мини|300п|десно|Уручење кључева апостолу Петру, фреска Пјетра Перуђина из 1482. године.

Првенство римског папе (), такође и примат римског папе, хришћанска је доктрина која се тиче значаја и ауторитета епископа Рима у поређењу са другим епископима хришћанске цркве. Уз питање Филиокве, разлике у тумачењу ове доктрине главни су извор контроверзи између Католичке и Православне цркве. Католицизам тврди да епископ Рима има пуну и непосредну јурисдиктивну власт да управља и руководи цјелокупном Црквом. У Католичкој цркви поглаварство римског епископа изражена је у тзв. „Петровој служби” и поткријепљена је библијским, канонским и богословским аргументима. Католички богослови легитимност првенства „насљедника Петра” на основу јеванђелског текста о ријечима Исуса Христа упућених апостолу Петру (Мт. 16:18-19; Јн. 21:17).

Савремена католичка еклисиологија, заснована на текстовима Новог завјета и ранохришћанског Предања, насљеднике апостола Петра на римском пријестолу назива „намјесницима Христовим”. Римска црква се од раних времена почиње везати са апостолом Петром (од 3. вијека) и развија учење о његовом посебном статусу међу апостолима, а самим тим и о посебном статусу римског епископа. Прва три вијека црква је рјешавала нова питања преко мјесних сабора, не тражећи директиве из Рима. Ниједан од римских епископа није лично предсједавао васељенским сабором. Умјесто њих, били су присутни његови представници (легати), који су заузимали прво мјесто „по части”, пошто је Рим био пријестоница царства. Први ватикански сабор је традиционалном учењу о првенству папе додао догму о вјероучитељској непогрешивости римског понтифика. Историјски догађаји (монофизитски раскол, арапска освајања) и неке одлуке Ефеског и Халкидонског сабора довели су до уздизања Константинопоља у раван са Римом. Догматски развој папског примата био је посљедица дјеловања Латеранских сабора Католичке цркве од 12. до 13. вијека (1123, 1139, 1179. и 1215.).

Други ватикански сабор, развијајући католичку богословију, потврдио је тврдњу о божанском праву на првенство и на посебан вјероучитељски ауторитет папе. Католичку тврдњу о божанској условљености првенства Рима поричу све друге хришћанске конфесије. У неким источним црквама се признаје само почасно право да буде „први међу једнакима”, не придодајући му било какву власт. Друге цркве признају ауторитет који произилази из овог права на изражавање, која се оличавају и врше у једном епископу ауторитету цијеле цркве. Римокатоличка црква сматра да је примат папе „потпун, врховни и општи, који се несметано врши над цијелом Црквом”. Ова власт такође припада колегијуму епископа, који је у заједници са папом. Власт која се приписује папи у вези са његовим приматом, има нека ограничења. Савремена Католичка црква признаје да је питање примата папе на екуменском нивоу један од најтежих проблема. Она није само теоретски сложена, већ изазива и снажан емоционални одговор присталица и противника идеје првенства римског епископа, утичући на темеље конфесионалног идентитета.

Догматско оправдање

мини|усправно|десно|Распеће Светог Петра, дјело Каравађа (1601). Чињеницу Петровог мучеништва у Риму често су помињали ранохришћански писци Тертулијан, Ориген и Јевсевије.

Према хришћанској еклисиологији, глава Цркве је Исус Христос. Истовремено, Свето писмо и ранохришћански извори указују на потребу за вођством (првенством) у црквеним структурама. Неколико пасуса у Новом завјету говори о томе да су рани хришћани имали вође (1. Сол. 5:12; Дап. 20:28; Фил. 1:1). По Светом писму, Исус Христос је за вријеме земаљског живота изабрао дванаест апостола. Тројица од њих — Јован, Петар и Јаков — имали су посебан положај, јер су били са Спаситељем за вријеме Преображења (Мк. 9:2—10) и у Гетсиманском врту (Мк. 14:32—42). Јеванђелски текст свједочи о посебној улози апостола Петра, који је био упућен да „јача браћу” (Лк. 22:32), „пази на јагањце и овце” (Јн. 21:15—19) и такође „прими кључеве Царства небеског” (Мт. 16:1). Мучеништво апостола Петра у Риму доводи до тога да се од 3. вијека римски епископ почиње повезивати са апостолом Петром и доживљава као „насљедник Петров”. Каликст I (217—222) и Стефан I (254—257) били су први римски епископи који су се позвали на текст јеванђеља да би оправдали посебан статус Римског пријестола.

