мини|Икона страдања у Дракулићу (манастир Јасеновац) Масакр у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама је масовно погубљење српских цивила које су починиле хрватске усташе 7. фебруара 1942. године. Усташе су тог дана убиле више од 2300 српских цивила, од којих 551 дијете, међу којима су и 52 ђака која су убијена у основној школи Ђура Јакшић, у Шарговцу. Убијени су прво Срби који су радили у руднику Раковац, а након тога покољ је настављен у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике. Злочин у овим насељима представља највећи хрватски покољ у само једном дану не рачунајући велике системе за уништавање Срба, попут логора Госпић — Јадовно — Паг (1941) и Јасеновац (1941—1945).
Након рата надлежне комисије (земаљска, окружна, среска) нису успјеле идентификовати имена припадника Поглавникове тјелесне бојне који су починили овај злочин. Позната су само имена надпоручника Јосипа Мишлова и капетана Николе Зелића, која су већ била доступна из докумената НДХ. Нико од њих није осуђен. За злочин су одговарали само Мирослав Филиповић, Виктор Гутић и још неколико локалних саучесника.
Позадина Град Бања Лука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протјеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине”. Хрватске власти у Бањој Луци и околини већ су од априла 1941. започеле насиље над Србима, које је попримило сва обиљежја геноцида.
У организационој структури власти Хрватске у Бањој Луци и околини главну ријеч је имао Виктор Гутић. Он се од априла 1941. године, када је успостављена хрватска власт у овим крајевима, налазио на челу стожера (штаба) за Босанску Крајину, а био је и „ликвидатор бивше Врбаске бановине”.
Тадашњи бискуп бањолучки Јозо Гарић, давао је снажну подршку стожернику Гутићу и његовој политици, помажући превођење православних Срба на римокатолицизам.
Већ у првим данима по преузимању власти издате су наредбе и забране које су се односиле само на Србе и Јевреје. Неке од њих биле су: забрана кретања на улици од 21.00 до 6.00 ујутро, забрана напуштања града без специјалне дозволе, конфисковање имовине, забрана уласка у угоститељске објекте, наређење о замјени ћириличних натписа латиничним итд. У Бањој Луци је прије Другог свјетског рата живјело око 400 Јевреја. Под хрватском влашћу сви они су морали напустити Бању Луку. Рат је преживјело око 150 бањолучких Јевреја, али их се у град до 15. новембра 1945. вратило само 24.
Дана 1. маја 1941. Потпредсједништво Владе НДХ, на челу са Османом Куленовићем, пресељено је из Загреба у Бању Луку. Након тога Гутић је потписао наредбу да се сви Срби и Јевреји у Бањој Луци морају иселити у року од 24 сата из својих станова у близини зграде бивше Банске управе, у којој је било сједиште Усташког стожера, и у близини зграде Хипотекарне банке, у којој је било Потпредсједништво Владе НДХ.
Хрватске власти упутиле су опомену епископу Платону (Јовановићу), који је био на челу Бањалучке епархије Српске православне цркве, да у року од пет дана напусти „хрватске крајеве” и одсели из Бање Луке. Та мјера важила је и за све остале Србе у Бањој Луци, који су били родом из Србије и Црне Горе. С обзиром на то да епископ Платон није желио да напусти своје свештенство и вјернике, имајући и јемство бискупа Јозе Гарића, био је ухапшен 5. маја 1941, заједно са протојерејом Душаном Суботићем. Обојица су свирепо мучени, а затим убијени и бачени у ријеку Врбању.
Крајем маја 1941. из Врбаса и Врбање извађени су лешеви 58 убијених Срба. Од три храма Српске православне цркве у Бањој Луци, два су срушена, укључујући и Саборну цркву, а један је претворен у грко-католичку цркву. Јеврејска синагога претворена је у јавну кућу.
Дана 6. маја 1941. у Бањој Луци је ухапшено још 13 угледних Срба: трговаца, судија, професора, свештеника и занатлија. Они су затворени у тадашњем градском затвору познатом под називом „Црна кућа”. Хапшења су настављена и наредних дана, а тројица Срба стријељани су 12. маја 1941. у Звечају код Бање Луке, а потом су њихова тијела објешена у Крупи на Врбасу.
