200п|десно|мини|Православни хришћани у Црној Гори, према посљедњем попису из 2011. године
Православље у Црној Гори је религијско-геополитички појам којим се означава историјско и савремено присуство хришћанског православља на просторима који улазе у оквире државних граница данашње Црне Горе. У историјском и демографском контексту, православно хришћанство представља доминантну вјероисповијест у Црној Гори. Према попису из 2011. године, од укупног броја становника чак 72.07% су православни хришћани.Republika Crna Gora: Uprava za statistiku (MONSTAT) Највећи дио припада канонском православљу, односно Српској православној цркви,Српска православна црква: Званични сајт чије четири епархије покривају државно подручје савремене Црне Горе.Митрополија црногорско-приморска (СПЦ): Званични сајтЕпархија будимљанско-никшићка (СПЦ): Званични сајт Мањи дио павославних вјерника у Црној Гори припада неканонском православљу.Црногорска православна црква (1993): Званични сајтЦрногорска православна црква (2018): Званични сајт
Демографија мини|Први српски архиепископ свети Сава, оснивач старих епископија, Зетске и Будимљанске (1219)
Почевши од првих пописа становништва на подручју Црне Горе, па све до савременог доба, већинска припадност становништва православном хришћанству представљала је демографску константу. Како на старијим тако и на новијим пописима, неупоредиово највећи дио становништва исказивао је своју религијску припадност путем идентификације са православљем. Према попису становништва из 2011. године, православних хришћана је било 446.858 (72,07%), што представља незнатан пад у односу на резултате претходног пописа из 2003. године, када је православних било 460.383 (74,24%).Zavod za statistiku (2011): Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori
Историја мини|Базилика "А" у античкој Дукљи
Хришћанско православље, које се темељи на досљедном исповиједању изворног Никејско-цариградског симбола вјере, представља најбројнију и настарију хришћанску вјероисповијест на просторима који улазе у састав данашње Црне Горе. Иако се појава раног хришћанства у областима на источној обали Јадранског мора везује за прве вијекове хришћанске историје, најранија поуздана свједочанства о успостављању постојаног црквеног поретка на подручју данашње Црне Горе потичу тек из познијег античког периода.
У саставу древне Скадарске мирополије мини|Базилика "Б" у античкој Дукљи
Током позног римског и раног визанстијског раздобља, највећи дио данашње Црне Горе налазио се у границама тадашње провинције Превалитане (). Након увођења митрополитског сиистема у 4. вијеку, епископ античког Скадра () је као јерарх главног града провинције Превалитане добио митрополитску власт над свим епископима у тој провинцији, чиме је створена скадарска црквена област, односно Скадарска митрополија, која је у историографији такође позната и као Превалитанска митрополија. Тој митрополији припадала је и епископија у античкој Дукљи ().
Након подјеле Римског царства (395), провинција Превалитана је заједно са својом Скадарском митрополијом и њеном Дукљанском епископијом потпала под власт источноримских, односно византијских царева, који су столовали у Константинопољу. У то вријеме, све митрополије у позноримском Илирику признавале су првенство солунског архиепископа, који је од римског папе добио наслов и службу обласног викара (, ).
Међу тадашњим скадарским митрополитима најпознатији је Сенецион (), који је учествовао у раду Трећег васељенског сабора (431), на коме је донијета одлука о непромјењивости (431) изворног Никејско-цариградског симбола вјере, што представља свједочанство о привржености Скадарске митрополије хришћанском правоверју, односно православљу.
До значајних промјена у црквеном уређењу на подручју рановизантијског Илирика дошло је за вријеме владавине цара Јустинијана I (527–565), Тада је створена нова Архиепископија Јустинијана Прима (535), са сједиштем у истоименом граду (локалитет Царичин град, код данашњег Лебана у Србији). Тој аутокефалној архиепископији додјељена је црквена надлежност над неколико покрајина, међу којима је била и Превалитана, тако да је скадарски мирополит са својим дукљанским епископом од тада био под јурисдикцијом архепископа Прве Јустинијане.
