Борис Љатошински (; 3. јануар 189515. април 1968) био је украјински композитор, диригент и универзитетски професор. Као водећи члан нове генерације украјинских композитора 20. века, награђен је бројним признањима, укључујући почасну титулу Народног уметника Украјинске ССР и две Стаљинове државне награде.
Основно образовање стекао је у породици. Одрастао је у околини где се високо цениле пољска књижевност и историја. По завршетку школе 1913. године уписао се на Правни факултет Кијевског универзитета, а као дипломац запослио се да предаје музику на Кијевском конзерваторијуму. Током 1910-и Љатошински је написао 31 дело различитих музичких жанрова. Током 1930-их путовао је у Таџикистан да проучава народну музику и компонује балет о животу локалног становништва. Од 1935. до 1938. и од 1941. до 1944. предавао је оркестрацију на Московском конзерваторијуму. Током рата, Љатошински је евакуисан и предавао је на огранку Конзерваторијума у Саратову, где је радио на аранжманима украјинских песама и организовао транспорт украјинских музичких рукописа на сигурно.
Главна дела Љатошинског су његове опере Златни прстен (1929) и Пет симфонија, Увертира на четири украјинске народне теме (1926), свите Тарас Шевченко (1952) и Ромео и Јулија (1955), симфонијска поема Гражина (1955), његов „словенски” клавир концерт (1953), и завршетак и оркестрација Глијеровог виолинског концерта (1956). Многе његове композиције су ретко или никад извођене током његовог живота. Снимак Љатошинскових симфонија из 1993. први пут је донео његову музику публици широм света.
Упркос томе што су совјетске власти критиковале његов рад и званично забраниле композиције попут Друге симфоније, Љатошински се никада није придржавао стила социјалистичког реализма. Његова музика је писана модерним европским стилом, и вешто укључује украјинске теме. На његов рани музички стил утицала је његова породица, учитељи и његова будућа супруга Маргарита Царевич. Он има рођаке који су пољски огранач породице, што је довело је до тога да су пољске теме биле централне за многа његова дела. Такође је црпио инспирацију за своје ране композиције од Чајковског, Глазунова и Скрјабина. Његов музички стил се касније развио у правцу какав је фаворизовао Шостакович. Совјетски и украјински композитори који су студирали код Љатошинског и били под његовим утицајем су Мирослав Скорик и Валентин Силвестров.
Биографија
Породица и рани живот мини|Борис Љатошински са родитељима и сестром Нином, фотографија са почетка 20. века Ррођен је 3. јануара 1895. у Житомиру, Украјина (тада део Руског царства). Родитељи су му били и музикални и добро образовани. Основно образовање стекао је код куће. Породица Љатошински преселила се са Борисовим оцем Миколом Љатошинским, наставником историје, који је током своје каријере био директор гимназија у Житомиру, Немирову, Кијеву и — од 1908. до 1911. — у Златопољу. Мајка Љатошинског Олга Борисовна свирала је клавир и пева.алмао је о старију сестру нуН.
Пољска књижевност и историја су били веома цењени у домаћинству током његовог одрастања; Борис је као дечак много читао, посебно историјска и романтична дела Хенрика Сјенкијевича и Стефана Жеромског. Своје ране музичке композиције потписивао је псеудонимом „Борис Јакса Љатошински”, користећи име пољског витеза који се борио у бици код Гринвалда. Његови најранији комади укључивали су мазурке, валцере и шопенијански скерцоСкерцо, који мало личе на композиције написане касније у животу. Пољска страна породице Љатошинског довело је до тога да су пољске теме биле централне за већи део његовог рада. Град Житомир је био културни и административни центар региона који су дуго насељавали етнички Пољаци, а његов први учитељ музике био је пољског порекла.
Љатошински је завршио Житомирску гимназију 1913. године. Касније у животу, сећао се да је у школи „заиста постао заинтересован за музику”; савладао је виолину, и створио своје прве композиције, које су укључивале клавирски квартет. Комади, иако наивни и неоригинални, открили су његов музички таленат и мотивисали његовог оца да подстакне његове напоре као композитора школараца. У Златопољу је ишао на часове клавира код школског наставника којег се касније сећао са великом топлином. Године 1914. први пут је упознао своју будућу супругу Маргариту Царевич.
