Пожар у Смирни (грч.: Καταστροφη της σμυροφη της σμυρνης; јерм.: զրդեհնիոյ մեծ հրդեհ) је уништио је велики део лучког града из Смирне (данашњи Измир, Турска) у септембру 1922. Извештаји очевидаца наводе да је пожар почео 13. септембра 1922. и трајао све док није у великој мери угашен 22. септембра. Почео је четири дана након што је турска војска заузела град 9. септембра, чиме је фактички окончан грчко-турски рат, више од три године након искрцавања трупа грчке војске у Смирну 15. маја 1919. Процењени број погинулих Грка и Јермена као последица пожара распону од 10.000 до 125.000.
Отприлике 80.000 до 400.000 грчких и јерменских избеглица нагурало се на обалу да би побегли од пожара. Били су приморани да тамо остану у тешким условима скоро две недеље. Турске трупе и нерегуларне снаге су почеле да врше масакре и зверства над грчким и јерменским становништвом у граду пре избијања пожара. Многе жене су силоване. Десетине хиљада грчких и јерменских мушкараца је касније депортовано у унутрашњост Анадолије, где је већина њих умрла у тешким условима.
Ватра је потпуно уништила грчку и јерменску четврт града; муслиманске и јеврејске четврти избегле су штете. Постоје различити извештаји и извештаји очевидаца о томе ко је одговоран за пожар; већина извора и научника то приписује турским војницима који су палили грчке и јерменске куће и предузећа, док неколико протурских извора сматра да су Грци и Јермени подметнули ватру или да би нарушили углед Турака или ускратити им приступ њиховим бившим домовима и пословима. Сведочења западних очевидаца штампана су у многим западним новинама.
Позадина Однос хришћанског и муслиманског становништва остаје предмет спора, али је град био мултикултурални и космополитски центар до септембра 1922. године. Различити извори тврде да или Грци или Турци чине већину у граду. Према Кетрин Елизабет Флеминг, 1919–1922. Грка у Смирни је било 150.000, чинећи нешто мање од половине становништва, надмашујући Турке у односу два према један. Поред Турака и Грка, у граду су постојале значајне јерменске, јеврејске и левантинске заједнице. Према Труди Ринг, пре Првог светског рата, само Грци су бројали 130.000 од 250.000 становника, искључујући Јермене и друге хришћане.
Према османском попису из 1905. било је 100.356 муслимана, 73.636 православних хришћана, 11.127 јерменских хришћана и 25.854 осталих; ажурирани подаци за 1914. дали су 111.486 муслимана у поређењу са 87.497 православних хришћана.
Према тадашњем амбасадору САД у Отоманском царству Хенрију Моргентау, више од половине становништва Смирне су били Грци. Тадашњи амерички генерални конзул у Смирни Џорџ Хортон писао је да је пре пожара у граду Смирни живело 400.000 људи, од којих је 165.000 Турака, 150.000 Грка, 25.000 Јевреја, 25.000 Јермена, 10.000 Италијана, 3.000 Француза, 2.000 Британаца и 300 Американаца. Већина Грка и Јермена су били хришћани.
Према различитим научницима, пре рата, град је био центар више Грка него што је живело у Атини, главном граду Грчке. Османлије тог доба су град називале неверничком Смирном (Gavur Izmir) због бројних Грка и великог немуслиманског становништва.
Догађаји Улазак турске војске thumb|upright=1.1|Почетак пожара, 13. септембра 1922
Док су последње грчке трупе евакуисале Смирну у петак 8. септембра увече, први елементи снага Мустафе Кемала, турски коњички ескадрила, ушли су у град са северног врха кеја следећег јутра, успоставивши свој штаб у главна зграда владе под називом Конак. Војну команду је прво преузео Мурсел-паша, а затим Нуредин-паша, генерал турске Прве армије.