Почетком 7. вијека, провинција Превалитана је била опустошена од стране Авара и Словена. Тада су пострадале и древне епископије у градовима широм те покрајине, укључујући и Дукљанску епископију. Потом је наступио период подуже запустјелости, а у међувремену је дошло до покрштавања Срба, који су на том подручју након досељавања створили своју кнежевину Дукљу.
У саставу Драчке мирополије и Охридске архиепископије мини|У раздобљу од 1020. до 1219. године, сјеверни дио данашње Црне Горе (Полимље) био је у саставу православне Рашке епископије, која је припадала Охридској архиепископији
мини|Свети Јован Владимир (ум. 1016), српски кнез у Дукљи, за чијег је времена Дукљанска епископија била у саставу православне Драчке митрополије
Тек након поновног јачања византијске власти и постепеног ширења Драчке теме према околним областима током 9. и 10. вијека, створени су предуслови за обнову редовног црквеног устројства, а до тог времена је на подручју сусједне византијске Далмације опстајала само Которска епископија, чији је епископ Јован учествовао у раду Седмог васељенског сабора (787).
Упоредо са територијалном експанзијом Драчке теме према сјеверним областима, постепено се ширила и надлежност православне Драчке митрополије, која је крајем 10. и почетком 11. вијека имала чак 15 епархија, укључујући и поједине епископије у околном арбанашком и српском залеђу (Кројанска, Љешка, Пилотска, Дривастанска, Скадарска, Барска, Дукљанска). Двије од тих епископија имале су своја сједишта на подручју данашње Црне Горе, а то су биле: Барска епископија (за приморске области) и Дукљанска пископија (за области у унутрашњости српске кнежевине Дукље).
Такво црквено уређење постојало је у вријеме српског кнеза Јована Владимира (ум. 1016) који је владао у Дукљи. Након коначног сламања Самуиловог царства (1014-1018), знатно је проширен и просторни опсег Драчке теме, а самим тим и Драчке митрополије, усљед чега је византијски цар Василије II у својој другој охридској повељи из 1020. године морао да опомене тадашњег драчког митрополита да не преступа у области које су додјељене сусједној Охридској архиепископији. Тиме је у доба непосредне визанстијске власти у српским земљама (1018-1035) успостављено разграничење између два православна центра, Охрида и Драча: стара Рашка епископија (којој су у то вријеме припадала и сјеверна подручја данашње Црне Горе) потпала је под надлежност Охридске архиепископије, док су у надлежности Драчке митрополије биле двије приморске епископије: Дукљанска и Барска.
Током 11. и 12. вијека, тадашња надлежност Драчке митрополије и Охридске архиепископије над српским земљама укрштала се са претензијама новостворене римокатоличке Дубровачке надбискупије. Усљед постепеног сужавања византијске власти, Драчка митрополија је у другој половини 11. вијека и током 12. вијека изгубила неке од најсевернијих епископија, намјесто којих су установљене римокатоличке бискупије, а потом је 1199. године озваничено и оснивање Барске надбискупије, што је довело до додатног јачања римокатолицизма на рачун православља у приморским областима, али не и у залеђу, пошто је Полимље са околним крајевима и даље остало под јурисдикцијом православне Рашке епископије.
мини|Пресјек катедралне цркве Светих апостола Петра и Павла на Лиму, при којој је било друго сједиште Хумске епархије
У најзначајније тековине православне Рашке епископије на сјеверу данашње Црне Горе, из времена прије 1219. године, спадају: манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму (код Бијелог Поља), који је крајем 12. вијека саздао хумски кнез Мирослав, брат српског великог жупана Стефана Немање, као и манастир Ђурђеви ступови у Будимљи (код Берана), који је на самом почетку 13. вијека саздао Немањин синовац, жупан Првослав.
