Владимир Владимирович Путин (; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је државник, који се налази на челу Руске Федерације (рус. Российская Федера́ция) од 2000. годне. По образовању је правник, а пре уласка у политику био обавештајни официр некадашњег КГБ-а, а касније високи руководилац ФСБ-а. Тренутно је на функцији председника Руске Федерације.
У политику је ушао најпре као званичник у Санкт Петерсбургу, да би 1999. био председник владе током председништва Бориса Јељцина. Када је Јељцин помало неочекивано поднео оставку 31. децембра 1999. на ТВ-у, Путин је био именован као в.д. председника, и ту је службу обављао до 7. маја 2000. За председника Русије изабран је први пут 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора.
Током његовог првог председничког мандата економија Русије је расла девет година заредом, сиромаштво је опало за преко 50%, а просечна месечна плата је са 80 америчких долара порасла на 640. Русија је такође стекла статус енергетске суперсиле. За други мандат је изабран 2004. године, и он је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је тада изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године.
Септембра 2011. законом је продужено трајање председничког мандата са 4 на 6 година, а на вест да ће се он поново кандидовати на предстојећим председничким изборима 2012. су у Русији избили велики протести. Марта 2012. је победио у првом кругу избора, и од тада је остао на месту председника Русије. У време његовог трећег мандата отпочели су сукоби у Украјини 2014, а Крим на референдуму изгласао отцепљење од Украјине и припајање Русији, чиме је Русија анектирала Крим. Ово је довело до избацивања Русије из групе Г8.
Огромна већина западних посматрача сматра његову владавину ауторитарном и недемократском, нарочито по питању слобода медија и његовом агресивном сузбијању протеста и противника владе, као и нефер изборима. Међутим у самој Русији он ужива велику популарност, као и у многим земљама незападног света. Током његовог првог и другог председничког мандата популарност му никада није падала испод 50%, а 2007. је чак била око 90%, судећи по руској агенцији Левада. Одређеним уставним амандманима омогућено му је кандидовање до 2030. када би ушао у свој 6.председнички мандат. Тренутни 5.председнички мандат му је отпочео 2024. након председничких избора на којима је победио са 88,48 %гласова, иако су противници и критичари прогнозирали да му се популарност урушила због отпочетог Руско—Украјинског рата 2022. За његову популарност међу становницима Русије се највише сматра то што је успео да изведе земљу из економских неприлика 1990-их и врати Русији светски значај који је имала током периода Совјетског Савеза. Амерички магазин Тајм (Time) га је 2007. и прогласио личношћу године, у време док је од стране западног света сматран још увек неопасном личношћу за постојећи светски поредак, у коме је запад доминирао.
Детињство и образовање
Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата. Владимир Путин је имао још два брата, Алберта и Виктора, који су рођени средином 1930-их. Алберт је умро неколико месеци након рођења, а Виктор је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.
Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова. Од 1960. до 1968. похађа осмољетку №193 у Лењинграду. Након осмог разреда уписује се у средњу школу №281 (стручна школа хемијског усмерења), коју завршава 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет.
Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградског државног универзитета, а тема димпломског рада је била Принцип најповлашћеније нације (). На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.
Служба у КГБ-у мини|лево|125п|Путин као официр КГБ у чину капетана прве класе. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова. Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а. 1979. године завршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори.
Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ. Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника.
Политичка каријера лево|мини|151x151п|Путин, 1991.
Администрација Санкт Петербурга (1990–1996) У мају 1990. Путин је постављен за саветника за међународне послове градоначелника Лењинграда Анатолија Собчака. У интервјуу Оливеру Стоуну 2017. године, Путин је рекао да је поднео оставку из КГБ-а 1991. године, након пуча против Михаила Горбачова, јер се не слаже са оним што се догодило и не жели да буде део обавештајне службе у новој администрацији. Према Путиновим изјавама 2018. и 2021. године, он је можда радио као приватни таксиста да би додатно зарадио, или је размишљао о таквом послу.
Дана 28. јуна 1991. године постао је шеф Комитета за спољне односе Канцеларије градоначелника, задужен за унапређење међународних односа и страних инвестиција и регистровање пословних подухвата. У року од годину дана, Путина је истражило градско законодавно веће које је предводила Марина Саље. Закључено је да је потцијенио цене и дозволио извоз метала у вредности од 93 милиона долара у замену за инострану помоћ у храни која никада није стигла. Упркос препоруци истражитеља да Путин буде отпуштен, Путин је остао на челу Комитета за спољне односе до 1996. године. Од 1994. до 1996. био је на неколико других политичких и владиних функција у Санкт Петербургу.
У марту 1994. Путин је постављен за првог заменика председавајућег Владе Санкт Петербурга. У мају 1995. организовао је Санкт Петербург огранак провладине политичке партије Наш дом – Русија, либералне партије моћи коју је основао премијер Виктор Черномирдин. Године 1995. руководио је изборном кампањом за законодавство те странке, а од 1995. до јуна 1997. био је лидер њеног огранка у Санкт Петербургу. лево|мини|159x159п|Путин као директор ФСБ-а, 1998.