У почетку је турска окупација града била уредна. Иако су јерменски и грчки становници са стрепњом гледали на њихов улазак, сматрали су да би присуство савезничке флоте обесхрабрило свако насиље против хришћанске заједнице. Ујутро 9. септембра, најмање двадесет један савезнички ратни брод лежао је на сидру у луци Смирне, укључујући британски водећи брод, бојне бродове HMS Iron Duke и King George V, заједно са њиховом пратњом крстарица и разарача под командом адмирала Осмонд Брок; амерички разарачи USS Litchfield, Simpson, and Lawrence; три француске крстарице и два разарача под командом адмирала Думеснила; и италијанска крстарица и разарач. Као мера предострожности, морнари и маринци из савезничке флоте су искрцани на обалу да чувају своја дипломатска места и институције са стриктним наредбама о одржавању неутралности у случају да избије насиље између Турака и хришћана.
Од 9. септембра ред и дисциплина су почели да се руше међу турским трупама, које су почеле систематски да гађају јерменско становништво, пљачкајући њихове продавнице, пљачкајући њихове домове, одвајајући мушкарце од жена и одводећи и сексуално злостављајући ове последње. Епископа грчког православног митрополита, Хризостома, мучила је и усмртила турска руља пред очима француских војника, које је њихов командант спречио да интервенишу, и на велико одобравање адмирала Думеснила. Уточиште се тражило где год је било могуће, укључујући и Рај, где се налазила америчка четврт, и европску четврт. Неки су успели да се склоне у Амерички универзитетски институт и друге институције, упркос напорним напорима да одврате оне који траже помоћ од стране Американаца и Европљана, који су били забринути да не наруше своје односе са вођама турског националног покрета. Официр холандског пароброда Siantar који је у том периоду био у градској луци пријавио је инцидент за који је чуо, према његовим речима, након што су турске трупе ушле у град, запаљен је велики хотел у коме су били грчки гости, Турци су поставили митраљез на супротној страни од улаза у хотел и отворили ватру када су људи покушавали да изађу из запаљене зграде. Осим тога, рекао је да посади није било дозвољено да оде на пучину након сумрака јер су насилници лутали улицама града и то је било опасно.
Жртве масакра које је починила турска војска и нередовници били су и страни држављани. Дана 9. септембра, холандског трговца Оскара де Јонга и његову жену убили су турски коњици, док је у другом инциденту пензионисани британски лекар претучен на смрт у својој кући, док је покушавао да спречи силовање једне слушкиње.
Пожар thumb|upright=1.1|Зграде у пламену и људи покушавају да побегну
Први пожар избио је касно поподне 13. септембра, четири дана након што су турске националистичке снаге ушле у град. Пожар је почео у јерменској четврти града (данас општина Басмане), а брзо се проширио због ветровитог времена и чињенице да није било напора да се угаси. Аутор Гајлс Милтон пише:
Једна од првих особа која је приметила избијање пожара била је госпођица Мини Милс, директорка Америчког универзитетског института за девојке. Управо је завршила са ручком када је приметила да гори једна од суседних зграда. Устала је да боље погледа и била је шокирана оним што је видела. „Својим очима сам видео како турски официр улази у кућу са малим конзервама нафте или бензина и за неколико минута кућа је била у пламену. Она није једина у институту видела избијање пожара. „Наше учитељице и девојчице су виђале Турке у редовним војничким униформама, а у неколико случајева и у официрским униформама, како користе дугачке штапове са крпама на крају које су урањали у лименку течности и носили у куће које су убрзо гореле.