У саставу Жичке архиепископије и Пећке патријаршије 200п|мини|десно|Српски православни манастир Морача, из 13. вијека
Око 1185. године, Српски велики жупан Стефан Немања протјерао је византијску власт из српског приморја, ослободивши Дукљу, односно Зету, чиме се и јужна половина данашње Црне Горе нашла у саставу државе Немањића.
У вријеме стварања аутокефалне Жичке архиепископије, први српски архиепископ свети Сава је 1219. године засновао неколико епископија, међу којима су биле: Зетска епископија са сједиштем на Превлаци код Тивта и Будимљанска епископија са сједиштем у Ђурђевим ступовима у жупи Будимљи код Берана. Поред њих, над сјеверозападним дијеловима данашње Црне Горе јурисдикцију су имале још двије светосавске епископије: Хумска и Дабарска.
Оснивање светосавске Зетске епископије било је од посебног значаја за обнову православља у приморским областима, пошто је нова епископија уједно постала и баштиница старијег православног наслеђа на тим просторима, а то је такође утицало и на добијање истакнутог мјеста међу светосавским епископијама.
мини|Цетињски октоих првогласник из Штампарије Црнојевића (1493-1494)
Приликом проглашења Српске патријаршије са сједиштем у Пећи (1346), епископи старих светосавских епархија добили су право да носе почасни наслов митрополита, те су тако и њихове епископије од тада називане митрополијама. Крајем 14. и почетком 15. вијека, усљед честих политичких промјена, сједиште Зетске митрополије почиње се селити са Превлаке у унутрашњост, по разним мјестима, као што су манастир Пречиста Крајинска на обали Скадарског језера и Манастир Врањина.
Још раније, сједиште Хумске епископије премјештено је у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, код Бијелог Поља, док се сједиште Будимљанске епархије и даље налазило у Ђурђевим ступовима, код Берана. Сједиште Будимљанске епархије потпало је под турску власт око 1455. године, док је сједиште Хумске епархије, која се у то вријеме називала и Лимском или Полимском, под турску власт потпало нешто касније, око 1465. године.
Након заснивања Цетињског манастира, који је подигао зетски господар Иван Црнојевић, тадашњи зетски митрополит Висарион се око 1484. године преселио на Цетиње. По новом сједишту, епархија се током времена почела називати и Цетињском митрополијом.
У саставу обновљене Пећке патријаршије мини|десно|200п|Цетињски манастир, основан око 1484. године, а обновљен након разарања 1692. године
Након коначног пада Зете под турску власт (1496) и стварања Црногорског санџака (1513), Цетињска митрополија је временом почела да добија све већи значај у народном животу. Када је 1557. године обновљена Пећка патријаршија, у њеном саставу се поново нашле и локалне епархије (Цетињска, Будимљанска, Захумска) које су покривале подручје данашње Црне Горе. Њихове јерархе су хиротонисали пећки патријарси, све до пропасти патријаршије (1766). У међувремену, средином 17. вијека, Будимљанска епархија је била укинутита и враћена у састав Рашке епархије, док је Захумска, односно Херцеговачка епархија повремено дијљена, а њен најзнаменитији јерарх из тог периода био је свети Василије Острошки.
мини|Свети Василије Острошки, захумски митрополит из средине 17. вијека
Крајем 17. вијека, знатно је порастао утицај цетињских владика на вођење народних послова у областима Стере Црне Горе, чиме је постављена основа за стварање својеврсне владичанске државе на тим просторима. Најпознатији владика из тог периода био је знаменити цетињски митрополит Данило Петровић-Његош (1697-1735), кога су насљедили сродници, митрополити Сава и Василије. Први митрополити из рода Петровића-Његоша су као црквене и народне старјешине знатно допринијели постепеном учвршћивању хијерократског ауторитета цетињских владика, који су у заједници са гувернадурима из рода Радоњића и другим народним старјешинама, окупљеним у традиционалном главарском збору, чинили окосницу земаљске управе.
Под разним јурисдикцијама