Пратер је велики јавни парк у другом бечком округу Леополдштату. На самом почетку парка налази се забавни парк на чијем је улазу његова најпознатијуа атракција Велики бечки панорамски точак (). Парк је близу станице Пратерштерн где стају линије Бечке приградске железнице и две линије бечког метроа (U1 и U2).
Име Име Пратер потиче од једне од две латинске речи (или можда обе): , што значи ливада; и , што значи судија или адвокат, могуће преко шпанског или италијанског .
Историја мини|Маутнервасер (остатак канала) мини|Пратер парк у јесен Подручје које чини савремени Пратер први пут се помиње 1162. године, када је цар Фридрих I Барбароса дао земљу племићкој породици по имену де Прато. Породица де Прато је себе касније назвала Пратер. Реч „Пратер“ је први пут употребљена 1403. године, и тада се односила на мало острво на Дунаву северно од Фројденауа, али је постепено проширена и на суседне области.
Крајем 15. века, под Угарским краљем Матијом Корвином, име је промењено у Бардеа, али је цар Максимилијан Први вратио старо име неколико година касније.
Земљиште је често мењало власника све док га 1560. године није купио цар Максимилијан II, да би га користио као своје ловиште. Да би решио проблеме криволоваца, цар Рудолф II је забранио улазак у Пратер. Међутим, лов се наставио у Пратеру све до 1920. године.
Дана 7. априла 1766. године, цар Јозеф II је прогласио Пратер отвореним за становништво и дозволио оснивање кафића и ресторана, што је довело до почетака Вурстелпратера. Око 1786. године подигнуте су три кафане на главној авенији, које су убрзо постале веома популарне. Звали су се Прва, Друга и Трећа кафана.
Прва кафана Прва кафана налазила се на сада неизграђеном простору јужно од „Швајцарске куће”. У почетку се тамо изводила класична музика; Бетовен је овде наступао 1814, Јозеф Ланер 1824. Прва кафана је мењала власника 21 пут од 1854. до 1938. године, а затим је затворена и спаљена 1945. године.
Друга кафана Друга кафана је била чак и већа од прве и сматрала се прилично отменом. За забаву се свирала углавном музика валцера. 1844. године овде је наступао Јохан Штраус Млађи. Браћа Јозеф Штраус и Едуард Штраус наступили су 1866. са оркерстром од 60 музичара. Поред главне зграде налазио се „осмоугаони салон“, сала за билијар, велики салон са сопственим оркестром, још четири салона и зимска башта. 1945. године ресторан је изгорео, данас се овде налази хокејашки терен.
Трећа кафана Трећа кафана је била отворена и зими. Овде су се често одржавали велики фестивали на којима су свирали и браћа Штраус и Ланер. Године 1871. кафетерија је претворена у позориште са капацитетом од 5.000 људи. Након два банкрота, Антон Ронахер је преузео ресторан 1877. године, где је изводио оперете и забавне представе. 1920. трећа кафана је изгорела, али је обновљена. Оштећена је 1945. године и морала је да уступи место за „Куглану Брунсвик” 1962. године.
Парк Пратер Површина парка је око 6 квадратних километара. Главна авенија () је асфалтиран пут дужине 4.4 километра и сматра се главном артеријом парка. Авенија је обрубљена дивљим кестеном и затворена је за возаче моторних возила. Користе је пешаци, тркачи, бициклисти, возачи тротинета и јахачи коња. Главном авенијом иде и траса Бечког маратона.
Маратон уз Главну авенију Елиуд Кипчоге је 2019. трчао маратонску дистанцу од 42 километра и 195 метра на деоници пута у парку у изазову да буде први човек који је икада ову деоницу истрчао испод 2 сата (можете прочитати више о овом изазову на страници Википедије на енглеском језику). Кипчогеово време од 1:59:40 било је први пут да је неко претрчао маратонску дистанцу за мање од два сата.
Главне атракције У оквиру Пратер парка налазе се следеће главне атракције:
Забавни парк Вурстелпратер Велики бечки панормаски точак Бечки сајам Национални стадион Лустхаус Туристичка пруга уског колосека Хиподром
Забавни парк Забавни парк се зове Вурстелпратер (; где реч Wurstel у преводу значи кобасица).