Студентске године Музиколози сматрају да је прво дело које је Љатошински написао мазурка, написано 20. јануара 1910, када је имао 15 година. Међутим, током 1910-их, Љатошински је написао 31 дело различитих музичких жанрова — од којих је 20 откривено 2017 — од којих ниједно није било познато његовим претходним биографима. Комади су научницима пружили назнаку креативног потенцијала младог композитора.
Године 1913, по савету свог оца, Љатошински је уписао Правни факултет Кијевског универзитета. Када је његов клавирски квартет јавно изведен на очев рођендан, локална штампа је хвалила дело, иако се знало да је клавирски сегмент био превише доминантан у односу на читаву композицију. Породица Љатошински одлучила је да замоли композитора Рајнхолда Глијера, тада директора и професора новоотвореног Кијевског конзерваторијума (данас Национална музичка академија Украјине Чајковски), да га подучава композицији. Његова мајка је донела Глијеру партитуру квартета и Глијер је пристао да га подучава. Сачувана је разгледница која гласи: „Позивам Његову Екселенцију господина Бориса Љатошинског на свој први час. Професор Глиер.“ На развој раног музичког стила Љатошинског утицала је његова породица, учитељи и будућа супруга Маргарита Царевич — у писмима писаним између 1914. и 1916. он износи своје прве идеје о писању музике.
Љатошински је дипломирао Конзерваторијуму 1918. године. Након што је следеће године дипломирао на Конзерваторијуму, тамо се запослио као наставник музичке композиције. Током студентских година компоновао је свој Гудачки квартет бр. 1, Оп. 1 (1915), Симфонију бр. 1, оп. 2 (1918 – 1919, ревидиран 1967). Према музиколозима Игору Савчуку и Татјани Гомон, можда најтрагичније од његових раних клавирских дела је Ожалошћени прелудиј, прелазно дело и једно од његових најмоћнијих, које је написано 19. децембра 1920, на дан смрти његовог оца од тифуса.
Током овог раног периода развоја Љатошинског као композитора, он је црпео инспирацију из дела Петра Иљича Чајковског, Александра Глазунова и Александра Скрјабина. Многи млади композитори Руске империје су на сличан посматрали Скрјабинове експерименте као прекретницу у музици. Његов Клавирски трио бр. 1 (1922) за виолину, виолончело и клавир је дело које покушава да има већи динамички садржај и сложеност а поједини делови су контрастнији него у претходним радовима.
Каријера на Кијевском музичком конзерваторијуму Од 1922. до 1925. Љатошински, тада 25-годишњи предавач и наставник композиције на Кијевском музичком конзерваторијуму, организовао је и водио Украјинско друштво за савремену музику и именован је за професора композиције 1935. Током 1920-их, комунисти су увели политику <i>коренизације</i> осмишљену да негују локалне културе као начин да се поткопа оно што се доживљавало као империјална доминација, што је довело до друштвене атмосфере и стања у култури које је охрабрила Љатошинског и његове савременике да буду експериментални и иновативан. Током прве половине деценије, концентрисао се углавном на компоновање камерне музике за виолину и клавир, пишући дела као што су његов Други гудачки квартет, Трио за клавир, виолину и виолончело и две клавирске сонате. Такође је компоновао песме, од којих су неке биле засноване на стиховима кинеских древних песника. Рефлексије (1925), циклус од седам комада за клавир, једно је од малог броја дела за инструмент Љатошинског; остала његова дела су сонате (написане 1924. и 1925), Балада (1928), свита (1942) и седам од десетњегових компизиција написаних 1942. и 1943.