Према учењу Католичке цркве првенство папе произилази из чињенице да је папа насљедник апостола Петра, за кога Католичка црква тврди да је био главни апостол Исуса Христа. Као оправдање за првенство апостола Петра у католицизму наводи се неколико новозавјетних текстова: „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју” (Лк. 22:31—32). Просијавање у рукама Сатане симболизује искушења која долазе апостолима, а у којима је Симон-Петар морао да ојача своју браћу. „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16:18) и даље „И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима” (Мт. 16:19). Ову изјаву су више пута коментарисали Црквени оци још од Оригена. Главна идеја бројних тумачења била је да је вјера апостола Петра основа хришћанске цркве. Сложен систем слика овог одломка тумачи се као назнака три Петрове функције: стуб цркве, затварач капије ада и власник кључева моћи. У цјелини они у католичкој богословији доводе до схватања посебне улоге Петра као темеља и чувара Јеванђеља, стуба цркве. Сагласност да лик Петра има превагу међу Исусовим апостолима и у раној цркви, постоји и у православљу. „А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје” (Јн. 21:15). Ова фраза се схвата као јасан Исусов налог Петру да врши пастирско вођство цркве. Водећа улога апостола Петра међу апостолима заснива се и на тексту Дјела апостолских (Дап. 1:15; 2:14; 4:8; 5:3; 5:8; 5:29).

Савремено католичко тумачење историјског аспекта првенства Петра наглашава не толико ауторитативни аспект његове службе, колико само служење. Титула „слуга над слугама” () коју је увео папа Гргур I (590—604) односи се на јеванђелски израз „који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга” (Мт. 20:27). Исти аспект је истакао папа Јован Павле II (1978—2005), који се осврнуо на ранохришћанског мученика Игњатија Антиохијског, који је дефинисао првенство Рима као „првенство љубави”. При томе, како примјећују православни богослови, није ништа мање значајна служба других апостола, а у Новом завјету није јасан посебни карактер Петрове службе, а веза између даљег историјског развија римске службе и изјава Јеванђеља је прије нагађање, него што је поткријепљена.

Позадина

Ранохришћански период мини|десно|О високом ауторитету цркве Рима свједочи Аверкијев натпис из око 200. године н. е.

У ранохришћанском периоду је већ почело формирање идеје о првенству епископа у обласним црквама. Највећи ауторитет добиле су епископске катедре већих градова Римског царства: Рим, Константинопољ, Антиохија, Александрија и Јерусалим, који су формирали тзв. „пентархију”. Значај римског епископа потврђују бројни стари документи, укључујући прву Климентову посланицу Коринћанима (око 96.) и Игњатијеву посланицу Римљанима (између 110. и 117.). Код Игњатија се први пут јавља опис Римске цркве као „преузвишене у љубави”. Према католичким тумачењима, „љубав” у овом случају означава црквену заједницу, док протестанти овдје виде назнаку првенства римских хришћана у доброчинству. У појединим периодима запажен ауторитет су имали епископи Картагине, Солуна, Милана и Равене. Неки од њих су накнадно понијели титулу патријарха. Митрополитско и патријаршијско првенство вршено је кроз предсједавање помјесним и обласним саборима, приликом хиротоније помјесних или митрополитских епископа, а такође и кроз дјеловање апелационе инстанце. Слава Рима као мјеста гдје су апостоли Петар и Павле проповиједали, гдје су мученички страдали и гдје су се налазили њихови гробови, одмах је подарила граду невиђени углед. У хришћанском контексту, статус пријестонице Рима није био важан, али се није порицало да је статус условио пажњу апостола на Вјечни град. У ранохришћанском периоду, схватање црквеног првенства формирало се на нивоу епископа (34. апостолски канон). Еволуција црквених структура довела је до новог схватања првенства на различитим нивоима: општина, епархија, митрополија, обласна црква и Васељенска црква.

мини|лево|Катедра Светог Петра у базилици Светог Петра у Риму.

Руски богослов Николај Афанасјев сматра да је већ у предникејском периоду ауторитет свједочанства Римске цркве био толико висок да је прихватање или одбацивање овог или оног учења од стране Рима предодредило одлуку других Цркава. Позив Рима је био да игра улогу арбитра, рјешавајући контроверзна питања свједочећи о истинитости или неистинитости одређеног учења. Рим је био истинско средиште гдје су се окупљали сви они који су жељели да њихово учење буде примљено ка свијести Цркве. Свједочанство Римске цркве значило је више од било које правне пресуде, стога је, сматра Афанасјев, позната латинска формула „Рим је проговорио, случај је завршен” () могла се јавити већ у вријеме када моћ Рима није стекла снагу закона. Крајем 2. вијека римски епископ Виктор (189—198) покушао је да разријеши спор око датума Ускрса изопштењем епископа и малоазијске пастве, а само посредовање Поликрата Ефеског и Иринеја Лионског задржало је мир у цркви. По Афанасјеву, енергични поступци папе Виктора нису излазили из граница нормалне црквене праксе. Афанасјев истиче да је категорички захтјев папе да прихвати став Рима био заснован на предању огромне већине Цркава. Цркве Мале Азије су остале изоловане након што су све остале Цркве слиједиле Викторов захтјев, али било би погрешно говорити о њиховом „изопштењу”: на крају 2. вијека нико није сматрао могућим да једна Црква може да изопшти другу. Лично учење Иринеја Лионског о црквеном првенству заснива се на идеји очувања апостолског предања, гдје „највећа, најстарија и најпознатија” Римска црква заузима посебно мјесто као чувар општег црквеног предања.