Врућа седла () је америчка сатирична вестерн црна комедија из 1974. године, режисера Мела Брукса. Сценарио су написали Брукс, Норман Стајнберг, Ендру Бергман, Ричард Прајор и Алан Југер на основу Бергманове приче и нацрта. Главне улоге тумаче Кливон Литл, Џин Вајлдер, Слим Пикенс, Алекс Карас, Брукс, Харви Корман и Мадлин Кан. Филм је добио генерално позитивне критике од критичара и публике, номинован је за три Оскара и рангиран је на 6. место листе 100 година АФИ-ја... 100 комедија Америчког филмског института.
Брукс се појављује у три споредне улоге, гувернера Вилијама Џ. Ле Петомана, поглавице Индијанаца који говори јидиш и „редитеља” у реду да помогне у инвазији на Рок Риџ (по узору на Хичкока); такође пева текст песме уместо једног члана пратеће трупе Лили фон Штуп. Вођа бенда, Каунт Бејси, глуми себе у камео улози, где се појављује са својим оркестром.
Филм је пун намерних анахронизама, од Каунт Бејсијевог оркестра који свира „April in Paris” на Дивљем западу, до Слима Пикенса који говори о Широком свету спорта. Године 2006, Конгресна библиотека је одабрала овај филм за чување у Националном регистру филмова због свог „културолошког, историјског или естетског значаја”.
Радња На америчкој граници 1874. године, нова железничка пруга у изградњи мораће да се преусмери кроз град Рок Риџ како би избегла живи песак. Схвативши да ће од овога Рок Риџ зарадити милионе, територијални државни тужилац Хедли Ламар жели да примора становнике Рок Риџа да напусте свој град, и шаље банду насилника, предвођену његовим лакејом Тагартом, да убију шерифа и униште град. Мештани захтевају да гувернер Вилијам Џ. Ле Петоман именује новог шерифа који ће их заштитити. Ламар убеђује приглупог Ле Петомана да именује Барта, црног железничког радника који би требало да буде погубљен због напада на Тагарта. Црни шериф, сматра Ламар, ће увредити грађане, створити хаос и оставити му Рок Риџ на милост и немилост.
Након првобитног непријатељског пријема (Барт узима себе за „таоца” да би побегао), он се ослања на своју памет и помоћ Џима, револвераша алкохоличара познатог као „Вејко Кид”, да би савладао непријатељство грађана. Барт побеђује Монга, изузетно снажног, али слабоумног послушника послатог да га убије, а затим надмудри немачку заводницу Лили фон Штуп у њеној сопственој игри, а Лили се заљубљује у њега. По пуштању из затвора, Монго нејасно обавештава Барта о Ламаровој вези са железницом, па Барт и Џим посећују железничко градилиште и откривају од Бартовог најбољег пријатеља Чарлија да је планирано да пруга прође кроз Рок Риџ. Тагарт и његови људи долазе да убију Барта, али Џим их разоружава и тера их да се повуку. Ламар, бесан што су се његови планови изјаловили, регрутује војску плаћеника, међу којима су криминалци, гангстери на мотоциклима, чланови Кју-клукс-клана, нацисти и методисти.
Источно од Рок Риџа, Барт упознаје беле грађане са црним, кинеским и ирским железничарима који су пристали да помогну у замену за прихватање од стране заједнице, и објашњава свој план да порази Ламарову војску. Труде се целе ноћи да саграде савршену копију града као диверзију. Када Барт схвати да то неће преварити плаћенике, грађани праве копије себе. Барт, Џим и Монго купују време изградњом „Наплатне рампе гувернера Вилијама Џ. Ле Петомана”, приморавајући плаћенике да пошаљу по ситниш како би платили путарину. Када прођу наплатну рампу, они нападају лажни град и његове „становнике” лутке, које су напуњене динамитом. Након што Џим детонира бомбе својим прецизним хицем, што лансира плаћенике и коње према небу, становници Рок Риџа их нападају.
