Ђорђа Мелони (; Рим, 15. јануар 1977) италијанска је политичарка и новинарка. Председница је Савета министара Италијанске Републике и члан Дома посланика Републике Италије од 2006. године. Председница је странке Браћа Италије од 2014. године, а од 2020. године је председник Европске конзервативне и реформске партије. У четвртој влади Силвија Берлусконија била је министар омладине, а уједно и најмлађи министар у италијанској историји.
Биографија
Младост и образовање Ђорђа Мелони је рођена у Риму 15. јануара 1977. Њен отац, Франческо Мелони, био је из Рима, рођен је у породици директора радија Нина Мелонија са Сардиније и глумице Зои Инкрочи из Ломбардије а њена мајке Ана (девојачко презиме Параторе), је са Сицилије . Отац Ђорђе Мелони је био порески саветник, а према неким политичким профилима имао је комунистичке симпатије и гласао је за Комунистичку партију Италије, док је њена мајка касније постала романописац. Њен отац је напустио породицу 1978. када је имала годину дана, преселио се на Канарска острва и поново се оженио. Мелони има четири полубраће и сестре из другог брака оца. Седамнаест година касније, 1995. године, осуђен је за трговину дрогом и осуђен на девет година затвора у Шпанији. Последњи пут је контактирао са Мелони 2006. године, када је постала потпредседница Представничког дома. Правни документи су недавно открили контроверзну индиректну економску везу кроз мрежу компанија за некретнине у којој је бивша супруга Ана Параторе, мајка Ђорђе Мелони, била партнер у различитим временским периодима. Мелони је одрасла у радничкој четврти Гарбатела у Риму, преселивши се тамо након што је имућнији дом у коме је прво живела као дете са родитељима уништен у пожару куће неколико година након што је њен отац отишао. Њено одрастање су чланови породице описали као сиромашно. У својој аутобиографији, Мелони је написала да су њено детињство и распад њене породице утицали на њене политичке погледе. Мелони има сестру Аријану, која је рођена 1975. и удата је за Франческа Лолобригиду, италијанског министра пољопривреде од 22. октобра 2022.
Године 1992, са 15 година, Мелони се придружио Омладинском фронту, омладинском крилу Италијанског социјалног покрета (МСИ), неофашистичке политичке партије која се распала 1995. За то време основала је студентску координацију (Преци), који је учествовала у протесту против реформе јавног образовања коју је промовисала министарка Роса Русо Иерволино. Током 1996. постала је национални лидер Студентске акције, студентског покрета постфашистичке Националне алијансе (АН), национално-конзервативна наследница МСИ, представљајући овај покрет у Форуму студентских удружења који је основало Министарство просвете Италије.
Године 1998, након победе на примарним изборима, Мелони је изабран за саветника Провинције Рим, на тој функцији до 2002. Изабрана је за националног директора 2000. и постала је прва жена председница Омладинске акције, омладинског крила АН, 2004. Током ових година радила је као дадиља, конобар и бармен у , један од најпознатијих ноћних клубова у Риму.
Мелони је дипломирала на Институту Америго Веспучи са одличним успехом. 1996 године. Након избора у италијански парламент 2006. године, у својој биографији је навела да је стекла диплому средње школе из језика са завршном оценом 60/60 и „Diploma di liceo linguistico; Giornalista“. Ово је створило одређене контроверзе, пошто Институт Америго Веспучи није била средња школа страних језика и није била квалификована да издаје било какву диплому из области језика; већ је био Институт за хотелијерство, специјализован за издавање стручних диплома за звања кувар, конобар, забављач, туристички водич, хостеса, у зависности од смера студија студента. Непознато је који курс је Мелони изабрала на Институту, што је касније покушала неспретно да разјасни. У ствари, Ђорђа Мелони је споменула да је Институте који је похађала постао Centro di Formazione Professionale Ernesto Nathan и да је издавао дипломе на страним језицима. Међутим, центрима за обуку није дозвољено да издају дипломе. Ернесто Нејтан центар издаје квалификације за звања козметичара и фризера.
