thumbnail|280px|"Живела расистичка Турска“ коју су неидентификовани људи насликали спрејом на зидовима Јерменске цркве у Истанбулу У Турској, расизам и етничка дискриминација су присутни у њеном друштву и кроз историју, укључујући институционални расизам према немуслиманским и несунитским мањинама. Ово се углавном јавља у облику негативних ставова и поступака Турака према људима који се не сматрају етнички Турцима, посебно Курдима, Јерменима, Грцима и Јеврејима.
Последњих година, расизам у Турској је порастао према сиријским избеглицама и удруженим Арапима (иако су повремене предрасуде према Арапима већ преовладавале), као и према другим имигрантским популацијама са Блиског истока, као што су Авганистанци.
Преглед + Муслиманско и немуслиманско становништво у Турској, 1914–2005 (у хиљадама). Година 1914 1927 1945 1965 1990 2005 Муслимани 12,941 13,290 18,511 31,139 56,860 71,997 Грци 1,549 110 104 76 8 3 Јермени 3,604 77 60 64 67 50 Јевреји 128 82 77 38 29 27 Остали 176 71 38 74 50 45 Укупно 15,997 13,630 18,790 31,391 57,005 72,120 % немуслиманско становништво 19.1 2.5 1.5 0.8 0.3 0.2 Расизам и дискриминација у Турској могу се пратити још од Отоманског царства. Током 1860-их, неки османски турски интелектуалци попут Али Суави изјавили су да:
Турци су супериорнији у односу на друге расе у политичком, војном и културном аспекту. Турски језик по свом богатству и изврсности превазилази европске језике. Турци су изградили исламску цивилизацију.
Током 1920-их и 1930-их, расизам је постао утицајан аспект турске политике који је рачунао на подршку турске владе. Кроз тезу турске историје и теорију језика Сунца, турска расна супериорност требало је научно доказати. Теза турске историје тврдила је турско расно порекло модерног европског народа, док је теорија Сунчевог језика Турке називала првим народом који је проговорио, дакле турским пореклом свих других језика. У Турској су организовани конгреси за промовисање тих идеја у западни научни свет. Закон о намештеницима донесен 1926. године имао је за циљ потурчење радног живота у Турској. Овај закон је турску нацију дефинисао као услов који је био неопходан за лице које жели да постане државни службеник. Како је 1932. године Кериман Халис Еце изабрана за мис универзума, турски председник Мустафа Кемал Ататурк је био задовољан чињеницом да је међународни жири изабрао жену која представља суштину турске расе. Рани расисти у Турској били су Нихал Ациз и Реха Огуз Туркан, који су се такмичили у примени исправног начина у дефинисању турског. Њих двојица су оптужени на суђењу за расизам-туранизам 1944. заједно са још 21 оптуженим међу којима су били Зеки Велиди Тоган и Алпарслан Туркеш. Неколико оптужених је осуђено на затворске казне, али су након поновљеног суђења у октобру 1945. сви ослобођени. Турски идеалистички покрет је под утицајем ставова Адолфа Хитлера о расизму. Његова књига Мајн Кампф (турски: Кавгам) веома је популарна међу десничарским политичарима, а пошто је Булент Ечевит желео да забрани њену продају у Турској, они су то спречили.