Настала туча између грађана, железничара и Ламарових насилника буквално руши четврти зид и избија на суседни филмски сет где редитељ Бади Бизар снима музичку нумеру у стилу Базбија Берклија; у студијску мензу где се боре храном; и са филмске парцеле студија Warner Bros. на улице Бербанка. Ламар, схватајући да је побеђен, зауставља такси и тражи од возача да га „одвезе са овог филма”. Улази у један биоскоп, где се приказује премијера Врућих седала. Док се смешта на своје седиште, на платну види Барта како на коњу долази испред биоскопа. Барт блокира Ламарово бекство и пуца му у препоне. Барт и Џим затим улазе у биоскоп да погледају крај филма, у којем Барт саопштава грађанима да иде из града јер је његов посао завршен (и јер му је досадно). Излазећи из града, проналази Џима, како још увек једе кокице, и позива га да оду „нигде нарочито”. Двојица пријатеља накратко јашу коње у пустињи пре него што сјашу и уђу у лимузину, која одлази ка заласку сунца.
Улоге
| Кливон Литл || Барт |- | Џин Вајлдер || Џим |- | Слим Пикенс || Тагарт |- | Харви Корман || Хедли Ламар |- | Мадлин Кан || Лили фон Штуп |- | Мел Брукс || гувернер Ле Петоман / поглавица |- | Бартон Гилијам || Лајл |- | Алекс Карас || Монго |- | Дејвид Хадлстон || Олсон Џонсон |- | Лијам Дан || свештеник Џонсон |- | Џон Хилерман || Хауард Џонсон |- | Џорџ Фурт || Ван Џонсон |- | Ричард Колијер || др Самјуел Џонсон |- | Џек Старет || Геби Џонсон |- | Керол Артур || Харијет Џонсон
Напомене: Каунт Бејси и његов оркестар се појављују у камео улози, свирајући „April in Paris” усред пустиње док Барт јаше према Рок Риџу да би преузео место шерифа. Брукс се појављује у три улоге: као гувернер Ле Петоман, поглавица Индијанаца који говори јидиш и кандидат за разбојничку војску Хедлија Ламара (авијатичар који носи наочаре за сунце и авионску јакну). Такође има две гласовне улоге, као један од Лилиних немачких пратиоца из хора током песме „I'm Tired”, и као мрзовољни гледалац у биоскопу. „Ле Петоман” се односи на Жозефа Пујола, извођача у Француској из 19. века који је био професионални флатулиста који је користио „Ле Петоман” као своје уметничко име. Керол Артур (Харијет Џонсон) је била супруга Дома Делуиза. „Олсон Џонсон” је референца на водвиљски комичарски тим Олсен и Џонсон, „Хауард Џонсон” на угашени ланац ресторана Хауарда Џонсона, „Ван Џонсон” на глумца Вана Џонсона, а „Др Самјуел Џонсон” на истоименог енглеског писца из 18. века. Лик „Гебија Џонсон” је директна пародија на каубојског глумца Гебија Хејза.
Продукција Идеја за филм је потекла из нацрта приче коју је написао Ендру Бергман, коју је првобитно намеравао да сам развије и продуцира. „Написао сам први нацрт под називом Текс-Икс” (игра речи на име Малколма Икса), рекао је. „Алан Аркин је био ангажован да режира, а Џејмс Ерл Џоунс да глуми шерифа. Овај пројекат се распао, као што то обично бива.” Брукс је био заокупљен причом, коју је описао као „разговор о хипу—говорима и изразима из 1974—који се дешавају 1874. на Дивљем западу”, и откупио је филмска права од Бергмана. Иако није радио са тимом за писање још од серије Your Show of Shows, ангажовао је групу сценариста (укључујући Бергмана) да прошире нацрт, и замолио их: „Молим вас, немојте писати учтив сценарио”. Брукс је описао процес писања као хаотичан: „ Врућа седла су мање-више написана усред пијане туче песницама. Било нас је петорица који смо гласно викали да наше идеје буду унете у филм. Не само да сам ја био најгласнији, већ сам и имао право као режисер да одлучујем шта ће ући у сценарио, а шта неће.” Бергман се сећа да је просторија била исто тако хаотична, говорећи за Creative Screenwriting: „У почетку смо имали пет људи.и Нормана Стајнберга. Ричи је отишао након прве верзије, а онда смо Норман, Мел и ја написали следећа три или четири нацрта. Био је то неред. Била је то соба за изгреднике!”
Оригинални наслов, Текс-Икс, је одбијен како публика не би помислила да филм има рејтинг -{X}- (додељивао се филмовима који су сматрани потенцијално најштетнијим по публику), као и Црни Барт – референца на Црног Барта, белог разбојника из 19. века – и Љубичасти Сејџ. Брукс је рекао да је једног јутра коначно зачео Врућа седла док се туширао.