Анализа полицијских и судских докумената НДХ из Бање Луке показује да су оптужбе против Срба биле стереотипне, да су настајале на основу денунцијација и да су биле само формално покриће казненом суђењу по кратком поступку.
У првој половини јуна 1941. четворо Срба изведено је из Црне куће и убијено. Један извјештај наводи да су из Црне куће скоро сваку ноћ извођени Срби и, по Гутићевом усменом наређењу, изван Бање Луке „звјерски мучени, убијани и бацани у Врбас”.
Дана 8. јуна 1941. наређено је да сви српски младићи, тј. „грко-источњаци”, морају да иду на принудни рад у трајању од шест мјесеци, без права на икакву плату. Почетком наредног мјесеца ухапшено је око 500 породица, а на њихове куће и станове стављен је натпис „Својина хрватске државе”. Од свих ухапшених одузети су новац и драгоцјености. Крајем мјесеца јула усташко редарство у Бањој Луци сачинило је списак од 40 Јевреја који ће бити транспортовани у логор. Након тога ухапшен је велики број угледних Срба у Бањој Луци, а 16. августа 1941. стријељале су њих осам.
Током јесени 1941. страдало је српско становништво приградског насеља Ребровац. Усташе су 19. децембра 1941. убиле 43 Срба у Великом Блашку, а у Челинцу су на Божић 7. јануара 1942. убили све Србе у чијим кућама су видјели да гори божићна свијећа. Хрватски командант у Бањој Луци захтијевао је 12. јануара 1942. да 88 Срба, затворених у граду, буде спроведено у Јасеновац.
Њемачки генерал Фортнер, командант 718. дивизије, чији се штаб налазио у Бањој Луци, супротстављао се Гутићевим акцијама против Срба, јер је то јачало српски устанички покрет у Босанској Крајини. Крајем јула 1941. дошло је до отворених свађа између Фортнера и Гутића, а њемачки генерал пријетио је да ће затворити Гутића и његове сараднике. Због тога је Павелић био приморан да Гутића повуче из Бање Луке, те га је 25. августа 1941. поставио на вишу функцију у Министарство унутрашњих послова НДХ у Загребу. Умјесто њега, на чело Усташког стожера у Бањој Луци 17. септембра 1941. постављен је поручник Мирко Бељан.
Масакр Дана 7. јануара 1942. њемачке војне јединице су напустиле Бању Луку због учешћа у операцијама против српских устаничких одреда у источној Босни. Средином јануара је на иницијативу Виктора Гутића у Бању Луку из Загреба доведен Поглавников тјелесни батаљон (бојна), коју су претежно чинили Хрвати из Херцеговине на челу са капетаном (сатником) Николом Зелићем.
На челу Велике жупе Сана и Лука у периоду од јула 1941. до почетка априла 1942. био је велики жупан Ладислав Алеман, бивши аустроуграски официр. Он је у свом извјештају потпредсједнику Владе Џаферу Куленовићу, који му је упутио 11. фебруара 1942, описао стање у Бањој Луци тих дана. У извјештају се наводи да су поступци усташке бојне приликом патролирања били врло сурови и необуздани, те да за многе од људи које су ухапсили постоји оправдана сумња да су убијени. Поступали су арогантно и набусито према грађанима и представницима власти, а нису се држали ни споразума са војним и цивилним властима, те су улазили у туђе надлежности.
Злочин у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама се десио између два злочина који су над Србима почињени 5. и 12. фебруара у Ивањској и Пискавици, а које су превасходно починили локални Хрвати. Током Другог свјетског рата живот је изгубило око 520 Срба из Ивањске и Пискавице, од којих је већина убијена 5, и 12. фебруара 1942, године.
