Грчка је парламентарна представничка демократска република, где је председник Грчке шеф државе, а премијер Грчке шеф владе у оквиру вишепартијског система. Законодавну власт имају и влада и грчки парламент. Између обнове демократије 1974. и кризе грчког државног дуга, партијским системом су доминирале либерално-конзервативна Нова демократија и социјалдемократски ПАСОК. Од 2012. године, демократска социјалистичка партија Сириза која се бори против штедње заузела је место ПАСОК-а као највећа левичарска партија, својом првом изборном победом у јануару 2015.
Судска власт је независна од извршне и законодавне власти.
Устав Грчке, који описује Грчку као „председничку парламентарну републику“, укључује опсежне конкретне гаранције грађанских слобода и даје овлашћења шефа државе председнику којег бира парламент. Грчка структура власти је слична оној у многим другим западним демократијама и описана је као компромис између француског и немачког модела. Премијер и кабинет играју централну улогу у политичком процесу, док председник поред церемонијалних дужности обавља и неке извршне и законодавне функције. Гласање у Грчкој је званично обавезно, али се ово правило не примењује.
Извршна власт Кабинет Грчке, који је главни орган владе, укључује шефове свих извршних министарстава, које именује председник на препоруку премијера.
Председник Председника Републике бира Скупштина на пет година (избори су последњи пут одржани 22. јануара 2020. године), а највише на два мандата. Када председнички мандат истекне, парламент гласа за избор новог председника. У прва два гласања неопходна је 2⁄3 већина (200 гласова). За треће и последње гласање потребна је већина од 3⁄5 (180 гласова).
Ако треће гласање буде неуспешно, парламент се распушта и одлазећи председник расписује изборе у наредних 30 дана. У новом сазиву Скупштине одмах се понављају избори за председника са 3⁄5 већине потребне за почетно гласање, апсолутном већином за друго (151 глас) и простом већином за треће и последње. Систем је тако дизајниран да промовише консензус председничких кандидата међу главним политичким партијама.
Председник има овлашћење да објављује рат, даје помиловање (опрост) и закључује споразуме о миру, савезу и учешћу у међународним организацијама; на захтев владе потребна је проста парламентарна већина да потврди такве радње, споразуме или споразуме. У изузетним случајевима потребна је апсолутна или тропетинска већина (нпр. за улазак у ЕУ потребна је 3⁄5 већина).
Председник такође може вршити одређена ванредна овлашћења, која мора да потпише одговарајући министар из кабинета. Председник не може распустити парламент, разрешити владу, суспендовати одређене чланове устава, издати проглас или прогласити опсадно стање без супотписа премијера или одговарајућег министра у кабинету. Да би расписали референдум, морају добити одобрење парламента. Они могу именовати министре након што их препоручи премијер. Иако није званичан, председник Грчке је обично из главне опозиционе странке како би се власт и опозиција договорили и не били домаћини избора. Понекад се бирају изван политичких редова. Тренутно је председница Грчке Катерина Сакеларопулу, осма и прва жена председница Грчке од обнове демократије 1974. године.
Премијер Премијера бира Скупштина и обично је лидер странке која контролише апсолутну већину посланика. Према Уставу, премијер чува јединство владе и руководи њеним активностима. Иако званично имају други највиши ранг као шеф грчке владе, а не републике, они су најмоћнија личност грчког политичког система и препоручују министре председнику за именовање или разрешење. Иако званично само шеф владе, а не државе, они обављају професионалне послове, а председник је само врховна извршна власт.
Одржавање подршке парламента Грчка парламентарна политика зависи од принципа „δεδηλωμενη“, „декларираног поверења“ парламента премијеру и његовој/њеној администрацији. То значи да је председник Републике дужан да за премијера именује особу коју ће одобрити већина посланика (тј. 151 глас). Са садашњим изборним системом, за премијера се именује лидер странке која на парламентарним изборима добија већи број гласова.
Администрација може у сваком тренутку тражити „гласање о поверењу“. Насупрот томе, један број посланика може тражити да се „изгласа укор“. И једно и друго су ретке појаве са обично предвидљивим исходом јер се гласање ван партијске линије дешава веома ретко.
Законодавна власт Грчка бира законодавну власт општим правом гласа свих грађана старијих од 17 година (промењено 2018). Грчки парламент (Βουλη των Ελληνων) има 300 чланова, који се бирају на четворогодишњи мандат по систему појачане пропорционалне заступљености у 48 изборних јединица са више мандата, 8 једночланих изборних јединица и на једној националној листи. 288 од 300 мандата одређују се гласањем у изборним јединицама, а бирачи могу изабрати кандидата или кандидате по свом избору означавањем њиховог имена на страначком гласачком листићу. Преосталих 12 места попуњавају се са општинских страначких листа по принципу одозго надоле и на основу пропорције укупног броја гласова које је свака странка добила.
Грчка користи сложен изборни систем ојачане пропорционалне заступљености који обесхрабрује отцепљене странке и омогућава парламентарну већину чак и ако водећа странка не добије већину гласова. Према садашњем изборном закону, свака појединачна странка мора да добије најмање 3% гласова широм земље да би изабрала чланове парламента (такозвани „праг од 3%“). Највећа странка добија бонус од 50 места (од 300 места) наводно да би обезбедила да избори врате одрживу владајућу већину. У више наврата током година, систем је мењан, а странке често не достижу 151 место које је потребно за већину, па стварају коалицију.
