Рубаије (перс. رباعیات خیام) су назив за збирку рубаија које се приписују Гијасудину Абул-Фатху Омару ибн Ибрахиму ел Хајаму Нишапурију, познатијем као Омар Хајам. Ове песме су испеване на персијском језику током 11. и 12. века (5. и 6. век по Хиџри) и углавном изражавају његове филозофске погледе.

Ове песме су за време Хајамовог живота, због верског фанатизма људи, остале скривене и нису биле сакупљене; биле су познате само у кругу његових блиских пријатеља истомишљеника, или је тек неколико рубаија било успутно записано на маргинама збирки и књига других аутора, да би тек након његове смрти биле објављене. Због тога постоје несугласице око тачног броја ових рубаија, као и око тога које су аутентичне, а које лажне.

Хајам је свој живот провео као познати математичар и филозоф. За то време, његови савременици нису ни знали за рубаије које му данас доносе славу и понос. У последњих неколико векова, овим рубаијама је посвећена велика пажња; преведене су на многе језике и претрпеле су бројне ревизије.

Најстарија позната збирка Хајамових рубаија носи назив Тарабхана.

Омар Хајам мини|Насловна страна првог америчког издања „Рубаија”, базираног на трећем издању енглеског превода Едварда Фицџералда. Омар Хајам Нишапури (пуно име: Гијасудин Абул-Фатх Омар ибн Ибрахим ел Хајам Нишапури) (рођен 18. маја 1048. у Нишапуру — преминуо 4. децембра 1131. у Нишапуру),Датум смрти забележен је у Енциклопедији Британика, под одредницом Омар Хајам. познат и као „Хајами” и „Хајам Нишапури”, био је ирански филозоф, математичар, астроном и песник рубаија из доба Селџука. У прошлости је његов научни статус био виши од његовог књижевног положаја, а носио је и титулу „Хуџатул-Хак”. Међутим, данас је његова слава превасходно везана за стварање рубаија које су светски познате. Његове Рубаије преведене су на већину живих језика. Едвард Фицџерал их је превео на енглески језик, што је допринело његовој још већој слави на Западу.

Један од његових најзначајнијих доприноса јесте реформа иранског календара, што се десило током везирства Низама ел Мулка у доба владавине селџучког султана Малик-шаха (1072–1092). Био је мајстор у математици, књижевности, религијским наукама и историји. Хајамова улога у решавању кубних једначина и његове студије о петом Еуклидовом постулату уписале су његово име међу најистакнутије математичаре у историји науке. Стварање теорије о пропорцијама која је еквивалентна Еуклидовој теорији такође спада у његова најважнија достигнућа.

Библиографија мини|Старац са дугом белом брадом и иранском капом, чита Хајамове рубаије под светлошћу свеће. Већину извора о Хајамовим рубаијама сакупио је истраживач Сејед Али Мир Афзали у књизи под насловом „Хајамове рубаије у старим изворима”. Данас је најстарија аутентична збирка рубаија која се приписује Хајаму Бодлејански рукопис из Оксфорда, преписан 1460. године (865. по Хиџри) у Ширазу — три века након Хајама, а садржи 158 рубаија. Према мишљењу Садега Хедајата, у овој збирци присутне су и стране и неаутентичне рубаије. Пре научних редакција, збирке које су носиле назив Хајамових рубаија биле су конфузне збирке контрадикторних ставова и мисли, до те мере да, како Хедајат истиче, ако би један човек живео стотину година и два пута дневно мењао своју религију, мишљење и филозофију, не би могао да изрази такве идеје. Непажња преписивача и грешке писара увек су присутни у проучавању манускрипата; али када је реч о Хајаму, његове песме су понекад намерно мењане како би их приближили суфизму. Хедајат чак наводи да је један од разлога конфузности збирке тај што је свако ко би пио вино и написао рубаију, из страха од проглашења неверником, ту песму приписао Хајаму. Додатни проблем је то што су многи имитирали Хајамов стил, па су њихове рубаије касније укључене у збирке његових песама.