Током 1920-их, Љатошински је компоновао серију романси заснованих на делима песника, укључујући Хајнриха Хајнеа, Константина Балмонта, Пола Верлена, Оскара Вајлда, Едгара Алана Поа, Персија Биша Шелија и Мориса Метерлинка, и укључујући поставку Хајнеове песме „Блацк са на чамцу” (1922 – 1924). Остала дела укључују његову Сонату за виолину и клавир (1924) и Гудачки квартет бр. 3. Његова опера Златни прстен (написана 1929), заснована на роману украјинског писца Ивана Франка, описује борбу Украјинаца против монголских освајача у 13. веку. Сматрало се да Златни прстен није у складу са доктрином Комунистичке партије. Његова друга опера, (1937), заснована је на причи украјинског комунисте Миколе Шчорса о сукобу у Украјини који је уследио након завршетка Првог светског рата. Соната за клавир бр. 1 објављена је у Москви 1926. године. Године 1926. компоновао је увертиру засновану на украјинској народној музици — Увертира на четири украјинске теме што је био његов први покушај да интегрише сопствени музички стил са оригиналним народним мелодијама. У јуну те године, Глијер је извео премијеру Прве симфоније Љатошинског у концертном програму.
Током 1931-1932 – Љатошински је написао оркестарску свиту за оркестар. Од 1932. до 1939. био је члан одбора Бироа Савеза композитора Украјине. По налогу званичника Одеског позоришта опере и балета, Љатошински је отпутовао у Таџикистан да проучава народну музику и компонује балет о животу локалног становништва. Након посете Таџикистану, компоновао је Три комада на основу тема народних песама за виолину и клавир, засноване на народној музици из региона.
Московски конзерваторијум
Од 1935. до 1938. и од 1941. до 1944. године, Љатошински је предавао оркестрацију на Московском конзерваторијуму.
Другу симфонију у Бе-дуру наручио је 1933. Организациони биро Савеза совјетских композитора, да би била премијерно изведена у Москви заједно са низом других дела украјинских композитора. Радећи на симфонији шест месеци током 1934, Дело је критиковано у штампи, иако је тек требало да буде изведено, а један критичар је написао: „Друга симфонија својом спољашњом сложеношћу и импозантним звуком напушта утисак крајње празног, натегнутог дела“. Због тадашње националне жалости за совјетским политичарем Григоријем Орџоникидзеом, премијера је отказана.
Љатошински је био председник Савеза композитора Украјине 1939. У априлу 1948, Љатошински је дошао на Националну конференцију композитора у Москви, иако је искључен из Савеза совјетских композитора.
Евакуација у Саратов Када је претња Кијеву постала стварна током немачке инвазије на СССР, влада у Москви је радила на заштити главних уметничких организација и уметника у граду. Позоришне групе, оркестри и композитори евакуисани су у унутрашњост СССР-а. Док су радили на развоју културе и уметности република у које су послати, украјински уметници су истовремено наставили да развијају националну музику.
Многи факултети Московског конзерваторијума, укључујући и музички одсек, пресељени су у Саратов, град близу Волге. Евакуисан тамо заједно са својим колегама, У Саратову је украјинска радио станица Тарас Шевченко емитовала политичке говоре и дневне концерте украјинске музике.
Током свог периода евакуације, Љатошински је предавао у Саратовском огранку Московског конзерваторијума. Радио је на аранжманима украјинских песама, које су потом емитоване. Компоновао је неколико камерних дела, као што су Украјински квинтет (1942, 2. издање 1945), Гудачки квартет бр. 4 (1943), свиту украјинских народних мелодија за гудачки квартет (1944) и свиту за квартет дрвених дувачких инструмената (1944). Успоставио је контакте и сарађивао са администраторима локалне Концертне дворане и Радио комитета; преузео је одговорност и водио операције за спасавање и транспорт украјинских музичких рукописа на сигурно.
Композиторова нећака Ија Сергејевна Царевич одгајана је у кући композитора од пете године. Она се присетила када су немачке трупе користиле кијевску кућу Љатошинског у улици Лењина као штаб. Како је постојала опасност да све што је било у кући може бити изгубљено, таст Љатошинског је колима однео све његове папире у породичну дачу у Ворзелу, изван Кијева, где су чувани до завршетка рата.