Историјат Вурстелпратер је настао током просветитељства крајем 18. века, када су популарна позоришта исељена са трговачких тргова данашњег Првог бечког округа и смештена на нове локације у Пратеру, који је цар Јозеф II отворио за ширу јавност 1766. године. Део Горњег Пратера, који је био опремљен забавним објектима, већ се у периоду бидермајера називао Фолкспратер. Последњих деценија 19. века, Вурстелпратер се ширио према северу. Најпознатија забавна установа био је Циркус Буш, а поред њега су биле штале и полигони за јахање коња, складишта пива и разне изложбене кабине. Око 1900. године Вурстелпратер је добио први тематски парк на свету – „Венеција у Бечу“. Саградио га је 1895. године Габор Штајнер, када је репродуковао Венецију у лагуни између данашње станице Пратерштерн и Великог бечког панорамског точка. Прокопани су канали за воду, уз њих поређани сајмски штандови и други садржаји за забаву. Нове атракције додаване су сваке нове летње сезоне.
Фридрих Холцдорфер је 1933. године пустио у рад Дворац духова, један од најстаријих малих возова на свету који пролази кроз "кућу духова".
Биоскопи 1896. године, Јозефина Кирбес је представила „Живе слике“, прву јавну филмску пројекцију у Пратеру. Неколико година касније било је већ пет изложбених штандова за приказивање покретних слика. Многи кратки неми филмови и репортаже снимани су у самом Пратеру. Тек са појавом дужих немих филмова око 1910. године, кабине су постале зграде налик позоришту са терминима пројекција.
У јеку немог филма двадесетих година 20. века, аустријска и страна продукција приказивана је у правим „филмским палатама”, у које су се развиле неке од некадашњих изложбених кабина и штандова.
У историји Вурстелпратера било је седам биоскопа:
Биоскоп Стилер, чији је власник био Јозеф Стилер, син Јозефине Кирбес која је већ приказивала кратке филмове 1896. године. Биоскоп Шаф, који од 1897. има пројекције са "кинематографима" у "Едисон театру", како се раније звао Биоскоп Шаф, по узору на Едисонов кинетоскоп. Биоскоп Мунштет, који је основан 1902 са биоскопском салом за 600 људи. Биоскоп Керн, који од 1904 даје филмске пројекције, а пре тога, 1900. године био је изложбени штанд претворен у пароброд, где се нудила пловидба и роњење са ронилачким звоном. Биоскоп Клајн, који је основан 1905., да би после конверзије 1933. године имао места за 510 људи. Биоскоп Буш, који је био највећи биоскоп, капацитета 1800 посетилаца. Подигнут је на месту некадашњег истоименог циркуса. Биоскоп Лустхаус, који је основан 1927. са капацитетом за 566 посетилаца, да би након преуређења у биоскоп за звучни филм 1929. године, добио простор за 1062 посетилаца.
Забавни парк данас Данас постоје бројни изложбени и забавни садржаји попут: возића кроз кућу духова, вртешкама, летењем на таласима, ролеркостерима, смешним огледалима, аутодромом, ротирајућим торњевима и многим другим забавним садржајима за омладину, туристе и целе породице. У посебним зградама налазе се слот машине и други садржаји за коцкање.
Новији панорамски точак је Цветни точак (), који је отворен 1993. године. Са пречником од 35 метара, знатно је мањи од Великог панорамског точка, али зато има ротирајуће отворене кабине. Још три, иако мања, обележја овог забавног парка су Калафати, Ваченман и Тобоган.
За разлику од многих других забавних паркова, улаз у подручје Пратера је бесплатан; конзумиране забаве се плаћа код сваког забавног садржаја понаособ.
Вурстелпратер такође нуди широку палету гастрономије. На пример специјалитет Лангош је доступан на бројним штандовима, а велика гастрономска понуда је доступна у ресторану "Швајцарска кућа" () још од 1920. године.
Велики бечки панорамски точак На самом улазу у Забавни парк налази се Велики бечки панорамски точак (). Велики бечки панорамски точак су пројектовали британски инжењери Хари Хичинс и Хуберт Сесил Бут, а конструисао га је 1897. енглески инжењер Волтер Басет (1864—1907). Панорамски точак је изграђен у част Златног јубилеја цара Франца Јозефа I.
