мини|Ванитас, Питер Клаес, 1630, уље на панелу, 39,5 × 56 цм, Маурицес (Mauritshuis), Хаг. Ванитас ( — у значењу бесмисленост, yзалудност, не сујета, таштина), умјетнички жанр у сликарству и поджанр мртве природе који је нарочито бујао у Холандији 17. вијека. Задатак ванитаса је да подсјети посматрача на његову смртност и безвриједност овоземаљских ужитака и задовољстава.Умјетнички појмовник Тејт галерије
Слике ванитаса обично садрже предмете који симболизују овоземаљска богатства и задовољства, и једну или више људских лобања која симболизује неизбјежну смрт и пролазност човјековог живота. Током касне ренесансе у позадинама портрета често су сликане лобање и други симболи смрти.
Самосталност као посебан сликарски жанр ванитас стиче око 1550, а постаје нарочито популаран до 1620. године. Његов развој, све до 1650. је углавном у Лајдену, у Холандији, тада важном центру калвинизма који критикује изопаченост човјека и позива на крути морални кодекс. мини|Алегорија таштине (ванитас), 1632 – 36., Антонио де Переда, 139, 5 × 174 цм, Музеј историје умјетности у Бечу. Иако неке слике ванитаса укључују фигуре, велика већина су чисте мртве природе. Стандардни елементи су: симболи умјетности и науке (књиге, мапе, глобуси и музички инструменти), богатства и моћи (ташне, накит, златни предмети и новчићи златници и сребрњаци) и земаљски ужитци и задовољства (стаклени и златни пехари за вино, луле и карте за играње); затим симболи смрти или пролазности живота као што су лобање, часовници, запаљене свијеће, мјехурићи од сапунице или стаклене кугле и цвијеће. Понекад су присутни и симболи васкрсења и вјечног живота, обично класови пшенице или гранчице бршљана или ловора. мини|Ванитас, Марија фан Остервејк, 1668, уље на платну, 73 × 88,5 цм, Музеј историје умјетности у Бечу. Временом су укључени и други елементи, са нешто ведријим расположењем а палета боја је постајала разноврснија. Приказани предмети прерастају у један неред који умјетник рјешава својом виртуозношћу у композицији и приказу различитих текстура и површина. Међу најистакнутије холандске мајсторе ове врсте мртве природе убрајају се: Давид Бејли (David Bailly), Јан Давидс де Хем (Jan Davidsz de Heem), Вилем Клаес Хеда (Willem Claesz Heda), Питер Потер (Pieter Potter) и Харман и Питер фан Стенвејк (Harmen и Pieter van Steenwyck).
Може се уочити утицај жанра ванитас у иконографији и техници других савремених сликара, укључујући и Рембранта. У модерном сликарству један од сликара који се на својеврстан начин осврнуо на тему ванитаса и који је насликао више мртвих природа са лобањама животиња или човјека, поред симбола пролазности као што су свијеће, је Пабло Пикасо.
Види још Memento mori
Референце
Спољашње везе Ванитас, Тејт галерија
Категорија:Сликарство Категорија:Мртва природа