Политичка каријера
Министарка омладине На општим изборима у Италији 2006. године изабрана је у Дом посланика Републике Италије као чланица Националне алијансе (АН), где је постала најмлађи потпредседник икада. Исте године почиње да ради као новинар. Мелони је 2006. године бранила законе које је усвојила трећа Берлусконијева влада који су користили компанијама премијера и медијског могула Силвија Берлусконија, а такође је одлагала суђења која су била у току. Мелони је навео да их је било потребно контекстуализовати. Изјавила је: То су закони које је Силвио Берлускони направио за себе. Али они су савршено фер закони.
Године 2008, са 31 годином, именована је за министра омладине Италије у четвртој Берлусконијевој влади, на функцији је била до 16. новембра 2011, када је Берлускони био приморан да поднесе оставку на место премијера усред финансијске кризе и јавних протеста. Била је друга најмлађа министарка у историји уједињене Италије. У августу 2008. позвала је италијанске спортисте да бојкотују церемонију отварања Олимпијских игара у Пекингу, не слажући се са кинеском политиком која се спроводи према Тибету; ову изјаву критиковали су Берлускони, као и министар спољних послова Франко Фратини. Године 2009. њена странка се спојила са Напред Италија (FI) у Народ слободе (PdL) и она је преузела председавање омладинском секцијом уједињене странке под називом Млада Италија. Исте године је гласала за закон против еутаназије.
У новембру 2010. године, она је у име министарства представила пакет од 300 милиона евра под називом Право на будућност. Био је усмерен на улагање у младе и садржао је пет иницијатива, укључујући подстицаје за нове предузетнике, бонусе у корист радника на одређено време и кредите за заслужне студенте. У новембру 2012. објавила је своју понуду да се бори за лидерску позицију у партији, против Анђелина Алфана, због противљења давања подршке њене странке Монтијевој влади. Након отказивања предизборних избора, удружила се са колегама политичарима Ињациом Ла Русом и Гвидом Крозетом како би поставила анти-Монтијеву политику, тражећи обнову унутар странке и критикујући Берлусконијево вођство.мини|Ђорђа Мелони, Матео Салвини и Силвио Берлускони
Браћа Италије Децембра 2012. Мелони, Ла Руса и Крозето основали су нови политички покрет, Браћа Италије (FdI). Назив партије потиче од речи италијанске националне химне. На општим изборима у Италији 2013. била је део Берлусконијеве коалиције десног центра и добила 2,0% гласова и 9 места. Поново је изабрана у Представнички дом Ломбардије, а касније је именована за лидера странке у оквиру дома. На функцији ће бити до 2014. године, када је поднела оставку да би се посветила странци. Наследио ју је Фабио Рампели.
У марту 2014. постала је председница Браће Италије, а у априлу је номинована за изборе за Европски парламент 2014. у Италији као лидер партије у свих пет изборних јединица. Партија је добила 3,7% гласова, не прешавши цензус од 4% и није постала посланик у Европском парламенту; добила је 348.700 гласова. Дана 4. новембра 2015. основала је Нашу земљу, конзервативни политички комитет за подршку кампањама. Наша земља је била паралелна организација са ФДИ, и имала је за циљ проширење популарне базе ФДИ.
Дана 30. јануара 2016. учествовала је на Породичном дану, демонстрацијама против ЛГБТ+ права, изјаснивши се против усвајања деце од стране ЛГБТ особа. На истом Дану породице објавила је да је трудна; њена ћерка Гиневра је рођена 16. септембра. На општинским изборима у Риму 2016. у јуну, кандидовала се за градоначелницу уз подршку Нас са Салвинијем, политичке партије коју води Матео Салвини. У мају 2016. обећала је да ће улицу назвати по Ђорђу Алмирантеу ако буде изабрана, што је изазвало контроверзу међу локалном јеврејском заједницом и антифашистичким АНПИ. Мелони је освојила 20,6% гласова, скоро дупло више од кандидата ФИ, али се није квалификовала за други круг, док је ФДИ добио 12,3% гласова.