Књижевне карактеристике Рубаија је специфична врста поезије коју су измислили Иранци, а састоји се од два бејта (стиха), односно четири полустиха; први, други и четврти полустих се римују, док је у трећем полустиху песник слободан да користи исту риму или не. Рубаија је најтежа форма поезије, јер краткоћа форме не дозвољава песнику сувишне речи, па песник мора имати снажан таленат да би целу поенту изразио у последњем полустиху, док прва три служе као припрема за исказивање тог значења. Очигледно је да је Хајам, поред свог научног и филозофског угледа, имао и раскошан поетски таленат.

Хајам ни у поетској форми, ни у поетским речима и терминима, а ни у поетском размишљању не следи ниједног песника, већ има свој јединствени стил, користећи искључиво технику концизности. Он једноставно користи значење речи како би пренео своју намеру, и то ради са таквом вештином да свима изгледа као нешто сасвим једноставно. Привлачност Хајамових мисли специфична је само за њега и не налази се у језику ниједног другог песника који ствара на персијском. Његов језик је неоптерећен, а поређења и метафоре су суптилно, једноставно и течно уклопљени.

Употреба персијског речника Занимљива карактеристика Хајамове поезије је његова посебна пажња у коришћењу арапских речи. Он је или писао потпуно на персијском, или је, попут Фирдусија, максимално избегавао уобичајене арапске речи у персијском језику, користећи свега једну или неколико арапских речи да би пренео специфично значење. Ова карактеристика је врло видљива у концепту његове поезије. Ово је посебно важно јер се у прошлости арапски језик могао сматрати неком врстом званичног језика у Ирану — све научне и верске књиге писане су на арапском. Чак и вековима након Хајама, песме иранских песника биле су пуне арапских речи, што јасно издваја Хајама и Фирдусија од осталих иранских песника.

Опште теме мини|лево|220px|Илустрација Едмунда Џозефа Саливана за 51. рубаију првог Фицџералдовог издања.На табли је записано све што ће бити / Перо се непрестано троши од добра и зла / У дану исконском дато је све што је требало / Наша туга и труд су узалудни.

Неки персијанци сматрају да су Хајамове рубаије бич за лицемерне аскете. Абдолреза Модарес Заде верује да Хајам у својим песмама осликава ништавност света и пролазност људског постојања. Хајамов оштар језик у рубаијама је бич за лажне и лицемерне аскете.

Садег Хедајат у својој књизи Хајамове песме нуди општу класификацију тема у Хајамовим рубаијама и испод сваког наслова наводи повезане рубаије:

Тајна стварања Део рубаија је испеван око чуђења над питањима света и непознавања тајни стварања. Хајам је пред стварањем беспомоћан и задивљен његовим чудима. Овакав приступ је и пре Хајама постојао у персијској књижевности у делима песника попут Фирдусија. Ирански критичар Мухамед Али Ислами Недушан о Хајамовим темама каже: „Главна карактеристика Хајамових мисли је преиспитивање. Он увек дотиче главне тачке људског живота, а срж његових рубаија је управо постављање ових питања.” Иако је цео живот посветио размишљању и стицању знања, на крају је дошао до закључка да не зна ништа о тајни живота. Чак ни они који су светлошћу знања обасјали друштво нису успели да закораче изван овог мрачног теснаца, а плод њиховог знања у откривању тајне постојања није био ништа више од бајке:

Они што постадоше океан врлине и манира, У друштву савршенства постадоше свећа окупљених, Не нађоше излаз из ове тамне ноћи, Испричаше бајку и у сан потонуше.

Круг у којем је наш долазак и одлазак, Нема видљивог почетка ни краја, Нико никада не рече истину о овоме, Одакле је овај долазак и куда је тај одлазак.

Иако ми је боја и мирис прелепа, Образ као лала, а стас као чемпрес, Није ми познато зашто ме у овој кући од праха, Исконски сликар овако украси.

Бол живота Део ових рубаија говори о болима и патњама света и свега у њему.

Од нашег доласка и одласка, каква је корист? Од нити нашег постојања, где је потка? У обручу неба, душе толиких чистих људи, Сагоревају и постају прах, а где је дим?

Авај, узалуд се истрошисмо, И под српом обрнутог неба се самлесмо, Авај и кајање, док трепнусмо оком, Нестадосмо, а да своје жеље не испунисмо.