Конструкција је садржала 30 гондола, али након тешког оштећења у Другом светском рату, обновљена варијанта имала је само 15 гондола. Точак се покреће ободном сајлом која напушта точак и пролази кроз погонски механизам испод основе, а његове жбице су затегнуте челичне сајле.
Када је 1897. изграђен Велики бечки панорамски точак био је висок 64,75 метара. Ферисов точак био је висок 80,4 метра (конструисан у САД 1893, срушен 1906). Велики точак у Енглеској био је висок и 94 метра (изграђен 1895, срушен 1907). Велики точак Париза () висине 100 метара, изграђен 1900. године, био је тада највиши. Међутим, када је Велики точак Париза срушен 1920. године, бечка конструкција је постала највиши панорамски точак на свету, и тако је остало у наредних 65 година, све до изградње 85 метара високог Техностар точка у Јапану 1985. године.
Данас се највиши панорамски точак на свету налази у Дубаију. То је Аин Дубаи висок 274 метра.
Бечки сајам Бечки сајам () је најзначајнија сајамска локација у Аустрији и важан привредни фактор за Беч. Њиме управља предузеће које је 95 одсто у власништву града Беча. Привредна комора Беча држи преосталих пет одсто.
Бечки сајам има површину од 15 хектара, 55.000 м² изложбеног простора, суседним конгресним центром и 96 метара високим сајамским торњем са идиосинкратичном, шиљатом челичном конструкцијом. Сајам, који је релативно мали у међународном поређењу, одржава око 20 догађаја годишње, углавном сајмова отворених за јавност.
Реновирање сајма је завршено 2004. године уз подземну везу са метро линијом (U2) од 2008. године.
Историјат Године 1873. одржана је Светска изложба у Пратеру, за коју је издвојено велико земљиште, са средиштем на Ротунди. На овом земљишту () се сада налази Бечки сајам. Први Бечки сајам отворен је након само четири месеца планирања 11. септембра 1921. године са циљем да се Аустрија изведе из економске изолације која је уследила након Првог светског рата. Сајамске приредбе су биле базиране на Франкфуртском сајму, који је заживео три године раније. После пожара у Ротунди 1937. и „припајања“ националсоцијалистичком Трећем рајху, Беч је постајао све мање важан као сајамска локација, па је тако Бечки сајам затворен 1942. године. Током Другог светског рата, сајамске зграде и околни изложбени простори су у великој мери уништени.
У организацији градског сајамског предузећа, први догађај после рата је одржан 1946. године на месту које је још увек било у великој мери уништено. Исте године је отворен Јесењи сајам на већ делимично реновираном простору. Реконструкција Бечког сајма је завршена 1950. године.
Крајем 20. века класични изложбени центар је подељен и старе зграде су уклоњене. Нови изложбено-конгресни центар отворен је у северном делу 2004. године. Сајамски челични торањ чини нови сајамски оријентир са својим осветљеним торњем (укупне висине 96 м) видљивим издалека.
Национални стадион Град Беч је већ 1915. разматрао изградњу централног стадиона. Пријављено је неколико пројеката, укључујући стадион са базеном и стазу за трку аутомобила у Шенбрунер Фазангартену. Због Првог светског рата, то није реализовано. Након оснивања Прве републике, била је велика дебата о локацији Националног стадиона. Хое Варте, Аугартен и донекле удаљени Кобенцл, између осталих, разматрани су као алтернативе Пратеру. мини|Снимак из 1932. године. Полагање камена темељца коначно је обављено под градоначелником Карлом Зајцом у новембру 1928. у част десете годишњице Републике Аустрије. Стадион је изграђен за 23 месеца од 1929. до 1931. године по плановима архитекте Ота Ернста Швајцера из Шрамберга у Немачкој и грађевинског инжењера Рудолфа Салигера. Свечано отварање било је 11. јула 1931. године. Швајцер је такође руководио изградњом суседног Стадионског базена () који је са 400.000 м² површине у своје време био највећи отворени базен у Европи.