Током кампање поводом референдума за промену устава из 2016, који је промовисала Ренцијева влада, Мелони је основала комитет „Не, хвала“ и учествовала у бројним телевизијским дебатама, укључујући и ону против тадашњег премијера Матеа Ренција. Пошто је „Не“ однело већину са скоро 60% гласова 4. децембра, Мелони је позвао на ванредне изборе. Када је Ренци поднела оставку следећег дана, ускратила је поверење следећој влади коју је предводио Паоло Ђентилони 12. децембра. На конгресу ФДИ од 2. до 3. децембра 2017. у Трсту Мелони је поново изабрана за председницу странке. Тада је и промењен лого странке и у странку се учланила Даниела Сантанче, дугогодишња десничарска политичарка.
Као лидер странке, одлучила је да формира савез са Лигом (Lega), коју је предводио Салвини, покренувши са њим неколико политичких кампања против владе левог центра коју предводи Демократска партија (PD), стављајући ФДИ у евроскептичне и десничарске популистичких позиција. На општим изборима у Италији 2018. ФДИ је био део коалиције десног центра, са Берлусконијевим ФИ, Салвинијевом Легом и Ми са Италијом Рафаела Фита. Мелонијева странка је добила 4,4% гласова и више од три пута више од освојених мандата 2013. Изабрана је у Представнички дом за једночлану изборну јединицу Латина, Лацио, са 41% гласова. Коалиција десног центра, у којој је Лига била главна политичка снага, освојила је већи број места у Заступничком дому; пошто ниједна политичка група или партија није освојила потпуну већину.
Деветнаестог октобра 2019. учествовала је на скупу италијанског поноса у Риму против новоформиране друге Контеове владе. Она је у свом говору критиковала предлог да се на италијанским личним картама малолетника натпис отац и мајка замени са родитељ 1 и родитељ 2, закључно са слоганом „Ја сам Ђорђа. Ја сам жена, ја сам мајка, Ја сам Италијанка, ја сам хришћанин“. Овај слоган су ремиксовала два миланска ди-џеја, постајући крилатица диско-треша са милионима прегледа, имитација и мемова на друштвеним мрежама, а песма је чак и освојила златни диск. По сопственом признању у аутобиографији, медијски и вирални успех ремиксованог музичког спота, иако јесте изгубио првобитну сатиричну намеру, у корист ЛГБТ заједнице у оквиру које је настао, умногоме је повећао њену популарност као политичарке, за коју је рекла да је нагло трансформисан „од досадног политичара у радознали естрадни феномен”.
Фебруара 2021. придружила се Аспен институту, међународном трусту мозгова са седиштем у Вашингтону, који укључује многе финансијере, бизнисмене и политичаре, као што је Ђулио Тремонти. Дана 19. фебруара 2021., професор Универзитета у Сијени Ђовани Гоцини вређао је Мелони називајући је вулгарним именима путем радија; и председник Серђо Матарела и премијер Марио Драги позвали су Мелони и стигматизовали Гозинија, којег је одбор његовог универзитета суспендовао.
Октобра 2021. Мелони је потписала Мадридску повељу, документ из 2020. који описује левичарске групе као непријатеље Ибероамерике укључене у „злочиначки пројекат“ који су „под кишобраном кубанског режима“. Сачинила га је Вокс, шпанска ултранационалистичка партија. Такође је учествовала на конгресу Вокса, где је рекла: „Да за природну породици. Не ЛГБТ лобију, да за сексуални идентитет. Не родној идеологији. Не исламистичком насиљу, да обезбеђењу граница. Не масовној миграцији, не великим међународним финансијама, не бриселским бирократама“. У фебруару 2022. Мелони је говорила на годишњој Конзервативној конференцији политичке акције на Флориди. Она је присутним америчким конзервативним активистима и званичницима рекла да морају да бране своје ставове од прогресиваца.
Избори у Италији 2022. алт=Giorgia Meloni and other prominent members of the centre-right coalition at the Quirinal Palace in 2022|мини|Мелони и други истакнути чланови коалиције десног центра у Квириналској палати у октобру 2022.