Кастинг је био проблематичан. Ричард Прајор је био Бруксов првобитни избор да игра шерифа Барта, али је студио, тврдећи да га је историја хапшења због дроге учинила несигурним, одбио да одобри финансирање филма са Прајором као звездом. Кливон Литл је добио улогу, а Прајор је остао као сценариста. Брукс је понудио другу главну улогу, Вејко Кида, Џону Вејну; он је одбио, сматрајући да је филм „превише плав” за његов породични углед, али је уверио Брукса да ће „он бити први у реду који ће га видети”.Staff (May 20, 2016) "Mel Brooks on John Wayne, Improv and the Presidential Race" Metro Philadelphia Гиг Јанг је добио улогу, али је колабирао током своје прве сцене од онога што је касније утврђено као синдром одвикавања од алкохола, а Џин Вајлдер је унајмљен да га замени. Џони Карсон и Вајлдер су одбили улогу Хедлија Ламара пре него што је Харви Корман добио ту улогу. Мадлин Кан се успротивила када је Брукс тражио да види њене ноге током њене аудиције. „Она је рекла, 'Значи, то је таква врста аудиције?'”, присетио се Брукс. „Објаснио сам јој да сам срећно ожењен човек и да ми треба неко ко може да опседне столицу својим ногама као Марлен Дитрих у филму Дестри поново јаше. Након тога, она је подигла сукњу и рекла: 'Без дирања.'”
Брукс је имао бројне сукобе око садржаја са студијским руководиоцима, укључујући честу употребу речи „црња”, сцене завођења Лили фон Штуп, какофоније надутости око логорске ватре и Монга како удара коња. Брукс, чији му је уговор давао коначну контролу над садржајем, одбио је да направи било какве суштинске измене, са изузетком да је прекинуо Бартову последњу реченицу током Лилиног завођења: „Мрзим што морам да вас разочарам, госпођо, али ви сисате моју руку”. Када су га касније питали о бројним референцама на „црње”, Брукс је рекао да је добио подршку од Прајора и Литла. Додао је: „Ако бисте данас урадили римејк Врућих седала , изоставивши ту реч, онда не бисте имали филм.” Page 36: Q: Blazing Saddles also makes frequent use of the "N-word." Could you get away with that today? A: Never. If they did a remake of Blazing Saddles today, they would leave out the N-word. And then, you've got no movie. And I wouldn't have used it so much if I didn't have Richard Pryor with me on the set as one of my writers. And Cleavon Little [as Sheriff Bart] was great. Even though it was allowed, I kept asking Cleavon, "Is that all right there? Is that too much there? Am I pushing this?" and he'd say, "no, no, no, it's perfect there." Брукс је рекао да је добио много писама жалби након изласка филма.
Мало је фалило да филм не буде објављен. „Када смо га приказали руководиоцима, било је мало смеха”, рекао је Брукс. „Шеф дистрибуције је рекао: 'Хајде да га одбијемо и преузмемо губитак.' Али [председник студија Џон] Кели је инсистирао да га прикажу у Њујорку, Лос Анђелесу и Чикагу пред тест публиком. Тог лета је постао најуспешнији филм овог студија на благајнама.” Светска премијера одржана је 7. фебруара 1974. у у Бербанку; 250 позваних гостију — укључујући Литла и Вајлдера — гледало је филм на коњу.
Песме и музика Мел Брукс је написао музику и текст за три филмске песме, „The Ballad of Rock Ridge”, „I'm Tired” и „The French Mistake”. Брукс је такође написао текст насловне песме, уз музику Џона Мориса, филмског композитора. Да би отпевао насловну песму, Брукс је путем трговачких новина поставио оглас за певача „типа Френкија Лејна”; на његово изненађење, сам Лејн је одговорио на оглас. „Френки је отпевао песму од срца... а ми нисмо имали срца да му кажемо да је ово пародија. Никада није чуо пуцкетање бича; то смо ставили касније. Имали смо среће са његовом озбиљном интерпретацијом песме.”From the libretto of the La-La Land Records soundtrack album
Кореограф за песме „I'm Tired” и „The French Mistake” био је Алан Џонсон. Прва песма је омаж и пародија на песму Марлен Дитрих „I'm the Laziest Gal in Town” из филма Трема Алфреда Хичкока, као и „Falling in Love Again (Can't Help It)” из филма Плави анђео.
Оркестрације су радили Морис и Џонатан Таник.