Совјетска глад 1946–1947.

Совјетска глад 1946–1947. била је велика глад у Совјетском Савезу која је трајала од средине 1946. до зиме 1947/ 1948. године.

Процене о броју жртава варирају, у распону од неколико стотина хиљада до 2 милиона. Недавне процене историчара показују да је 900.000 страдало током глади. Региони који су посебно били погођени су Украјинска ССР са 300.000 мртвих и Молдавска ССР са 100.000 мртвих. Остали делови Совјетског Савеза, као што су Руска СФСР и Белоруска ССР, такође су били погођени са 500.000 смртних случајева. На другим местима, потхрањеност је била широко распрострањена, али је глад била спречена. Глад је значајна по веома високом нивоу смртности деце.

Историчари су идентификовали неколико водећих узрока глади.

Други светски рат је за последицу имао огромну инфраструктурну штету, посебно у пољопривреди на западу земље, као и преко 25 милиона смртних случајева међу совјетским грађанима. Повратак демобилисаних трупа из рата резултирао је истовременим порастом рађања на који систем није био спреман. Тешкоће рата, посебно несташица хране, трајале су после августа 1945. и још увек су биле горућа питања у лето 1946. Суша из 1946. угушила је очајнички потребан опоравак совјетске пољопривреде и резултирала је жетвом знатно нижом од жетве из 1945. Суша је описана као најтежа од 1891. године. Совјетска влада је била претерано ревна у својој одлучности да унапреди економске реформе, и смањила је право на карте за храну крајем 1946, док је у исто време подигла цене хране. Да би избегла појаву глобалне слабости, совјетска влада је наставила са извозом хране и одбила је да тражи међународну помоћ. Глад је достигла врхунац почетком 1947. године и опадала је током године. После прилично успешне жетве 1947. године, масовно умирање од глади је нестало почетком 1948. године. Велики план за трансформацију природе усвојила је совјетска влада крајем 1948. као одговор на глад.

У совјетској историографији, глад из 1946–1947 је у великој мери засенчена претходном глађу 1932–1933, и требало је до 1990-их да би глад 1946–1947 добила значајну историографску пажњу.

Позадина Совјетска глад је била трећа и последња од највећих совјетских глади која се догодила између 1920-их и 1940-их. thumb|Жртва глади током Голодомора, 1933.

Ова глад резултирала је милионима жртава, а такође је оставила трајне културне и економске ожиљке на погођеним регионима. Мајкл Елман, време које је обухватало године од 1941. до 1945, током Другог светског рата, рачуна као сопствену глад, због чега би глад из 1946-1947. године постала четврта, а не трећа велика глад. Друга велика глад, која је углавном трајала од 1932. до 1933. године, привукла је значајну пажњу. Понекад називан Голодомором или „терористичком глађу“, поступак ове глади која се догодила у Украјинској ССР признала је као геноцид од стране владе Украјине 2006. године, а од тада су их владе признале као геноцид. Совјетска држава је примила значајну међународну помоћ током руске глади 1921–1922 у облику Америчке управе за помоћ (АРА) и других организација. Док је Совјетски Савез прихватио ову помоћ у јулу 1921, није тражио или прихватио било какву помоћ већег обима у периоду 1932–1933, и поново је пропустио да затражи страну помоћ 1946– 1947.

Иако је свака глад имала елементе који су је чинили јединственом, све три су биле делимично погоршане идеолошки вођеном политиком владе Лењина и Стаљина, као што су реквизиција жита, црвени возови или присилна економска колективизација.

Историчари су идентификовали неколико главних разлога за глад 1946–1947: разарања изазвана Другим светским ратом, суша 1946, недостатак аутономије совјетског сељаштва и неспособност совјетске владе да спроведе ефикасну политику за сузбијање глади.

Утицај Другог светског рата Совјетски Савез је био ангажован на Источном фронту Другог светског рата између 1941. и 1945. године и претрпео је више од 25 милиона жртава.

Док се три велике совјетске глади (1921–1922, 1932–1933, 1946–1947) често посматрају као делови веће целине, постоји велика разлика између глади 1932–1933 и друга два догађаја. И глади 1921–1922 и 1946–1947 су непосредно претходили велики војни сукоби који су нанели велику штету, Руски грађански рат (и Први светски рат) и Други светски рат. Војна демобилизација је истовремено довела до великог броја незапослених војника, борачких инвалида којима је била потребна државна подршка, као и до пораста броја рођених када су се војници враћали својим женама.

Поред тога, рат је оставио децу у СССР-у посебно рањивом. Многа су изгубили оба родитеља, а много више њих је изгубило очеве. Стотине хиљада су били бескућници, а стотине хиљада других је зависило од самохраних мајки за преживљавање. Криза младих родитеља довела је до тога да велики број родитеља напушта своју децу, а деца су постала једна од примарних демографских жртава глади.

Мобилизација током Другог светског рата је одузела велике количине људства из цивилног запошљавања, укључујући пољопривредну радну снагу, а чак и након демобилизације, многи војници су се борили да нађу посао. Војна демобилизација је такође резултирала наглим порастом рађања пошто су се младићи враћали кућама, а број порођаја на 1.000 људи порастао је са 15,9 у 1945. на 24,9 у 1946. години, чиме је знатно повећан број деце млађе од дванаест месеци (која би била међу главним групама умирања од глади у глади). Централна статистичка управа је 1946. године регистровала 4,1 милион рођених и још 4,5 милиона 1947. године. Поред тога, постојали су стални бирократски сукоби између припадника војске и цивилног света, посебно лекара и медицинских сестара, пошто је Црвена армија споро напуштала зграде које је заузела (посебно болнице) током рата. Само у Украјинској ССР, 129 зграда које су званично припадале Министарству здравља и даље су 1. јануара 1946. биле заузете другим институцијама, најчешће војним.

