вољан да убије Украјинца и обрнуто, Украјинац буде вољан да убије Пољака“.

Отимачина

мини|260x260пиксел|Немци пљачкају Музеј Захете у Варшави, лето 1944Године 1939., када се успостављао окупациони режим, нацисти су конфисковали пољску државну имовину и много приватне имовине. Небројени уметнички предмети су опљачкани и однети у Немачку, у складу са планом који је био састављен много пре инвазије. Пљачку су надгледали стручњаци СС - Аненербе, јединица Ајнзацгрупен, који су били одговорни за уметност, и стручњаци Хаупттреухандстелле Ост, који су били одговорни за више приземније предмете. Значајни предмети које су нацисти опљачкали укључују олтар Веита Стоса и слике Рафаела, Рембранта, Леонарда да Винчија, Каналета и Бачарелија. Већину важних уметничких дела нацисти су „обезбедили“ у року од шест месеци септембра 1939; до краја 1942. немачки званичници су проценили да је „преко 90%“ уметничких дела која је претходно била у Пољској у њиховом поседу. Неке уметности су отпремљене у немачке музеје, као што је планирани Фухрермусеум у Линцу, док је друга уметност постала приватна својина нацистичких званичника. Узето је око 516.000 појединачних уметничких дела, укључујући 2.800 слика европских сликара; 11.000 дела пољских сликара; 1,400 скулптура, 75.000 рукописа, 25.000 мапа, и 90.000 књига (укључујући преко 20.000 штампано пре 1800. године); као и стотине хиљада других предмета уметничке и историјске вредности. Чак су и егзотичне животиње узимане из зоолошких вртова.

Уништење Многа места учења и културе — универзитети, школе, библиотеке, музеји, позоришта и биоскопи — су или затворена или означена као „Nur für Deutsche“ (Само за Немце). Током рата уништено је 25 музеја и низ других институција. Према једној процени, до краја рата уништено је 43% инфраструктуре пољских образовних и истраживачких институција и 14% музеја. Према другом, само 105 од 175 предратних пољских музеја су преживели рат, а само 33 од ових институција су успеле да се поново отворе. Од 603 предратних пољских научних институција, отприлике половина је потпуно уништена, а само неколико је преживело рат релативно нетакнуто. лево|мини|Портрет младића, Рафаел. 1514. Вероватно аутопортрет,Grabski, Józef (2003). "Zaginiony "Portret młodzieńca" Rafaela ze zbiorów XX. Czartoryskich w Krakowie. Ze studiów nad typologią portretu renesansowego". In Dudzik, Sebastian; Żuchowski, Tadeusz J. (eds). . Sztuka i Kultura (in Polish). Vol. 4. pp. 221–261. и ако јесте, највредније појединачно уметничко дело које су нацисти опљачкали у Пољској. Некада у колекцији Музеја Чарторијског у Кракову, остаје непознато где се данас налази.

Многи универзитетски професори, као и наставници, адвокати, уметници, писци, свештеници и други припадници пољске интелигенције су ухапшени и погубљени, или транспортовани у концентрационе логоре, током операција као што је АБ-Актион. Ова конкретна кампања резултирала је злогласном Sonderaktion Krakau и масакром професора у Лвову. Током Другог светског рата Пољска је изгубила 39% до 45% својих лекара и зубара, 26% до 57% својих адвоката, 15% до 30% својих наставника, 30% до 40% својих научника и универзитетских професора и 18% до 28% свог свештенства. Јеврејска интелигенција је потпуно истребљена. Образложење иза ове политике јасно је артикулисао нацистички гаулајтер: „У мом округу, [сваки Пољак који] покаже знаке интелигенције биће стрељан.“

Као део свог програма сузбијања пољске културе, немачки нацисти су покушали да униште хришћанство у Пољској, са посебним нагласком на Римокатоличку цркву. У неким деловима окупиране Пољске, Пољацима је било ограничено, или чак забрањено, да присуствују верским службама. Истовремено је одузета црквена имовина, уведена је забрана употребе пољског језика у верским службама, укинуте су организације повезане са Католичком црквом, а забрањено је извођење одређених верских песама — или читање одломака из Библије — у јавности. Најгори услови затечени су у Рајхсгау Вартеланду, који су нацисти третирали као лабораторију за своју антирелигиозну политику. Пољско свештенство и верске вође заузимали су истакнуто место међу деловима интелигенције који су били мета истребљења.