Закон у садашњем облику фаворизује прву прошлу странку да постигне апсолутну већину (151 посланичко место), под условом да добије 41%+ гласова широм земље. Ово се рекламира како би се побољшала стабилност владе. Ови изборни закони се могу мењати простом парламентарном већином, али тако измењен закон неће ступити на снагу два изборна циклуса осим ако га не усвоји 2⁄3 већина у грчком парламенту. thumb|300px|Грчки парламент
Судска власт У Грчкој је судска власт подељена на грађанске и управне судове. Грађански судови суде у грађанским и кривичним предметима, док управни судови суде у управним предметима, односно у споровима између грађана и државе.
Правосудни систем Грчке састоји се од три врховна суда: Касационог суда (Αρειος Παγος), Државног савета (Συμβουλιο της Επικρατειας) и Рачунске коморе (ΕπικρατειαΣ). Ови високи судови се састоје од професионалних судија, који су завршили Националну школу судија. Начин на који се судије постепено унапређују, док не постану чланови Врховних судова, дефинисан је Уставом и постојећим законима. Председнике и потпредседнике три врховна суда бира Кабинет Грчке међу члановима на функцији сваког од врховних судова.
Касациони суд је врховни грађански и кривични суд, док је Државни савет врховни управни суд. Рачунска комора има искључиву надлежност над одређеним административним областима (на пример, суди у споровима који произилазе из закона који регулишу пензије државних службеника) и њене одлуке су неопозиве. То значи да им Државни савет не суди у другом степену.
Понекад Врховни судови доносе контрадикторне одлуке или различито процењују уставност законске одредбе. Ове спорове решава Врховни специјални суд, чији састав и надлежност су уређени Уставом (члан 100). Као што његово име говори, овај суд није сталан и заседа када настане посебан предмет који припада његовој надлежности. Када заседа Врховни специјални суд, он се састоји од једанаест чланова: председника три Врховна суда, четири члана Касационог суда и четири члана Државног савета.
Када суди о уставности закона или решава спорове између Врховних судова, њен састав чине још два члана: два професора Правних факултета у Грчкој. Врховни специјални суд је једини суд који може прогласити неуставну законску одредбу „немоћном“ (нешто попут „ништавности“), док три Врховна суда могу само прогласити неуставну законску одредбу „неприменљивом“ у том конкретном случају. Врховни специјални суд је такође и Врховни изборни суд, који суди о жалбама против законитости парламентарних избора.
Административне поделе Грчка је подељена на 13 административних региона који су даље подељени на 74 регионалне јединице. Сваки од 13 административних региона је на челу са популарно изабраним гувернером и којим председава народно изабрано регионално веће Симео (СимеоκριουΠοικος). Сваку од 74 регионалне јединице предводи вицегувернер (Αντιπεριφερειαρχης, Антиперифериа, политичка партија која је преузета од исте политичке партије. Ових 13 региона су углавном политички и географски.[потребно је појашњење] Грчка је дом за девет региона: Тракија, са главним градом Александруполисом, Македонија, са главним градом Солуном; Епир; Централна Грчка; Пелопонез; Јонска острва; Егејска острва; Крит; и Атина. thumb|350px|Административна подела Грчке
74 регионалне јединице у Грчкој подељене су на 325 општина (Δημοι) које предводе популарно изабрани градоначелник (Δημαρχος) и општинско веће (Δημоτικο Συμοιο, Дхимоуλιοβουμαρχος). Свака општина је подељена на мале општинске јединице (Δημοτικες Ενοτητες) које заузврат садрже општинске заједнице (релативно урбане заједнице) и локалне заједнице (релативно руралне заједнице). Општинска већа бирају чланове заједнице који ће служити у више локалних већа градских већа који се фокусирају на локалне потребе у општинским заједницама и дају локалне повратне информације општинској власти.
Иако општине и села имају изабране званичнике, они често немају адекватну независну приходну базу и морају да зависе од буџета централне владе за велики део својих финансијских потреба. Сходно томе, они су подложни бројним контролама централне владе. Ово такође доводи до изузетно ниских општинских пореза (обично око 0,2% или мање).
Грчка такође укључује једну аутономну област, монашку заједницу Свете Горе.
Спољни послови Као једна од најстаријих евроатлантских држава чланица у региону југоисточне Европе, Грчка има истакнуту геополитичку улогу, због своје политичке и географске близине Европи, Азији, Блиском истоку и Африци. Њени главни савезници су Француска, Уједињено Краљевство, Италија, Бугарска, Сједињене Државе, друге земље НАТО-а и Европска унија.
Грчка такође одржава снажне дипломатске односе са Кипром, Албанијом, Русијом, Србијом, Јерменијом и Израелом, док се истовремено фокусира на даље унапређење добрих односа са Египтом и арапским светом, Кавказом, Индијом и Кином. Као чланица и ЕУ и Уније за Медитеран, Грчка је кључни играч у региону источног Медитерана и подстакла је сарадњу између суседа, као и промовисање енергетског троугла, за извоз гаса у Европу. Грчка такође има највећу привреду на Балкану, где је важан регионални инвеститор.
Важна питања у спољној политици Грчке укључују претензије Турске на Егејско море и источни Медитеран и турску окупацију Кипра.
Политичка питања Образовање Према грчком уставу, образовање је одговорност државе. Већина Грка похађа јавне основне и средње школе. Постоји неколико приватних школа, које морају испунити стандардни наставни план и програм и које надгледа Министарство просвете. Министарство просвете надгледа и усмерава сваки аспект процеса јавног образовања на свим нивоима, укључујући запошљавање свих наставника и професора и израду свих потребних уџбеника. thumb|AПолитички протест радничке класе у Атини у Грчкој који позива на бојкот локалне књижаре након што је, наводно, службеница отпуштена због свог политичког активизма
Универзитети у недржавном власништву