Рана московска каријера (1996–1999) У јуну 1996. Собчак је изгубио своју кандидатуру за реизбор у Санкт Петербургу, а Путин, који је водио његову предизборну кампању, поднео је оставку на своје функције у градској управи. Преселио се у Москву и постављен је за заменика шефа Одељења за управљање имовином председника на челу са Павелом Бородином. На овој функцији је био до марта 1997. Био је одговоран за инострану имовину државе и организовао пренос бивше имовине Совјетског Савеза и КПСС у Руску Федерацију.
Председник Борис Јељцин је 26. марта 1997. именовао Путина за заменика шефа председничког штаба, место које је задржао до маја 1998. и за шефа Главне контролне дирекције Одељења за управљање председничком имовином (до јуна 1998). Његов претходник на овој функцији био је Алексеј Кудрин, а наследник Николај Патрушев, будући истакнути политичари и Путинови сарадници. Дана 3. априла 1997. Путин је унапређен у 1. класе активног државног саветника Руске Федерације – највиши савезни државни чин цивилне службе.
Дана 27. јуна 1997. године, на Рударском институту у Санкт Петербургу, под руководством ректора Владимира Литвињенка, Путин је одбранио докторску дисертацију из економских наука под насловом Стратешко планирање репродукције минерално-ресурсне базе региона у условима формирања тржишних односа. Ово је био пример обичаја у Русији да би млади званичник у успону писао научни рад усред каријере. Путинова теза је плагирана. Чланови Института Брукингс открили су да је 15 страница преписано из америчког уџбеника.
Путин је 25. маја 1998. именован за првог заменика шефа председничког штаба за регионе, а наследио је Викторију Митину. Он је 15. јула именован за шефа комисије за припрему споразума о разграничењу власти региона и шефа федералног центра при председнику, заменивши Сергеја Шахраја. Након Путиновог именовања, комисија није закључила ниједан такав споразум, иако је током Шахрајевог мандата на челу Комисије потписано 46 таквих споразума. (in Russian) by Oleg Odnokolenko. Itogi, #47(545), 2 January 2007. Касније, пошто је постао председник, Путин је отказао свих 46 споразума. Јељцин је 25. јула 1998. именовао Путина за директора Федералне службе безбедности (ФСБ), примарне обавештајне и безбедносне организације Руске Федерације и наследнице КГБ-а. Путин је 1999. описао комунизам као „слепу уличицу, далеко од главног тока цивилизације“. лево|мини|246x246п|Путин говори у Државној думи, октобар 1999.
Први пут премијер (1999–2000) Путин је 9. августа 1999. године именован за једног од три прва потпредседника владе, а касније тог дана председник Јељцин га је именовао за вршиоца дужности премијера Руске Федерације. Јељцин је такође најавио да жели да види Путина као свог наследника. Касније истог дана, Путин је пристао да се кандидује за председника. BBC. 10 August 1999.
Државна дума је 16. августа одобрила његово именовање за премијера са 233 гласа за (насупрот 84 против, 17 уздржаних), док је била потребна проста већина од 226, чиме је постао пети премијер Русије у мање од осамнаест месеци. Приликом његовог именовања, мало ко је очекивао да ће Путин, практично непознат широј јавности, трајати дуже од његових претходника. У почетку је сматран Јељцином лојалистом; као и други премијери Бориса Јељцина, Путин није сам бирао министре, његов кабинет је одређивала председничка администрација.
Главни Јељцинови противници и потенцијални наследници већ су водили кампању да смене болесног председника, и снажно су се борили да спрече Путиново појављивање као потенцијалног наследника. Након руских бомбардовања станова у септембру 1999. и инвазије на Дагестан од стране муџахедина, укључујући бивше агенте КГБ-а, са седиштем у Чеченској Републици Ичкерији, Путинов имиџ закона и реда и непопустљив приступ Другом чеченском рату убрзо су се удружили да би подигли његову популарност и дозволио му да претекне своје ривале.
Иако није формално повезан ни са једном странком, Путин је обећао подршку новоформираној Партији јединства, која је освојила други највећи проценат гласова (23,3%) на изборима за Думу у децембру 1999. и заузврат је подржала Путина. лево|мини|245x245п|Путин полаже председничку заклетву поред Бориса Јељцина, 7. мај 2000.
Први пут председник (1999–2008) Јељцин је 31. децембра 1999. неочекивано поднео оставку и, према Уставу Русије, Путин је постао вршилац дужности председника Руске Федерације. По преузимању ове улоге, Путин је отишао у раније заказану посету руским трупама у Чеченији.
мини|Путин са Томом Брокауом пре интервјуа 2. јуна 2000.