Фатализам Једна од централних тема Хајамових рубаија је фатализам (детерминизам). Епоха у којој је Хајам живео била је доба процвата ешаријских учења. Иако Хајама не можемо сматрати ешаритом, не сме се занемарити чињеница да су доминантна интелектуална клима и опште прихватање народа у то време погодовали идеји фатализма. Осим тога, политичка репресија, друштвена неправда и природне катастрофе такође су допринели веровању у судбину. Међутим, с обзиром да је Хајамово главно питање била смрт и да пред њом није видео другог излаза осим помирења и предаје, те да је свим својим бићем осећао немилосрдност и неправду свог доба и људи, како је уопште могао говорити о слободи у теолошком, политичком или друштвеном смислу?

О ти, што си резултат четири и седам, И који си увек у ватри због тих седам и четири, Пиј вино, јер сам ти хиљаду пута рекао, Нема ти повратка; кад једном одеш, отишао си.

На табли је записано све што ће бити, Перо се непрестано троши од добра и зла, У дану исконском дато је све што је требало, Наша туга и труд су узалудни.

Кружење времена У персијском језику Хајам је један од најпознатијих песника који је писао о ништавности света; пролазност и пропадање човека су најважније теме његове мисли. Хајам одбацује идеју да је кружење небеског свода основа људске несреће или среће и сматра да је приписивање туге и радости судбини погрешно, јер је и само небо немоћније од нас. Он чврсто верује у бесконачност универзума и сматра да је природа живота толико сложена да се не може уклопити у људску машту, те да је разум немоћан да је схвати.

Авај, књига младости се затвори, И свеже пролеће живота постаде зима, Оно стање које су звали младошћу, Не зна се када је дошло ни када је отишло.

То је пехар који и сам разум хвали, И са љубављу му стотину пољубаца на чело даје, Овај лончар времена такав фини пехар, Направи, а затим га о земљу разбије.

Негирање бесмртности и живота после смрти Генерално, ове песме се односе на идеју да се након смрти честице тела распадају, распршују и поново појављују у новим облицима у материјалном свету.

Свака честица праха на лицу земље, Била је лице попут сунца и чело попут Венере, Отреси прашину са рукава пажљиво, Јер и то је било лице неког лепог бића.

Облак дође и горко заплака над зеленом травом, Без рубинског вина не вреди живети, Ова трава која је данас наш призор, Сутра ће трава из нашег праха бити нечији призор.

мини|лево|220px|Илустрација Едмунда Џозефа Саливана за 11. рубаију првог Фицџералдовог издања.Узми пехар о срцу драги / Седи безбрижно поред њиве и потока / Колико ли је драгих људи, злокобно небо / Стотину пута претворило у пехар и крчаг.

Шта буде, нека буде Велики део рубаија позива људе да буду равнодушни према проблемима и да уживају у животу. Хајамова превелика пажња усмерена на вино, опијање и коришћење тренутка довела је до тога да га људи памте као бекрију, пијанца и хедонисту, док је истина нешто сасвим друго. Вино у персијској књижевности, посебно код истакнутих песника, има метафоричко и пренесено значење. У већини дела старих аутора вино не означава алкохолно пиће, већ је то апстрактни концепт изабран ради улепшавања песничког језика.

Мухамед Али Фороги у уводу Хајамовим рубаијама пише: „У поезији се вино и вољена најчешће користе као метафора и стилска фигура, а тиме се не мисли на она хладна тумачења према којима се, на пример, у Хафизовој поезији 'двогодишње вино' тумачи као Куран, а 'четрнаестогодишња вољена' као пророк Мухамед. Али нема сумње да у језику поезије вино углавном значи спокој, срећу, опуштеност или усмеравање пажње на суптилне ствари и слично.”

Али Дашти такође наводи у својим истраживањима: „Приписивати му рубаије чија је основа искључиво отворени грех или презир према верским начелима је чиста грешка.”

Садег Хедајат такође верује да оно што је Хајам рекао хвалећи вино можда изгледа преувеличано; можда му је циљ био да исмева религиозне фанатике.

Пити вино и бити радостан, то је моја вера, Бити слободан од неверовања и религије, то је моја религија,