thumb|300px|Мапа распоређивања јединица и формација стратешких ракетних снага на територији Белорусије (1960—1996). Нуклеарно разоружање Белорусије () је процес повлачења ракетно-нуклеарног наоружања са територије Републике Белорусије. Спроведено у позадини демилитаризације 1992—1996.

Белорусија са Јужном Африком (1989—почетком 1990-их), Казахстаном (1995) и Украјином (1996) постале су прве државе које су добровољно одбиле могућност поседовања нуклеарног оружја и извршиле ликвидацију његових резерви.

Предуслови 1960.године на територији БССР смештене су јединице 50. ракетне армије Црвеног знака, која је била део . Након распада Совјетског Савеза, Белорусија је била осма земља на свету по залихама нуклеарног оружја. Укупан број бојевих глава био је 1.120Каким был ядерный потенциал Беларуси и история «ядерного разоружения». У груписање стратешких нуклеарних снага било је око 180 једињења, делова и институција, од око 40 хиљада људиДОСЬЕ: К 100-летию Вооруженных Сил Республики Беларусь.

У једној од тачака наведено је да земља има за циљ да своју територију учини не-нуклеарном зоном и постане неутрална држава. Такво решење диктирају у великој мери осећања у друштву које је након катастрофе у Чернобилу негативно схватило било коју атомску технологијуИз Беларуси выводится ядерное оружие.

Жеља за разоружањем позитивно је примљена у САД, које су биле заинтересоване да број земаља у «» остане непромењен. Бела кућа је подржала идеју о преносу свих залиха наследници Совјетског Савеза — Руској ФедерацијиКак Казахстан, Украина и Беларусь отдавали ядерные арсеналы. Томе су тежиле и бивше совјетске републике.

Ток догађаја У јулу 1993. Белорусија се званично придружила .

Да би извршила обавезе које је преузела белоруска страна, под основана је Национална агенција за контролу и инспекцију. У функцији органа ушла је примена нуклеарне демилитаризације. На нивоу ЗНД-а постојао је Одбор за нуклеарну политику дизајниран за договорени рад у нуклеарном наоружањуКузьмич, 2019, с. 49.

Према , Вашингтон је земљи доделио 250 милиона долара за циљеве повезане са обезбеђивањем нуклеарне безбедности током демонтаже, прерасподеле и уништавања нуклеарних бојевих глава. Русија је такође помагала.

20.јула 1994. године, две и по године пре завршетка нуклеарне демилитаризације, земљу је предводио председник Александар Лукашенко. Нови шеф државе страховао је од ширења НАТО. Лукашенко је тада озбиљно намеравао да заустави извоз стратешког оружја које је предложио Русији да задржи у републици. У том периоду на њеној територији су се налазиле 72 нуклеарне бојеве главе. Међутим, ни Москви ни Вашингтону нису се свидели слични планови, па је уклањање оптужби настављеноИгорь Плугатарев. Главком Лукашенко и его армия // Электронное периодическое издание Оборона. Ру, 4 июня 2011.

27.новембра 1996. године са приступних колосека железничке станице у близини села (Дзјатлавски рејон, Гродненске области) послат је у Русију последњи ешалон са интерконтиненталним балистичким ракетама РС-12М «Топол».

Последице Активности Белорусије по питању нуклеарног оружја у потпуности су биле у складу са интересима Запада и Москве, што је допринело јачању односа са оба играча. Највише поштовања и признања за политику 1992—1996 изразио је Вашингтон. Тако се, на пример, амерички председник Бил Клинтон у другој половини деведесетих током преговора између Индије и Пакистана осврнуо на позитиван пример Белорусије која је значајно допринела процесу нуклеарне демилитаризације у свету. Међутим, у исто време, земља је добила много мање дивиденде за разоружање од Украјине и КазахстанаКузьмич, 2020, с. 57..

У наредним годинама Република Белорусија наставила је да се држи антинуклеарног курса. Ова политика се огледа у 18. члану Устава.

Критика Политика нуклеарног разоружања 1992—1996 у Белорусији оцењена је двосмислено. Пре свега, критикују се кораци које је предузео председник Станислав Шушкевич, који је био шеф државе 1991—1994. Они су одлучили да се што пре ослободе ракета, и одустали од новчане надокнаде Русије. Један од лидера и посланик Врховног совјета изјавио је да је нуклеарна демилитаризација неопходна, али под повољнијим условима за Белорусију. Први министар спољних послова земље у својим мемоарима «Белорусија На раскршћу. Белешке политичара и дипломате» и уопште оптужио Шушкевића за издају националних интереса. Наводно је лишио Републику главног «адута» у преговорима са Русијом.

Заједнички тренутак који је изазвао огорчење Кравченка и Наумчика била је јединствена одлука шефа Врховног совјета да призна нуклеарне резерве Белорусије иза Москве, јер се Шушкевић по том питању није консултовао ни са ким другим.

У свом оправдању, политичар је изјавио да је присуство нуклеарног оружја на територији земље представљало претњу Белорусији. Због тога је било потребно да га се решите што је брже могућеСтанислав Шушкевич: в Беловежской пуще не было ни одного пьяного.

У априлу 2010. године Александар Лукашенко је ове догађаје назвао најтежом грешком. Такође је веровао да је потребно постићи повољније услове повлачења. По доласку на власт, како је изјавио шеф државе, више није могао ништа да предузме због притиска Руса и Американаца. Како је истакао Лукашенко, да је нуклеарно оружје остало Белорусији, однос према њој би био другачијиВывод из Беларуси ядерного оружия был жесточайшей ошибкой — Лукашенко.

Види још Nuklearno naoružanje Ukrajine

Референце

Литература

Кузьмич, С. В. Значимость безъядерного статуса Беларуси для международного сообщества в начале 1990-х годов // Беларусь в современном мире = Беларусь у сучасным свеце : материалы XVIII Междунар. науч. конф., посвящ. 98-летию образования Белорус. гос. ун-та, Минск, 30 окт. 2019 г. / Белорус. гос. ун-т; редкол.: В. Г. Шадурский (пред.) [и др.]. — Минск : БГУ, 2019. — С. 46-50. Кузьмич, С. В. Обретение Беларусью безъядерного статуса и его влияние на взаимоотношения со странами Запада в 1991—1994 гг. // Журнал международного права и международных отношений = Journal of International Law and International Relations. — 2020. — № 1-2.

Категорија:Војска Белорусије Категорија:Историја Белорусије Категорија:Нуклеарно оружје