Стојан Тоца Николић (Неготин, 1877 – Београд, 1939) био је бригадни пешадијски генерал и први управник Војног архива у Генералштабу у Београду.
Биографија Родио се у породици Тодора Николића, неготинског берберина и мајке Христине, рођене Видојевић. Стојан је имао и браћу Радивоја, рођеног 1884. и Ненада, рођеног 1886. као и сестру Даринку, рођену 1881. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је 1894. у Неготину, а шести разред 1895. у Зајечару. Исте године се уписује у нижу школу Војне академије у Београду, коју је завршио 1898. са одличним успехом.
Каријера Службовање у трупи отпочео је у касарни “Хајдук Вељко” у Неготину, 15. августа 1898. године, а наставио 1902. у 3. гардијском пуку у Београду. Службовао је у Нишу, па се поново вратио у Неготин где је био командир 1. чете, 2. батаљона, 13. пешадијског пука „Хајдук Вељко“. Од 1910. до 1912. је командир чете жандармеријског батаљона у Београду. У Балканским ратовима 1912-1913. године био је командант 2. батаљона, 2. прекобројног пешадијског пука, а од 25. јуна до 31. октобра 1914. командант 1. батаљона, 13. кадровског пешадијског пука, на пристаништу Прахово, где је његова војска из бродова и шлепова истоварала руску помоћ у храни и оружју послату Србији. Од 1. новембра 1914. до 28. фебруара 1916. командант је 2. батаљона, 4. прекобројног пешадијског пука.
Учествовао је у борбама и бојевима на Тимочком фронту, у боју на Дрини и у Колубарској бици, а са 1. пуком међу првима је пробио непријатељске линије на Солунском фронту и ослободио Ниш, а затим напредовао до Темишвара.
Накратко је 1917. био помоћник команданта 9. пука, па помоћник команданта 1. нишког пука, а од 1917. до 1920. и командант 1. пешадијског пука “Милош Велики”. Каријера га даље води у Марибор и Љубљану где обавља дужност командант Дравске пешадијске бригаде од 1921. до 1925. када постаје командир Осјечке дивизијске области и ту дужност обавља до 1928. Године 1931. постаје начелник Историјског одељења Главног генералштаба у Београду и ту дужност обавља до пензије, 1934.
Смрт Стојан Тоца Николић био је члан Жупског одбора Соколског друштва “Штросмајер” у Осијеку, председник Скаутске организације у Осијеку, члан Друштва за сузбијање туберкулозе и Грађанског стрељачког друштва. Бавио се јахањем, пливањем и стрељаштвом. Говорио је немачки и француски језик. Оженио се 1904. године у Неготину ћерком Kрсте Панића Александром, која је била у родбинским везама са фамилијом Мокрањац и са њом изродио два сина Мирослава, рођеног 1905. и Павла, рођеног 1910. и и две кћери: Лепосаву, рођену 1908. и Kосовку, рођену 1913. године.
Умро је 23. јануара 1939. године у Београду од грипа.
Унапређења пешадијски поручник 1901. пешадијски капетан друге класе 1905. пешадијски капетан прве класе 1908. пешадијски мајор 1912. пешадијски потпуковник 1915. пешадијски пуковник 1920. пешадијски бригадни генерал 1925.
Одликовања Споменица Kраља Петра Првог Медаља за војничке врлине Споменица за Српско-турски рат 1912-1913. Споменица за Српско-бугарски рат 1913. Споменица за Европски рат 1914-1918. Албанска споменица Златна медаља за храброст (1913.) Златна медаља за ревносну службу Kарађорђева звезда са мачевима четвртог степена (1915.) Бели орао са мачевима четвртог степена (1918.) Бели орао са мачевима трећег степена (1920.) Kарађорђева звезда са мачевима трећег степена Kарађорђева звезда са мачевима четвртог степена Орден Светог Саве четвртог степена Орден Светог Саве другог степена Југословенска круна трећег степена Југословенска круна другог степена Руски орден Свете Ане са мачевима трећег степена (1914.) Француски ратни крст са палмом (1918.) Италијански орден Светог Лазара и Мауриција (1918.)
Референце
Категорија:Рођени 1877. Категорија:Умрли 1939. Категорија:Неготинци Категорија:Генерали Војске Краљевине Србије Категорија:Српске војсковође у Првом светском рату Категорија:Личности балканских ратова Категорија:Носиоци Ордена Свете Ане Категорија:Носиоци Албанске споменице