У Турској је 2002. године Министарство просвете усвојило наставни план и програм за Јермене који је нашироко осуђен као расистички и шовинистички. Наставни план и програм је садржао уџбенике који су укључивали фразе као што су „сломили смо Грке“ и „издајник нације“. Након тога, грађанске организације, укључујући Турску академију наука, објавиле су студију која осуђује сваки расизам и сексизам у уџбеницима. Међутим, у извештају који је 2015. године објавила Међународна група за права мањина (МРГ) наводи се да наставни план и програм у школама и даље приказује „Јермене и Грке као непријатеље земље“. Нурцан Каија, један од аутора књиге у извештају је закључио: „Цео образовни систем је заснован на туризму. Нетурске групе се или не помињу или се помињу на негативан начин.“
Од 2008. Турска је такође забележила пораст „злочина из мржње“ који су мотивисани расизмом, национализмом и нетолеранцијом. Према речима Аихана Сефера Устуна, шефа парламентарне Комисије за истраживање људских права, „Говор мржње је у порасту у Турској, тако да би требало увести нова средства одвраћања како би се зауставио пораст оваквих злочина“. Упркос одредбама Устава и закона, до сада није било осуђујућих пресуда за злочин из мржње, било због расизма или дискриминације. У Турској је од почетка 2006. године извршено више убистава над припадницима етничких и верских мањинских група, особама које имају другу сексуалну оријентацију и особама које исповедају другачији друштвени/сексуални идентитет. Члан 216. турског кривичног закона намеће општу забрану јавног изазивања мржње.
thumb|368x368px|Наводи о говору мржње према циљаним групама у турским новинским кућама према Извештају медија о говору мржње и дискриминаторном језику из јануара–априла 2014. од стране Нефрета Соилемија и Фондације Хрант Динк
Према чланку који је 2009. године написао Иавуз Бајдар, виши колумниста дневног листа Заман, расизам и говор мржње су у порасту у Турској, посебно против Јермена и Јевреја. Он је 12. јануара 2009. написао да „Ако неко прође кроз штампу у Турској, лако би нашао случајеве расизма и говора мржње, посебно као одговор на жалосни покољ и патњу у Гази. То су случајеви у којима има више нема разлике између критиковања и осуде израелских аката и стављања Јевреја на линију ватре.“ Асли Чиракман је 2011. године тврдио да је дошло до очигледног пораста у изражавању ксенофобичних осећања према курдском, јерменском и јеврејском присуству у Турска. Чиракман је такође приметио да етнонационалистички дискурс 2000-их идентификује непријатеље-унутар као етничке и верске групе које живе у Турској, као што су Курди, Јермени и Јевреји.
У 2011. години, истраживање на 1.000 Турака показало је да 6% њих има позитивно мишљење о хришћанима, а 4% њих има позитивно мишљење о Јеврејима. Раније, 2006. године, бројке су биле 16% и 15%. Истраживање је такође показало да 72% Турака сматра Американце непријатељима, а 70% њих Европљане као непријатељске. Када су упитани да наведу најнасилнију религију на свету, 45% Турака је навело хришћанство, а 41% јудаизам, док је 2% рекло да је то ислам. Поред тога, 65% Турака је рекло да су западњаци „неморални“.
Један од главних изазова са којима се Турска суочава према Европској комисији против расизма и нетолеранције (ЕКРИ) је потреба да се помири снажан осећај националног идентитета и жеља да се очува јединство и интегритет државе са правом различитих мањина. групе да изразе сопствена осећања етничког идентитета унутар Турске, на пример, право мањинске групе да развије сопствени осећај етничког идентитета кроз одржавање језичких и културних аспеката тог етничког идентитета.
У недавном открићу јерменског листа Агос, тајни расни кодови су коришћени за класификацију мањинских заједница у земљи. Према расном кодексу, за који се верује да је успостављен током оснивања републике 1923. године, Грци су сврстани под број 1, Јермени 2, а Јевреји 3. Алтан Тан, посланик Партије мира и демократије (БДП), сматра да су турске власти увек одбијале такве кодексе, али је изјавио да „ако се тако нешто дешава, то је велика катастрофа. Држава незаконито профилише своје грађани по националној и верској припадности, а тајно радити, велика је катастрофа“.