Састанак на којем су договорени детаљи плана за дракулићки масакр одржан је 6. фебруара 1942. у римокатоличком самостану на Петрићевцу. Састанку су присуствовали Виктор Гутић, др Фердо Стилиновић (предсједник суда у Бањој Луци) и неколико католичких свештеника, међу којима је био и Мирослав Филиповић. Договорено је да се што више користи хладно оружје, како се усљед пушчане паљбе становништво не би разбјежало. Усташка бојна је добила задатак да опколи три села и да у њима поубија цјелокупно српско становништво. Дана 7. фебруара између три и четири часа ујутро извршено је опкољавање села, а затим је започело убијање људи.
мини|Извјештај бањалучког одсјека Усташке надзорне службе о убиствима у Дракулићу и Мотикама.
Припадници Павелићеве гарде (Поглавников тјелесни сдруг) уз помоћ локалних Хрвата саучесника, убили су хладним оружјем око 2.300 Срба. Злочин је преживио веома мали број Срба који су живјели у ова три мјеста, углавном они који су од априла 1941. били у њемачком заробљеништву или су се на дан злочина неким послом затекли изван села. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. У покољу је између осталог кориштен и србомлат.
+ Жртве усташког покоља у Дракулићу, Шарговицу, Мотикама и руднику Раковац 7. фебруара 1942. мјесто покоља број жртава (сви српске националности) Дракулић 1.363 Шарговац 257 Мотике 679 рудари из околних села (рудник Раковац) 16 укупно 2.315
Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре”, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете у ова три насеља. Међу убијеном дјецом било је 11 новорођенчади 1942. годиште, 45 беба 1941. годиште, 82 дјеце рођене 1940. године итд. Поједине жене и дјевојчице биле су силоване, а потом убијене. У селима: Дракулић, Демировац и Међеђа усташе су од младих девојака захтијевали „да дигну сукње, потом их бајонетима боли међу ноге”
О самом покољу Овај злочин представља најмасовнији покољ Срба, у једном дану, на кућним огњиштима. Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био је завршен до 14 ч. Геноцид је извршен над сасвим мирним српским становништвом, није представљао одмазду за било шта. Покољ је предводио и показно клао Србе, злогласни Фра Мирослав Филиповић. Према списку, Драгоја Лукића, у Дракулићу је убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете млађе од 12 година у ова три насеља.
Покољ српских ђака у Шарговцу Истог дана, усташе су у данашњој Основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац заклале 52 српска ученика.
Учитељица, Добрила Мартиновић, послије рата је дала драгоцјену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу, која је записана овако:
Организатори, починиоци и саучесници Уз Виктора Гутића, као главног наредбодавца у Бањој Луци, Санском Мосту, Приједору и другим мјестима важну улогу у организацији злочина над српским становништвом имао је и његов брат Блаж Гутић, који је био „равнатељ редарства”, тј. управник полиције. Уз браћу Гутић, значајни људи хрватског режима у Бањој Луци били су: Феликс Неђелски, први замјеник стожерника, Стјепан Момчиновић, тајник (тј. секретар) стожера, Еторе Соранија, лични тајник Виктора Гутића, Фердо Стилиновић, предсједник Окружног суда у Бањој Луци, Ђуро Крешић, судија, Срећко Божић, управник града, Мирко Балвановић, шеф агената, Фрањо Пелек, командант страже, Вилко Буторац, чиновник у задрузи Хрватског културног друштва „Напредак” и Златко Чондрић, шеф Општег одсјека Управе полиције. Поред њих, Гутићеви сарадници из нижих друштвених слојева били су: Асим Ђелић, тјелохранитељ Виктора Гутића, Ахмет Беглербеговић, месар, Нико Чондић, грађевински радник, Ђуро Кан, чиновник у руднику Лауш и Мирко Ковачић, месар.
Јосип Мишлов (или Мислов) је био натпоручник (капетан) и командант операције. Предводио је усташке јединице током масакра, координишући нападе у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и руднику Раковац.
Фра Вјекослав Филиповић (такође познат као Мирослав Филиповић или „Фра Сатана”) био је жупник из самостана Петрићевац и кључни организатор покоља. Активан учесник у масакру, познат по ужасним поступцима.
Фра Никола Билогривић је био сарадник у планирању покоља. Помиње се као један од организатора заједно са Гутићем, посебно у контексту тровања паса у селима пре напада како би се спречило упозорење .