Други, попут Клафлина Дејвиса из америчког Црвеног крста и господина Жубера, директора банке из Смирне, такође су били сведоци како Турци пале зграде. Када је овај питао војнике шта раде, „они су равнодушно одговорили да им је наређено да разнесу и запале све куће у околини.“ Градска ватрогасна јединица је дала све од себе да се избори са пожарима, али до среде. 13. септембра толико се постављало да није било у стању да одржи корак. Два ватрогасца из бригаде, наредник. Чорбаџис и Емануел Кацарош ће касније сведочити на суду сведочећи како су турски војници палили зграде. Када се Кацарос пожалио, један од њих је прокоментарисао: „Ви имате своја наређења... а ми имамо своја. Ово је јерменска својина. Наша наређења су да је запалимо.“. Emphasis in original. Ватра која се ширила изазвала је стампедо људи да побегну према кеју, који се протезао од западног краја града до његовог северног врха, познатог као Поинт. Капетан Артур Џепи Хепберн, начелник штаба америчке поморске ескадриле, описао је панику на кеју: thumb|upright=1.35|Панорамски поглед на пожар Смирне
Вративши се на улицу затекао сам стампедо од пожара који је тек почео. Све избеглице које су биле раштркане по улицама или смештене у црквама и другим институцијама кретале су се према риви. Овај ток су стално повећавали они који су напуштали своје домове на путу ватре... Сада је био мрак. Кеј је већ био испуњен десетинама хиљада преплашених избеглица које су се бесциљно кретале између царинарнице и пункта, а сталан ток нових пристиглих се наставио, све док се читава обала није чинила као једна велика маса људи и пртљага сваког описа.
Врућина од пожара била је толико јака да је Хепберн била забринута да ће избеглице умрети. Ситуацију избеглица на пристаништу ујутро 14. септембра описао је британски поручник А. С. Мерил, који је веровао да су Турци подметнули ватру да би Грке држали у стању терора како би олакшали њихов одлазак:
Цело јутро видео се сјај, а затим и пламен запаљене Смирне. Стигли смо око сат времена пре зоре и призор је био неописив. Цео град је био у пламену, а лука светла као дан. Хиљаде бескућника избеглица јурило је напред-назад на ужареном кеју – паника доведена до лудила. Срцепарајући врисак жена и деце било је болно чути. У помами би се бацили у воду и неки би стигли до брода. Покушај да пристане чамац био би катастрофалан. Неколико чамаца је покушало и одмах их је зауставио махнита руља која је завијала... Гомила дуж кеја иза ватре била је тако густа и толико је очајнички покушавала да се приближи сидришту ратника да су масе у загушљивом центру није могао побећи осим морем. На срећу, дувао је морски поветарац и зид на кеју се никада није толико загрејао да би ове несрећне људе живе испекао, али врућина је морала бити страшна да се осетила на броду удаљеном 200 метара. Да би забуна била већа, ствари које су припадали овим избеглицама – су се састојале углавном од тепиха и одеће – су се запалили, стварајући ланац ломача дуж улице. thumb|upright=1.1|Препуни чамци са избеглицама које беже од пожара. Фотографија је снимљена са лансирног чамца америчког ратног брода
Турске трупе су оградиле кеј, да би Јермене и Грке затвориле у зону ватре и спречиле их да побегну. Извештаји очевидаца описују панично погођене избеглице које роне у воду да побегну од пламена и да се њихов ужаснути врисак могао чути километрима далеко. До 15. септембра ватра је донекле утихнула, али је спорадично насиље Турака над грчким и јерменским избеглицама одржало притисак на западну и грчку морнарицу да уклоне избеглице што је пре могуће. Пожар је потпуно угашен до 22. септембра, а 24. септембра први грчки бродови – део флотиле коју је организовао и којом је командовао амерички хуманитарац Аса Џенингс – ушли су у луку да одвезу путнике, на иницијативу капетана Хепберна и његову добио дозволу и сарадњу од турских власти и британског адмирала који је командовао разарачима у луци.
Последице thumb|Оскрнављени гробови на грчком гробљу Светог Јована
Евакуација је била тешка упркос напорима британских и америчких морнара да одрже ред, пошто су се десетине хиљада избеглица гурале према обали. Амерички званичници покушали су да организују помоћ, на које су турски војници наводно опљачкали и касније пуцали на њих. На кеју су турски војници и нередовници повремено пљачкали грчке избеглице, тукли неке и хапсећи друге који су пружали отпор. Иако је било неколико извештаја о добро понашаним турским трупама које су помагале старим женама и покушавале да одрже ред међу избеглицама, њих је знатно већи број оних који описују окрутност, непрекидну пљачку и насиље.