Богобој Руцовић (Будва, 21. март 1869 — Београд, 1. април 1912), познат као Руца, је био драмски глумац, позоришни преводилац и редитељ.
Биографија Рођен је 21. марта 1869. у Будви, као седмо и једино мушко дете протојереја и председника Српско православне конзисторије Гаврила Руцовића и Маријете Ћеловић. Отац му је био пореклом од Његоша као син Његошеве сестре од стрица Горде по стрицу Саву Петровићу Његошу. Руцовић је основну школу и гимназију завршио у Котору. Од њега се очекивало да ће наставити породичну свештеничку традицију међутим је веома рано показао интересовање за глуму и позориште. После матуре је отишао у Беч да студира права, али је убрзо прекинуо студије и вратио се у Котор да одслужи војни рок. Дезертирао је у Црну Гору на Цетиње где је неколико месеци био наставник. Убрзо се пребацио у Србију, у Београду је 1890—91. студирао права. Глумачку каријеру је отпочео новембра 1892. у путујућем позоришту Николе Симића. Потом је извесно време провео у позоришту Синђелић 1893—1895. где се срео са Олгом Илић која је постала његова велика страст. У Нишу се 1893. године оженио Катарином Поповић.
Народном позоришту у Београду се придружио 15. октобра 1897, а 1902. године је постао стални члан. Глумио је Максима Црнојевића у истоименој драми Лазе Kостића, затим Хљестакова у Ревизору и у Дон Цезар од Базана. Велики успех је постигао улогом поручника Рајфа Рајфлингена у немачкој комедији „Рат у миру”. У ансамбл се придружио као стални члан 23. августа 1906, а 1. новембра исте године га је напустио. Поново су га прихватили 4. августа 1909. али као привременог члана и уговором „са особеним условима” што га је нарочито погодило. Своје позориште је организовао исте године и давао је представе у „Коларцу” који се налазио преко пута Народног позоришта. У појединим представама су му се придружили најпознатији глумци тог времена међу којима су Чича Илија Станојевић, Димитрије Гинић, Олга Илић и Десанка Ђорђевић. Глумио је у Синђелићу и 10. септембра 1910. је примљен за привременог члана Народног позоришта. Редовни члан је постао 25. јуна 1911. Исте године се заљубио у своју партнерку Мару Таборску која је због њега напустила супруга. Истицао се као преводилац позоришних комада са италијанског и немачког језика, у Народном позоришту у Београду су изведени његови преводи: Слуга двају господара, Тако ти је то у свету, дете моје!, Као лишће, Тоска, Мирандолина, Дете, Луцифер и Пир поруге. У другим позориштима, пре свега у његовим малим ансамблима, су извођени Руцовићеви преводи комада као што су: Франческа од Риминија, Госпођа од Шалана, Марија Антоанета, краљица француска, Последња маска, Он, она и он и Под наличником. Преводи су му били веома цењени, Српско народно позориште је од наведених извело три његова превода: Тако ти је то у свету, дете моје!, Тоска и Мирандолина. Преминуо је 1. априла 1912. у Београду.
Референце
Литература
Е. Роси, Студија о „Краљу Лиру“, превод са италијанског, Дневни лист, Београд, 1897, бр. 265, с. 3; Е. Роси, Нешто о уметнику и писцу, превод са италијанског, Дневни лист, Београд, 1898, бр. 15, с. 3; K. Голдони, Мирандолина, превод са италијанског, Београд 1951. М. Грол, Богобој Руцовић (1869—1912), Позоришни годишњак 1911—12, с. 27—30. Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 116, 235—236. М. Грол, Богобој Руцовић (1869—1912), Из позоришта предратне Србије, Београд 1952, с. 201—214. М. Ибровац, Успомене, Један век Народног позоришта у Београду, 1868—1968, Београд MCMLXVIII, с. 618. Д. Крунић, Богобој Руцовић, Један век Народног позоришта у Београду 1868—1968, Београд MCMLXVIII, с. 453—454. Р. Веснић, Потомак Његоша боем-глумац Богобој Руцовић, Позориште, Нови Сад, 1977, бр. 7, с. 14—15.
Категорија:Рођени 1869. Категорија:Умрли 1912. Категорија:Црногорски глумци Категорија:Српски глумци Категорија:Глумци Народног позоришта у Београду Категорија:Глумци Народног позоришта у Нишу Категорија:Будвани