Према истраживању које је спровео Универзитет Билги, уз подршку Савета за научна и технолошка истраживања Турске (ТУБИТАК) између 2015. и 2017. године, 90 одсто младих је рекло да не би желело да се њихове ћерке удају за некога ко је „из друга група“. Док је 80 одсто младих рекло да не би хтело да има комшију из „других“, 84 одсто је рекло да не би желело да им деца буду пријатељи са децом која су из „друге“ групе. 84 одсто је рекло да не би пословало са припадницима "друге" групе. 80 одсто је рекло да неће запослити никога ко је из „других“. Истраживачи су водили интервјуе лицем у лице са младим људима између 18 и 29 година. Када су замољени да наведу које групе највише перципирају као „други“, на првом месту су рангирали хомосексуалце са 89 одсто, атеисти и неверници су били на другом месту са 86 одсто, на трећем месту су људи других вероисповести са 82 одсто, мањине са 75 одсто и изузетно религиозни људи на петом са 74 одсто.
Курди Махмут Есат Бозкурт, бивши министар правде, тврдио је 1930. о супериорности турске расе над курдском, а нетурцима је дозволио само право да буду слуге и робови. Масакр у Зилану 1930. је био масакр курдских становника Турске током побуне на Арарату у којој је учествовало 800–1500 наоружаних људи. Према новинама Cumhuriyet од 16. јула 1930. године, убијено је око 15.000 људи, а река Зилан је била испуњена лешевима све до ушћа. Новине Milliyet је 31. августа 1930. објавио изјаву турског премијера Исмета Иненију: „Само турски народ има право да тражи етничка и расна права у овој земљи. Било који други елемент нема такво право. Они су источни Турци који су преварени неоснованом пропагандом и на крају изгубили свој пут.“ thumbnail|Наслов дневног листа Cumhuriyet од 13. јула 1930. године: ''''Почело чишћење, оне у долини Зилан су потпуно уништене, Нико од њих није преживео, операција на планини Арарат се наставља.... Курди су имали дугу историју дискриминације и масакра које је над њима вршила турска влада. Једна од најзначајнијих је побуна Дерсим, где је, према званичном извештају Четвртог генералног инспектората, турска војска убила 13.160 цивила, а 11.818 људи одведено у избеглиштво, чиме је покрајина депопулација 1937–38. године. Према Дерсими, многи припадници племена су стрељани након предаје, а жене и деца су закључани у сеножете које су потом запаљене. Давид МекДовал наводи да је убијено 40.000 људи док извори из курдске дијаспоре тврде да је страдало преко 70.000 људи.
У покушају да негира њихово постојање, турска влада је категорисала Курде као „планинске Турке“ до 1991. године. Осим тога, различите историјске курдске личности су покушаване да буду потурчене тврдњом да не постоји раса која се зове Курди и да Курди немају историју укључену као наставни предмет у државним школама. Неколико покушаја отварања курдских инструкторских центара заустављено је из техничких разлога, као што су погрешне димензије врата. Турски извори су тврдили да је вођење школа на курдском језику прекинуто 2004. године због „очигледног недостатка интересовања“. Иако су школе на курдском језику почеле да раде, многе од њих су принуђене да се затворе због претеране регулације од стране државе. Институти за курдски језик су праћени под строгим надзором и бирократским притиском. Употреба курдског језика као главног образовног језика је незаконита у Турској. Прихвата се само као предметни предмети.
Курдски језик је дозвољен као предмет на универзитетима, неки од њих су само курсеви језика, док су други дипломски или постдипломски програми курдске књижевности и језика.
Због великог броја турских Курда, узастопне владе су на изражавање курдског идентитета гледале као на потенцијалну претњу турском јединству, што је осећај погоршан од оружане побуне коју је покренула ПКК 1984. Једна од главних оптужби за културна асимилација се односи на историјско потискивање курдског језика од стране државе. Курдске публикације настале током 1960-их и 1970-их угашене су под разним правним изговорима. Након војног удара 1980. године, курдски језик је званично забрањен у владиним институцијама.
У априлу 2000, амерички конгресмен Боб Филнер говорио је о „културном геноциду”, наглашавајући да „начин живота познат као курдски нестаје алармантном брзином”. Марк Левен сугерише да геноцидне праксе нису биле ограничене на културни геноцид, и да су се догађаји из касног 19. века наставили све до 1990. године. Дојче веле је 2019. известио да су Курди све више били изложени насилним злочинима из мржње.