Многа деца у Совјетском Савезу су остала сирочад због рата, а многа друга су изгубила једног од родитеља (обично очеве). Овај слој постао је велики друштвени и економски проблем, са 36.000 деце бескућника која је само лутала улицама Москве почетком 1945. Совјетска влада је радила са програмом патроната (патронат, „протекторство“) да би се сместили сирочићи, у којима је током ратних година било око 600.000, али се број гладне деце и даље повећавао.

Рат је пореметио редован приступ безбедном снабдевању храном за многе совјетске грађане, посебно оне под немачком окупацијом или ухваћене у дуготрајним опсадама (најпознатија опсада Лењинграда), а многим десетинама хиљада људи је претила глађу чак и у августу 1945. рат се завршавао. Чак су се и индустријски радници, који су идеолошки били омиљена класа у совјетском друштву, жалили да се њихова исхрана не побољшава чак ни када се рат завршава. Несташица хлеба је трајала током 1945. и 1946. године, а потешкоће у снабдевању храном нису биле изоловани локални инциденти, већ системски проблем великих размера за прехрану становништва.

Плаћање и наднице, које су делимично биле даване у житу, а делом у новцу, такође су стагнирали или опадали. У различитим областима, посебно у Украјинској ССР и Саратовској области у оквиру Руске СФСР, ови падови су били огромни. Само у неколико области, попут Јерменске ССР, плате радника су порасле од 1940. до 1945. године.

Временски услови и суша Године 1946. Совјетски Савез је захватила суша. Совјетска влада је сушу из 1946. назвала најгором сушом у Русији од 1891. године, иако се показало да је такве тврдње тешко недвосмислено доказати или одбацити. Без обзира на компаративну тежину суше 1946. године, неоспорно је да је лето 1946. било изузетно сушно, а међународни посматрачи попут Александра Верта и British Foreign Office приметили су потешкоће које је тешко време нанело сељаштву. Време је било оштар контраст у односу на ратне године, током којих су, са можда јединим изузетком 1943. године, временски услови били повољни за биљну производњу.

Трансформација пољопривреде и сељаштва Пољопривреда и улога сељаштва пресудно су промењени у Стаљиново доба. Не само да су совјетска глад 1932–1933, и Голодомор који је био његов регионални део, масовно погодили сељаштво, мањи градови и села Совјетског Савеза су такође остали у значајном економском сиромаштву, јер су совјетски економски раст и инвестиције били веома несразмерно наклоњени тешкој индустрији. Рат је одвео људство са села, а за последицу је нанела огромна материјална штета. Број пољопривредних оруђа и трактора је знатно смањен од 1940. до 1946. године.

Совјетска пољопривреда је претрпела материјалне штете и губитке у људству у рату. Упоређујући број расположивих пољопривредних оруђа 1946. године у односу на 1941. годину, плугови су били на 62%, култиватори на 61%, машине за сејање на 62%, комбајни и снопови на 55%, косачице на 61%, вршалице на 64 %.  Број расположивих радних животиња такође је опао. У поређењу са предратним нивоима, колективне фарме у Украјини су отишле на 69% својих крупних говеда (краве: 30%), 27% свиња и 35% оваца и коза. Да би надокнадила озбиљан недостатак радних животиња, совјетска влада је распоредила политичке затворенике да раде тај посао. Потешкоће рата су такође утицале на разноврсност (или недостатак исте) у исхрани, а већина совјетских породица је преживела на дијети која се састојала од хлеба и кромпира, са само мало воћа, поврћа или протеина. Недостатак механизације у совјетској пољопривреди, који је увек био горући проблем и у владама Лењина и Стаљина, је сада био посебно болан за владу. Број трактора на машинским тракторским станицама опао је за четвртину, са 435.000 на 327.000, између 1941. и 1946. године. Количина коњских снага коју су давали трактори опала је на 71% у односу на ниво из 1941. године, са 8,001,059. Број коња је пао на 46% од вредности из 1941. године 1946. године, број теглеће стоке на колхозима на 95%, број аутомобила у МТС-у и задругама на 16% (само на колхози: 4,7% (107.000 до 5.000)).

Пошто је приватна пољопривредна производња постала све значајнија током рата, неки сељаци су стекли мала приватна богатства хранећи градове. Економску анализу стања (и градског и руралног становништва), као и куповне моћи цивилног становништва, отежава екстремна несташица робе која смањује укупну доступност робе широке потрошње.

Владине политике thumb|Јосиф Стаљин

Као што се већ догодило 1930-их, совјетска влада је 1940-их поново предузела велики извоз житарица упркос растућој несташици хране. Четврти петогодишњи план захтевао је извоз житарица, а Совјетски Савез је повремено био подржан од стране западних сила у овом настојању. У марту 1946. САД су обезбедиле бродове за преношење 600.000 тона жита у Француску. Између 1946. и 1948. из СССР-а је извезено укупно 5,7 милиона тона житарица. Совјетски Савез је себе видео у идеолошкој и геостратешкој конкуренцији са САД у погледу помоћи у храни, и није желео да изгледа превазиђено. Док је већина земаља које су добиле америчку и совјетску помоћ избегавале глад, сам СССР није то учинио.

Осим континуираног извоза хране, совјетска влада такође није успела да искористи све расположиве методе увоза хране. Захтеви за храну у совјетској окупационој зони (касније Источна Немачка) су смањени на врхунцу совјетске глади.